Translate

🏠

ОХРИДСКИ ПРОЛОГ

1. фебруар 2. фебруар 3. фебруар 4. фебруар 5. фебруар 6. фебруар 7. фебруар 8. фебруар 9. фебруар 10. фебруар 11. фебруар 12. фебруар 13. фебруар 14. фебруар 15. фебруар 16. фебруар 17. фебруар 18. фебруар 19. фебруар 20. фебруар 21. фебруар 22. фебруар 23. фебруар 24. фебруар 25. фебруар 26. фебруар 27. фебруар 28. фебруар 29. фебруар
1. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети мученик Трифун. Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: „О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!“ Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године. 2. Свети мученици Перпетуа, Фелицита, Сатир, и други с њима. У време цара Септимија Севера беху сви бачени у тамницу као хришћани. Света Перпетуа била је рода племићког, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. У сну виде Перпетуа лествицу од земље до неба, сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице лежаше страшна змија. И виде, како Сатир први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се змије! Охрабрена тиме Перпетуа стаде на главу змијину, као на први степен, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, и би веома радосна. Кад исприча свој сан, сви сужњи протумачише да им предстоји скора смрт, и то прво Сатиру, што се брзо обистини. Први би убијен Сатир, па Перпетуа, па остали редом. Као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје. Они од Христа и примише вечну награду у царству светлости. Пострадаше сви за Христа 202-203. године. 3. Преподобни Петар Галатијски. У седмој својој години напустио дом родитељски Христа ради, и повукао се у пустињу. Ту се постом и молитвом толико усавршио да је многа чудеса чинио силом Духа Божјега. Око 429. године преселио се у вечно царство Христово, у својој деведесет деветој години. Расло дрво златограно С три златне гране, На њему се беле птице, Беле, снежане. Па падоше беле птице, Доле дубоко, Оста светло златно дрво, Дрво високо. У дубини смрт и тама, Тамно тамнило, Злоба и глад, жалост и јад, Глупост, бунило. У црну се смолу птице Све заронише; Не могаху никад више Летет’ навише. Сажали се златно дрво Бедним птицама, Па разговор наста тајни Међу гранама. Тад се сав једна грана Страшном понору, Те подиже јато птица Врху на гору. Тако Христос, златна грана, К земљи се сави И подиже пале људе К Тројичиној слави. И сад расте златно дрво С три златне гране, На њему су беле птице, Беле снежане.
РАСУЂИВАЊЕ
Предсмртна молитва светог Трифуна: „Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него, нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин.“ Како св. Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу да га пренесу у његово село Кампсаду где је некад гуске чувао и тамо сахране.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као свеж и здрав ваздух душе и то: 1. као свеж и здрав ваздух, којим душа дише и од трулежи се спасава, 2. као свеж и здрав ваздух, који су пророци, апостоли и светитељи удисали и здрави душом били, 3. као свеж и здрав ваздух душе моје, који изгони задах греха у мени и чини ме свежим и здравим душевно.
БЕСЕДА
о речи Божјој која као огањ чисти
Ви сте већ очишћени ријечју, коју вам говорих. (Јов. 15, 3)
Речју је Господ свет створио, речју свет обновио, речју грехе праштао, болести лечио, зле духове изгонио, буре и ветрове утишавао. Речју Својом светом Он и сада људе чисти, да би очишћени већи плод донели. Као лозе кад се сасеку и очисте, Реч је Господња силна, јер од Свесилнога излази. Речју Господњом небеса се створише (Пс. 33,6). Реч је Господња светла као сунце, но кад треба и ватрена као сунце, те сажиже све оно што иде против Господа. Реч је Господња слатка као мед, но кад треба и горка као лек. Реч је Господња добродошла као пријатељ који куца на врата баш кад је најпотребнији, но кад треба реч је Господња као судија који затиче у греху и суди не допуштајући изговора. Реч је Господња истинита, праведна, мудра, милостива: за то је тако свесилна. Нико и ништа јој не може противстати ни на небу ни на земљи. И реч човечја је моћна кад је истинита, праведна, мудра и милостива. Но као што једнога дива болест може да изнури и ослаби тако да постане немоћнији од детета, тако лаж, неправда, лудост и немилост онемоћава реч човечју те постаје ништа као шкљоцање лисице против месеца. Ко штеди речи, тај их кује од чистога сребра. А ко их немилице расипа, тај мора да меша земљу са сребром. Реч је Твоја, о Господе, живот и истина. Очисти нас речју Твојом свесилном, као што си очистио апостоле. Да многи род родимо, и царства се Твога удостојимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
2. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Сретење Господње. У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана. 2. Свети новомученик Јордан. Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године. Када зима сусреће пролеће, Стар Симеон беше добре cpeћe: Он сусрете Давночеканога, Кроз пророке Пророкованога, Њега – мајдан свих небеских блага – Он сагледа ко младенца нага, Па овако Симеон прорече: – Мом животу спустило се вече; Овај лежи, да многе обори Ил’ да дигне. Тако дух говори – Старчево се пророчанство збило: Поста Исус мера и мерило, Извор среће, мира и радости, Ал’ и нишан свађе и пакости. Једне диже a друге обара И Рај и Ад људима отвара. Нек свак бира што му срце вели, У Рај c Христом! наше срце жели.
РАСУЂИВАЊЕ
Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као здравље и то: 1. као здравље ума нашег, јер Њиме здраво мислимо, 2. као здравље срца нашег, јер Њиме здраво осећамо, 3. као здравље воље наше, јер Њиме здраво делујемо, 4. као здравље породице, цркве, школе, народа и сваке установе.
БЕСЕДА
о руководству Духа Божјега
Исус пак пун Духа Светога врати се од Јордана, и одведе га Дух у пустињу. (Лк. 4, 1)
Видите, браћо, шта значи бити испуњен Духом Божјим Светим. Без Духа Божјега човек је испуњен бригама, куда ће и како ће? А с Духом Божјим човек је без тих брига. Јер тада сам Дух упућује човека куда ће ходити и како ће деловати, и човек постаје непогрешан у кретању и у деловању своме, зато што је непогрешан Дух који га води и руководи. Не може човек ни право ходити ни право деловати, ако му то свемоћни и свевидећи Дух Божји не каже. Ко год се не руководи Духом Божјим Светим, тај се руководи или својим сопственим духом, или духом злим демонским, због чега бива немоћан, озлобљен, ожалошћен, гневан и очајан. Ми не можемо поднети Духа Божјега у пуноћи као Христос Господ, али Га можемо задобити у онолико у колико нам треба, да бисмо знали куда, шта и како. Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из срца управља човеком. Зато црква тако често понавља ову молитву Духу Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас. Боже, Душе Свети, Теби слава и хвала вавек. Амин.
3. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Симеон Богопримац. У време цара мисирског Птоломеја Филаделфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју „млада жена“, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце. 2. Свети мученици Адријан и Евула. Ове две свете душе беху дошле из свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни. Молитва за мало дете O Господе силни, помилуј и спаси! И пламичак овај смрћу не угаси! Детенце је ово к’о пламичак свеће, A буре су светске и по звезде страшне; Слабачак се огањ под пепео преће A под Твоју руку човечије душе. Кад се воде дигну и дођу до гуше, И пламен се смањи, и огањ овлажи, O Господе спаси, смилуј се, ублажи! Тако Давид пророк Теби се мољаше Мада он буктиња голема бејаше, A нејако дете у подножју неба И од злобне жеље болно се колеба И од злобне мисли заболи га глава, Сваки ветрић злобе њега раслабљава. Угасло би брзо од ветрова бурни’, Да ти не спасаваш, Помагачу журни. O Господе, и сад помилуј и спаси, И пламичак овај смрћу не угаси! Молитвама, Боже, Твог старог љубимца, Симеона светог, дивног Богопримца.
РАСУЂИВАЊЕ
Колике се славе на небу удостојио св. Симеон Богопримац, који је држао Спаситеља света на својим рукама, показује јасно овај случај, испричан у житију св. Петра Атонског (12. јуна). Као војвода Петар би у једном боју заробљен, окован и у тамницу бачен, у некоме граду Самари на обали реке Еуфрата. Тамнујући дуго Петар се са сузама мољаше св. Николају да умоли Бога за њега, те да се ослободи тамнице, заветујући се уз то да ће се сав посветити Богу. Јави му се св. Николај на сну и рече му да се он молио Богу за њ, но да Бог одлаже његово ослобођење зато што је он, Петар, и раније давао сличан завет Богу па није одржао. И још му посаветова св. Николај, да се моли св. Симеону Богопримцу, „који је много моћан пред Богом, и стоји близу престола Божјег заједно с Пресветом Девом и св. Јованом Претечом“. Петар послуша савет светитеља Николаја и почне се молити св. Симеону. Тада му се опет јави св. Николај заједно са св. Симеоном, и то не у сну него на јави. Виде Петар Симеона, дивна по изгледу, светла у лицу, одевена у одежде старозаветног свештеника, са златним жезлом у руци. Св. Симеон рече Петру: „Хоћеш ли испунити завет и бити иноком?“ На што Петар одговори: „Да, господару, с Божјом помоћу.“ Тада Симеон дотаче се својим жезлом окова Петрових, и окови се растопише као од воска. И отворише се тамничка врата и светитељи изведоше Петра из тамнице.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као камен темељац и то: 1. као камен темељац у зидању личнога карактера, 2. као камен темељац у зидању породице и народа, 3. као камен темељац сваког добронамерног друштвеног преображаја и човечанског подузећа.
БЕСЕДА
о Духу Божјем који говори кроз духоносце
Не брините шта ћете говорити… јер Дух Оца вашега говориће из вас. (Мат. 10, 19-20)
Ово су речи Онога, који све зна, и који је објавио свету знања, која нико пре Његове посете људима није знао. Ако је неко испуњен Духом Божјим, онда не говори он од духа човечјег него Дух Божји говори из њега и кроз њега. Онда је он само справа или лира Духа Божјега, кроз коју Бог Дух говори. И кад говори такав човек, говори непогрешно, и нико не може наћи лажи у говору његовом осим оних који по сувраћености ума свога сматрају истину за лаж. Како говоре људи, испуњени Духом Божјим, то се показало јасно на примеру пророка, и још јасније на примеру апостола. Толико су изгледале чудне и невероватне речи апостолске туђинцима, тј. онима, који нису имали Духа Божјега у себи и који су знали да говоре само од земље, да су сматрали апостоле пијаним. Уосталом, пијаним и смешним изгледали су незналицама и сви они људи, који су први почели говорити о скривеним чудесима овога физичког света, о снази паре, магнетизма, електрике, бежичне телеграфије, разговора на даљину. Како тек да не изгледају пијаним и смешним духовни људи, који Духом Божјим говоре о безбројним скривеним тајнама царства духовнога! Ко год се скруши пред Богом, Бог га чини силним. У скрушено срце Дух Божји се усељава и одатле говори кроз уста човечја. То је потврђено не само на пророцима и апостолима него и на многобројним Божјим синовима и кћерима. Господе благи, не ускрати нам Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
4. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Преподобни Исидор Пелусиот. Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: „Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању“, пише он у једном писму. У другом вели: „Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим“. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса. У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године. 2. Преподобни Николај Исповедник. Овај светитељ беше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, и замонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе. У време гоњења цркве од стране Лава Јерменина, Теодор и Николај беху љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу где тамноваху три године. По смрти светог Теодора Николај поста игуманом студијским. Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила. Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху деца, благослови новорођену кћерку и прорече да ће живети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их шта им недостаје. Жита – одговорише монаси. Тада рече самртник: „Онај који је исхранио Израиља у пустињи, послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана“. И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у седамдесет петој години свога живота, 4. фебруара 868. године. 3. Свети новомученик Јосиф. Родом из Алепа. Примораван од Турака да се потурчи, Јосиф не само да одбије то, него почне изобличавати мухамеданске лажи и хвалити веру Христову. Због тога би мучен и обезглављен 1686. године. Дајте жртву Богу, жртву захвалности, O ви богаташи по Божијој милости! Ko je богат чиме, тиме нек тргује, Свако својим даром нек Царство купује. Ko је богат новцем, нека новац даје, Ko је богат житом, жито нек раздаје: Ком се мудрост даде, нека учи друге, Коме снага руку, нек чини услуге. Ко зна занат неки, нек га држи чесно, Kao Божји дужник нек се сматра свесно. Ко певати знаде, нека Бога хвали, Ко за Бога не зна, само тај је мали. Ко је шта примио, оним нек се служи, Милошћу спрам људи Богу да с’ одужи. Сви нису једнаки, нит’ имају исто, Ал’ сви могу Богу дати срце чисто. O чистото срца, жртво досточудна. За спасење ти си врлина пресудна, И на жртвенику твој се тамјан диже, И брже од свега пред Господа стиже.
РАСУЂИВАЊЕ
Наложи на себе неку епитимију за грехе других људи. Ако си некога осудио, или казнио, наложи и на себе неку епитимију. То је Богу угодно. Ту тајну су знали светитељи, који су осуђивали себе због греха других људи. Ту тајну назиру чак и нехришћански народи. У Китају постоји овакав обичај: када џелат посече злочинца, на смрт осуђеног, тада прилази судији и саопштава да је пресуду извршио. Судија му даје један сребрн новац за то што је убио злочинца, и наређује да му се удари 40 батина за то што је убио – човека. Светитељи хришћански дубоко су поимали тајну греха и неправде људске. Сваки грех људски имао Је за њих онолико дугу историју, колико је растојење од нас до Адама.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као радост и то: 1. као радост која разведрава дух човеков, 2. као радост која оживљава цео дух човеков, 3. радост од Његовог имена, од Његових речи, од Његових дела, од Његовог даха.
БЕСЕДА
о срећи Закхеја малога
Данас дође спасеније кући овој (Лк. 19, 9)
Тако је рекао Онај, чија је реч живот и радост, и обновљење праведним. Као што се поцрнела гора облачи у зеленило и цвет од пролећног даха, тако се и сваки човек, ма колико сасушен и зацрњен грехом, освежава и подмлађује од близине Христове. Јер Христова је близина као близина неког животворног и мирисног балсама, што повраћа здравље, умножава живот, даје мирис души, и мислима, и речима, Једном речју: удаљеност Христова значи труљење и смрт, а близина Његова значи спасење и живот. Данас дође спасеније кући овој, рече Господ ушавши у кућу Закхеја грешника, Христос беше спасење што дође, а Закхеј беше кућа, у коју Он дође. Сваки је од нас, браћо, кућа, у којој станује грех, док је Христос далеко, и којој долази спасење, када јој се Христос приближи. Да ли ће се пак Христос приближити кући мојој и твојој, то зависи од нас. Гле, Он НИЈЕ самовласно ушао ни у кућу грешног Закхеја, него као најжељенији гост. Мали Закхеј се пењао на дрво, само да би видео очима Господа Исуса. Он Га је, дакле, тражио, он Га је желео. И ми Га морамо тражити, да бисмо Га нашли, и желети Га, да би нам се приближио, и пењати се високо духом својим, да би сусрели његов поглед. Тада ће Он посетити кућу нашу као што је посетио кућу Закхејеву. А с Њим ће доћи и спасење. Приближи нам се, о Господе, приближи, и донеси и нама спасење Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.
5. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Света мученица Агатија. Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију, прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: „Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама“. Тада мучитељ нареди те јој се одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и поново бачена у тамницу где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квитијан пође да заграби имање њено. Но успут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама намртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за дивљи злочин над светом Агатијом. 2. Света мученица Теодула. Пострадала за Христа у време Диоклецијана, нечастивог цара римског. При мучењу, Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа, би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: „Безумни сте ви који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу“. Судија је врже на муке љуте које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије. Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише. 3. Свети Полиевкт, патријарх цариградски (+ 970. године). Због свог високог ума, ревности верске и часноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957. године. Патријарх ју је крстио, а цар јој био кум. Пророчки јој рекне свети Полиевкт: „Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена“. Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 946. године и остао је на престолу патријаршијском до своје смрти 970. године. Тамна је тамница, светла мученица, У тами се сија света Агатија, Над тамницом двори, светлошћу облити, Ту мучитељ живи, срамотом покрити, Агатији деви нове муке смишља, Мрачан сред светлости, мучи се, премишља.. Ko сe c Христом венч’о, тамница му сјајна, A душману правде – палата очајна! Тамна је тамница, светла мученица, Чим је Христа чула света Теодула, За Христом је пошла, чиста голубица. Због Христа је руља у тму низринула, Ал’ весела стоји света Теодула, Ал’ весела стоји, никог се не боји. Док душмани њени злобом испуњени, Сред дворова бајних бедници очајни, Само o злу мисле, само злоби служе, И све им je празно, и на све се туже, Јер немају Бога, јер Христа не знају, Све тајне живота погрешно читају!
РАСУЂИВАЊЕ
Питали монаси великога авву Исхириона: – Шта смо ми урадили? – Ми смо испуњавали заповести Божје, – одговори Исхирион. – А шта ће радити они што после нас дођу? – Они ће радити ово што ми радимо, но упола мање. – А они после њих? – Они при свршетку времена неће никако држати монашко вежбање, но њих ће постићи такве напасти и таква искушења, да ће они кроз трпљење тих напасти и искушења показати се у царству Божјем већим од нас и од отаца наших.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као јединог истинитог просветитеља и то: 1. као просветитеља сваког појединог човека, 2. као просветитеља, следствено, и друштва и васцелог човечанства, 3. као просветитеља који осветљава непролазном светлошћу и ум и срце и вољу човекову.
БЕСЕДА
о смрти као спавању
Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим. (Јов. 11, 11)
Господар живота назива смрт спавањем. О каква неисказана утеха за нас! О каква слатка новост за свет! Смрт телесна, дакле, не значи уништење човека него само заспалост од које може пробудити Онај који је и прву прашину пробудио у живот речју Својом. И кад Господ викну: Лазаре! човек се пробуди и оживе. Господ зна име свакоме од нас. Кад је Адам знао име свакоме створењу Божјем, како не би Господ знао свакога од нас по имену! Не само да зна, него Он нас и виче по имену. О слатког и животворног гласа Јединог Човекољупца! Тај глас може од камења створити синове Божје! Како да нас не пробуди од сна греховнога! Неки човек беше дигао камен да убије брата свога. Но у том тренутку учини му се да чу глас мајке где га зове по имену. Само чу глас мајчин – и рука му задрхта. Он испусти камен и застиде се од греха намераваног. Глас мајчин пробуди га од смрти греховне. Па кад глас мајчин спасава и буди од смрти, како ли тек глас Створитеља и Животодавца! Кад год је Господ викнуо некога ко је био мртав само телом, сваки се пробудио и устао. Но није се сваки пробудио и устао од оних који су били умрли душом, кад их је Господ викнуо. Јер за ово пробуђење, за ово васкрсење, треба и сагласност воље умрлога. Јуда! зар целивом издајеш? Тако викну животворни глас, но мртвац оста мртвац, и грешник се не пробуди. Савле, Савле, што ме гониш? викну исти животворни глас, и успаван грехом пробуди се, и мртви оживе. Ваистину, дубљи је сан греховни од смрти, и спавач се не буди лако. Слатки Господе, пробуди нас од сна греховног, пробуди Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин..
6. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Вукол, епископ смирнски. Ученик светог Јована Богослова, који га и посвети за епископа града Смирне. У Смирни беше тада мало крштених. У тами незнабоштва свети Вукол светљаше као јасна свећа. Одликовао се свима врлинама, а нарочито благошћу и кротошћу. Пред смрт своју Вукол посвети славног Поликарпа себи за наследника у епископству, а он мирно сконча и оде ка Господу. 2. Света мученица Фауста. Пострадала за Христа у време цара Максимијана (између 305-311. године.). Својим јунаштвом задивила и у хришћанство обратила мучитеље своје: осамдесетогодишњег жреца Евиласија и Максима епарха. Кад је судија претио Фаусти још страшнијим мукама, она му рекне да изради њену икону са изображењем свију оних мука, којима јој он прети. Када икона би готова и њој показана, рекне Фауста света: „Као што ова икона не осећа никакве муке, тако ни моје тело не осећа муке од твојих казни, јер је душа моја утврђена у Господу“. Судија је баци у котао вреле воде где ова света тринаестогодишња девојчица сконча с молитвом на устима, и оде душом у Рај. 3. Света мученица Доротеја. Угледна и красна девица из Кесарије Кападокијске. Управник области Саприкије дадне Доротеју двема незнабожачким сестрама, Христини и Калисти, да би је оне одвратиле од Христа. Но догоди се обратно; Доротеја успе те обрати обе сестре у веру Христову. Наљућен Саприкије нареди те вежу те две сестре леђима једну за другу и баце у кацу са смолом, па запале. Тада и Доротеју осуде на смрт. Она радосно саслуша пресуду, и узвикну: „Благодарим Ти душељупче Христе, што ме призиваш у Твој Рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје!“ Неки присутни велмож Теофил насмеје се на ове речи па довикну Доротеји: „Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и цвећа од шипака из Раја твога женика!“ „Заиста ћу то учинити!“ одговори му мученица. Кад је Доротеја била на губилишту, наједанпут се појави један красан дечко са три дивне јабуке и три црвена цвета од шипка. То беше ангел Божји. А време беше зимско. Рече Доротеја ангелу да то однесе Теофилу и да му каже: „Ево ти што си желео!“ Када Теофил прими поруку и виде, дар, беше сав престрављен. У њему се све преврну, и он, окорели незнабожац, поста хришћанин. И он би мучен и убијен за Христа, те оде душом у Рај Господа Исуса ускоро за светим Доротејом. 4. Свети Фотије, патријарх цариградски. Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године. 5. Преподобни Варсонуфије и Јован. Велики подвижници од Газе, прозорљивци и чудотворци. Оставили знамениту књигу Одговора на многа питања о духовном животу. Живели у VI веку. 6. Свети мученици Марта и Марија и брат им Ликарион. Све троје распети на крст за Христа, па онда избодени и умртвљени копљем. Света Марта и Марија, сестре рођене, Ликарион брат им мален, снаге малене; Мајка стара, душа слатка, добру их учи: „Љуб’те Христа. Он се, децо, за нас намучи.“ Отуд иде војевода, страшан, силовит. Он убија христоверне – човек плаховит. Сестре врата отвориле од куће своје, Војеводе се плаховитог ништа не боје. „Хришћани смо ми чујеш, царски војводо, Нисмо ко ви што вас ђаво ђаволу продо.“ Плаховити војевода на крст их диже, У том мали Ликарион приступи ближе: „И ја, и ја хришћанин сам, распни и мене..“ На крсту су муке тешке; мајка се згрози, Па пољупце деци дели, од ноге к нози, Што крваве низ крст висе, ногама скршеним, A теше је кћери c крста гласом мученим: „He ломи се тугом за нас, нано премила. Љубави си наспрам Христа ти нас учила, Муке кратке, Сласти слатке биће у Рају, Чекаћемо тебе, нано, у рајском сјају. Ликарион син ти славни и кћери обе – O радуј се плоду таквом твоје утробе!“ Засветли се лицем мајка ко стуб пламени. „Благо вама децо мила, o благо мени!“
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Варсонуфије, који је педесет година живео затворен у келији, и није се дао видети ни од једног живог човека, достигао је био кроз богомислије и молитву необичну чистоту и прозорљивост. Ево неколико његових мисли из књиге одговори: „Свака помисао, којој не претходи тишина смерности, не происходи од Бога. Све што је од ђавола, бива са смућеношћу и метежом.“ – „Када се молиш и Бог одлаже да те услиши, то Он чини на твоју ползу, да би те научио дуготрпљивости.“ – „Видљиви разбојници су слуге разбојника невидљивих, мисаоних.“ – „Господ Исус Христос претрпео је све, и најзад се успео на свети крст, што означава умртвљење тела и страсти, и свето и савршено упокојење.“ – „Господ хоће да ти поштујеш сваког човека више од себе самог.“ Када су питали старца да ли да узму и плате заступника у једном спору манастира с неким људима, он одговори: „Ако будете купили заступништво људи, то вас Бог неће заступити.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као радника и то: 1. као физичког радника кроз дуг низ година, 2. као радника духовног који је непрестано учио људе, тешио, лечио, дајући нови закон свету, 3. као радника неуморног који је оставио заповест: делујте докле светлост имате.
БЕСЕДА
о узајамном познавању Оца и Сина
Ја Га знам, јер сам од Њега, и Он ме посла. (Јов. 7, 29)
Нико се никад није усудио рећи, да зна Бога. Многи су рекли само, да верују у Бога. Једини је Господ Исус изрекао реч: Ја Га знам. И одмах је образложио, откуда Га Он зна, говорећи: јер сам од Њега и Он ме посла. Први разлог јер сам од Њега сведочи о вечном бићу Сина; а други разлог и Он ме посла сведочи о временој појави Сина у телесном свету као посланика Свете Тројице. Нама христоверним није дао да знамо Оца као што Га Син Његов јединородни зна, али нам је дано и заповеђено да верујемо. Заслуга је наша у веровању а не у знању. Кад бисмо ми сви знали Бога кроз гледање, нико не би имао заслуге. Јер каква је заслуга угледати и познати? Међутим, не видети а веровати – у томе је заслуга, у томе добродетељ, у томе спасење наше. Ми нисмо достојни да Бога видимо и виђењем познамо, јер смо грехом раслабљени и од Бога удаљени. Но милост Божја дала нам је веру у овом животу, која нас може приближити Богу и увести у царство вечног гледања и знања у оном животу. – О браћо моја, верујмо Христу Господу, јер Он зна. Он не говори по вери него по знању. Господе милостиви, утврди веру у нама. Пружи нам скут Твој, да га се држимо до краја живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.
7. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Партеније, епископ лампсакијски. Син некога ђакона из града Мелитопоља. Још као дете добро памтио речи Јеванђеља, и трудио се да их испуни. Насели се украј једног језера где је ловио рибу, продавао и делио сиромасима. По Божјем промислу би изабран за епископа лампсакијског. Очисти град од незнабоштва, храмове идолопоклоничке затвори, многе цркве сагради и благочешће утврди. Молитвом лечаше сваку болест, а нарочито силан беше над злим дусима. Једном када хтеде изагнати злог духа из неког лудог човека, мољаше га зли дух да га не изгони. „Даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати“, рече му Партеније. Упита зли дух: „Ко је тај човек?“ „Ја сам тај човек“, одговори му светитељ, „уђи и обитавај у мени!“ Чувши то, зли дух побеже као огњем опаљен, вичући: „Како бих ја могао ући у дом Божји?!“ Дуго поживе свети Партеније и показа на делу своју обилну љубав према Богу и људима. Преселио се у вечни покој Христов у IV веку. 2. Преподобни Лука Јеладски. Родом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена, а мањи део, што му преостаде, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде, виде се с мајком, но опет се од ње удаљи, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу, а дању је радио у башти и на њиви, не себе ради, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро. 3. Преподобна Мастридија. Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастридија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе седамнаест година, и за све време, по сили Божјој, нити јој је нестало боба, нити јој је хаљина овештала. Упокојила се мирно око 580. године. 4. Хиљаду и три мученика у Никомидији. Пострадали у време Диоклецијана. Град Никомидија кано звезда сија, Ка’ звезда Даница, источна столица. Ал’ једног дана. вољом Дуклијана, Посечена беху четири дворјана, Евсевије, Baca, Евтихије смели И Василид чудни, славом неувели. Посечени беху за Христово име И Никомидија замрачи се тиме. Те четири главе не беху крај страве Ни тек прво цвеће покошене траве: Хиљаду робова, слугу, послушника, Што служаху верно четири мученика, Хиљаду ко Један, и тројица више, Ко да вина пише, грају направише, He, не пише вина, опи их истина, И крв, и победа Божјега Сина. – Хришћани смо и ми, царе нечастиви, Хришћани смо и ми, што ти воља чини! И ми сви желимо тамо да ходимо Куд одоше наши дични господари. О’ чудне смелости! O дивне верности! Ал’ то не умањи царске свирепости. И хиљада душа земљу оставише, Рајска им се врата широм отворише.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Исидор Пелусиот овако тумачи неке речи Св. Писма: Од двојице који мељу, један ће се узети а други оставити (Мат. 24, 41) значи: многи се посвећују духовном животу но с различитим умишљајем: једни искрено и истрајно, а други лабаво и сујетно. Први ће се узети у царство Божје, а други ће се оставити. Шта значи молитва о Чаши? И зашто се Господ молио да га мимоиђе чаша страдања (Мат. 26, 42)? Значи, да нико не треба да тражи опасност, али кад опасност дође, хришћанин треба да је прими и издржи храбро. О пет лудих девојака (Мат. 25) св. Исидор вели: све су оне заиста чувале девство, али нису имале остале врлине, нарочито милосрђе. А само девство није довољно за улазак у царство Божје. Не помаже девство, ако је девственица горда и себична.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као сејача и то: 1. као сејача, чије семе лагано но сигурно расте, 2. као сејача нове науке, нове силе и новога поретка, 3. као сејача нове духовне хране, којом ће се род људски хранити до краја времена.
БЕСЕДА
о тесногрудим, којима је злочин ближи од љубави Божје
Гледате да ме убијете, јер ријеч моја не може у вас да стане. (Јов. 8, 37)
Зашто реч Христа није могла да стане у старешине јеврејске? Зато што су они били потпуно испуњени злобом те у њима није било места за божанско семе, за божанску благовест. Све што је расло у души њиховој, то је био усев сатански, антихристовски. Зато су они и гледали да убију Христа. Кроз благодатног Псалмиста Господ говори: испразните се и разумите да сам ја Бог (Пс. 46, 10). Треба се, дакле, прво испразнити од свега богопротивнога, тј. од свега онога што смета да се у нама настани светлост богопознања. Када се човек од тога испразни, онда, и тек онда, може он разумети, да је Бог – Бог. А докле год човечју душу испуњавају богопротивне мисли, богопротивни осећаји и богопротивна хотења, дотле човек уопште не може да слуша ни да прима реч о Богу. Ко год пак нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе онога, ко га има. Гледате да ме убијете. Зашто? Зато што ниједна божанска реч Христова није могла наћи склоништа ни пријема у безбожним срцима њиховим. Немајући ничега сличног са Христом Господом, јеврејске старешине нису могли имати од самог почетка никакве пријатељске везе с Њим. О Господе Исусе, благи Спаситељу наш, помози нам испразнити се од свега греховног семена у нама, да би реч Твоја света могла уселити се у нас, и обасјати, и оснажити, и васкрснути нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
8. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети великомученик Теодор Стратилат. Има мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор, војвода римски, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије, презре и своју младост, и лепоту, и чин војводски, и милост царску, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија, што скруши идоле од сребра и злата, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења свети Теодор је непрестано говорио: „Слава Теби Боже мој, слава Ти!“ Пострада свети Теодор 8. фебруара 319. године у три часа по подне, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни (в. 8. јун). 2. Свети пророк Захарија. Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповидцем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа. 3. Свети Сава II, архиепископ српски. Син краља Стефана Првовенчаног а синовац светог Саве I. Пре монашења звао се Предислав. Следујући пример свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија, под именом Саве II, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи. Предислав се загледао, Млад Предислав заплакао. Краљица га мајка пита, Куд му поглед тако скита ? – У што гледаш, Предиславе? – У лик стрица, светог Саве. Краљ Стефане сину рече: – Да те женим, слатки сине, – Ја се старим, време тече, Коју волиш? Кажи име! A Предислав оца штује Ал’ за жену ни да чује. Предислав се монах гради, Христовом се речју слади, И назва се Сава Втори, Сузе рони, па говори: – Настављај ме, свети Саво, Јевађелским путем право! Умре краље и краљица И патријарх Арсеније, Оста црква удовица. Од части се Сава крије, Ал’ част двојна на њег слети: Би владика, и још – свети.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Серафим Саровски пише о очајању: „Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако се човекоубица ђаво стара да доведе човека до очајања. Јуда издајник био је малодушан, и неискусан у борби, зато ђаво, видећи га у очајању, напао је на њ и принудио га да се удави. А Петар, тврди камен, павши у велики грех, као искусан у борби, није очајавао и није изгубио присуство духа, но пролио је горке сузе од топла срца, и ђаво видећи то, побегао је од њега као огњем опаљен. И тако, братије, учи преподобни Антиох, када очајање нападне на нас, не треба да му се подамо, но укрепљени и ограђени светом вером, с великим мужеством рецимо лукавоме духу: „Шта имаш ти с нама, отпадниче од Бога, бегунче с неба и робе лукави? Ти нам не смеш ништа нахудити. Христос, Син Божји, има власт над нама и над свим. А ти, пагубниче, удаљи се од нас! Укрепљени Његовим часним крстом ми попиремо твоју змијску главу.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као војводу и то: 1. као војводу који је изашао у борбу против сатане, 2. који је изашао у борбу против греха у људима, 3. који је узео у одбрану добро од зла у свету, 4. који је победио сатану, грех и смрт.
БЕСЕДА
о томe како прави хришћанин срета мржњу света
И сви ће омрзнути на вас имена мојега ради (Лк. 21, 17)
Сви који воле себе више него Бога, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; Сви који воле тело више него душу, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; Сви који воле овај свет више него вечно Царство Божје, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; Сви који воле грех више него врлину, омрзнуће на следбенике Господа Исуса. Број ових мрзитеља имена Исусовог некад је већи, некад мањи. Но ма колики да је њихов број, не бојте се, браћо, јер број ангела и светитеља јесте огроман. Број ваших сродника на небесима, то јест оних који љубе Господа Исуса, превишава број звезда на небу и песка у мору. О не бојте се, с вама је Христос, а то значи да сте ви увек надмоћнији од мрзитеља ваших. Кад је Најјачи на вашој страни, ви сте увек многобројнији, јер сте увек јачи од свакога броја непријатеља ваших. О Господе Исусе, Господе свесилни, само Ти увек буди с нама, и помози нам, да ми увек будемо неодступно с Тобом, и страха ће нашег нестати. Теби слава и хвала вавек. Амин.
9. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети мученик Никифор. Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов“, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена. 2. Свештеномученик Петар Дамаскин. О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово. Осам врста знања Дамаскин наброја За људе духовног и божанског соја: Прво: знање скорби и свих искушења, Друго: знање суме својих сагрешења, Својих сагрешења и Божје доброте. Tpeћe: знање језе, муке и страхоте, Пред смрт и у смрти, и по разлучењу, Кад душа предстане праведном суђењу. Четврто: познање Христа Спаситеља, Његовог живота, и свих светитеља, Светитељских дела, трпљења и речи, Што ко сребрн-звоно кроз векове јечи. Пето је познање природних својстава. Смена и промена физичких појава. Шесто је познање облика и ствари, Свих чувствених бића, природних утвари. Седмо: знање света умног, духовнога, Ангелског и адског, и доброг и злога. A осмо је знање – познавање Бога, Јединог Светога. Крепког, Бесмртнога. Богословљем ово знање именују До њега се ретки, ретки узвисују: Највећа чистота богослову треба, Јер нечисто срце не стиже до неба. Дамаскин присвоји седам нижих знања И до осмог дође, до богопознања. A осмо се Богом даје и дарује, Оно нит се учи, нит се заслужује.
РАСУЂИВАЊЕ
Свети Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божјим па вели: „Општи су дарови четири стихије, и све што од њих бива, као и сва дивна и страшна дела Божја, изложена у Божественом Писму. А посебни су они које Бог даде сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине. или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине, или немоћ и неумешност ради покорне смерности… Све ово, иако изгледа супротно једно другом, ипак је по намени све врло добро.“ У закључку вели да смо дужни Богу благодарити за све дарове, а са стрпљењем и надом подносити све недуге и злокључења. Јер све што нам Бог даје или попушта на нас. користи спасењу нашем.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као извор радости и то: 1. у мукама живота, које само Он може заменити радошћу, 2. у ропству страсти, које само Он може заменти радошћу слободе, 3. у смрти, из које нас само Он може васкрснути.
БЕСЕДА
о речи Божјој јачој од смрти
Ко одржи ријеч моју, неће окусити смрти до вијека. (Јов. 8, 52)
Ако свећа гори у соби, неће бити таме докле свећа гори и светли. Ако се јело усоли, сачуваће се од кварежи. Ако неко држи реч Христову у души својој, тај држи и со и светлост, и живот пребиваће у њему. Таква душа неће ни потамнети у овом животу нити трулежну смрт окусити. Ко држи реч Христову у себи, тога држи реч Христова; подржава га она изнутра, и храни, и осветљава, и оживљава. Био он у телу или ван тела, он се осећа подједнако жив од речи Христове. Смрт може одвојити душу му од тела, али не од Христа, то јест од неумирућег вечног живота. Смрт тела даће живоносној души његовој само слободнијег полета у загрљај љубљенога Христа Живодавца. Али шта значи, браћо, одржати реч Христову у себи? То значи: прво – одржати је у уму своме, мислећи о њој; друго – одржати је у срцу своме, љубећи је; треће – одржати је у вољи својој, испуњујући је на делу, и четврто – одржати је и језиком, јавно је исповедајући кад је потреба за то. Једном речју, одржати реч Христову значи – испунити се њоме и испунити је. Ко тако буде одржао реч Христову, ваистину неће окусити смрт довека. О Господе наш, Господе јаки, јачи од смрти, даруј нам јачине и разума, да одржимо реч Твоју свету до краја. Да не окусимо смрти, и смрт да не окуси нас – да се не дотакне трулеж душе наше. Милостив нам буди, Господе свемилосни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
10. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свештеномученик Харалампије. Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот“. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!“ После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани. 2. Преподобни Прохор Лободник. Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија. Maч зелен замахнут над Харалампијем, само да се спусти! A светитељ клече, Богу молбу диже: Господе отпусти! Грехове отпусти свим људима грешним. Смилуј се понова: Труд им благослови, и подај на њиви обиље плодова! Нек имају свега, та крв су и месо! Нека ти певају. O подај им здравља, здравља и весеља, нек те се ceћajy! Свако зло одагнај, спаси их од беде, Свима им се смилуј. A пo смрти у Рај душе им уведи – Господе помилуј! Ко год се узмоли твом Харалампију, име ми помене, Помози му, Боже, ради мука мојих, помози због мене! Тад глас c неба дође: молитву ти примам Дај ми душу саде! Светац душу пусти, и у Рај узлете Пре него мач паде!
РАСУЂИВАЊЕ
Многи тешки недузи који једног човека сналазе, имају свог узрока, знаног или незнаног, у прошлости његовој. Узроци пак тих тешких недуга, као рецимо лудила, нису друго него повреда моралног закона Божјег. Када св. Харалампије беше мучен, дозна цар мучитељ за његову чудотворну моћ па нареди те доведоше преда њ једног бесомучног човека, да се увери да ли га Харалампије може излечити. Тог човека мучаше ђаво 35 година, гонећи га по пустињама и брдима и бацајући га у блата или у провале. Када се тај лудак приближи Харалампију, осети демон благоухани мирис од светог човека па повика: „Молим ти се, слуго Божји, не мучи ме пре времена, но нареди ми и ја ћу изаћи; а ако желиш, ја ћу ти казати како сам ушао у овог човека.“ И нареди му светитељ да каже. Рече демон: „Овај човек захтедне да покраде свога суседа па помисли у себи: ако прво човека не убијем, нећу моћи заграбити његово благо. И оде и уби суседа свога. Затекавши га у таквом делу, ја уђох у њега, и ево већ 35 година станујем у њему“. Чувши ово, светитељ Божји нареди демону да одмах изађе из човека и остави овога на миру. Демон изађе, а бесомучник поста здрав и миран.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као красоту свега створенога света и то: 1. као красоту свих ствари, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха, 2. као красоту људи, најразумнијих бића у свету материјалном, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха, 3. као красоту чисто умног, бестелесног света ангела, 4. као красоту Свете Тројице, пројављену Њиме и кроз Њега.
БЕСЕДА
о греху оних који тврде да виде
Кад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха. (Јов. 9, 41)
Речи ове рекао је Јеврејима Онај који им је дао закон преко пророка, да им служи као вид души. Јевреји примише тај вид, али зажмурише намерно и злобно. Зато им праведни Господ и рече ове праведне речи. Ове су речи сушта правда, и онда, и данас, и заувек, јер слепац нема греха, ако загази у туђи усев, или узме туђу хаљину место своје. Ако ли то учини онај ко има очи, учиниће грех и примиће осуду. Ако ли то учини онај ко има очи, но намерно их затвори, и он ће учинити грех и примити осуду. Шта да се каже пак за оне који су примили крштење и миропомазање, као два ока душе, па ипак греше као некрштени? На последњем Суду с њима се неће поступати као са слепорођенима, него као са преступницима, који сами себе онаказише, сами себе ослепише. А шта тек да се каже за оне који примише и остале тајне благодатне, у пуноћи православној, и који имају пред собом примере светитеља, и који непрестано слушају опомену и укор цркве Божје, па ипак иду те иду странпутицом? На последњем Суду такви се неће моћи изговорити никаквим слепилом, него ће бити суђени као преступници који сами себе, и друге око себе, слепилом онаказише. Господе страшни, спаси нас греха. Господе милостиви, отвори нам очи за пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
11. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свештеномученик Власије. Родом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана – једни изгибоше, други избегоше – тада се старац Власије повуче у планину Аргеос, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека, прибише се око њега, и он их нежно миловаше. Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице, да јој вук уграбио беше прасе, учини силом своје молитве, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године. Народ се моли светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље. 2. Свети мученик Ђорђе Кратовац. Пореклом Србин, из града Кратова. Млади Ђорђе беше по занату кујунџија, а по срцу и души уверени и богомољни хришћанин. Тек му беше осамнаест година када га Турци хтедоше потурчити. Но Ђорђе оста у вери тврд као дијамант. Тада га Турци мучише многим љутим мукама, и најзад га спалише жива на ломачи. Пострада за лепу веру Христову 11. фебруара 1515. године у Софији, за време цара Селима и прослави се славом неувелом на небесима. 3. Света Теодора. Грчка царица, супруга злога цара Теофила иконоборца. По смрти Теофиловој Теодора се зацари са својим сином Михаилом III. Одмах успостави поштовање икона на сабору у Цариграду 842. године. Том приликом установљено је празновање победе Православља, које се до дана данашњега врши у прву недељу Часнога поста. Ова света, за Цркву заслужна жена, предаде душу своју Богу 11. фебруара 867. године. У то време потпуног торжества Православља над свима јересима буду, по Божјем дивном Промислу, послати свети Кирил и Методије међу Словене као мисионари хришћански. Чему се ти тако клањаш, хришћанине мој, Кад се клањаш иконама, хришћанине мој? – Ja се клањам живом Богу, створитељу мом. Клањам My се душом целом, срцем и умом. Телесан сам, па не могу да га сагледам. Зато лику Његовоме ја се поклањам. Шта целиваш тако жарко, хришћанине мој. Кад иконе ти целиваш, хришћанине мој? – Ја целивам Христа Бога и Спаситеља, Богомајку, хор ангела и светитеља. Телесан сам. не могу да их се дотакнем, Па ликове кад им љубим, срцем олакнем.
РАСУЂИВАЊЕ
Материја није зла сама по себи, како су учили неки хришћански јеретици (као манихејци) и неки философи. Не само није зла. није она ни једини проносилац зла, него колико она толико и дух. Сва твар материјална меланхолична је и страшљива због греха човекова, но није зла. Материја је трулежна, слаба и ништавна у сравњењу с бесмртним духом, али она није сама по себи зла. А да је зла. зар би Господ Христос установио Причешће од хлеба и вина, и зар би хлеб и вино назвао Својим телом и Својом крвљу? Да је материја сама по себи зла, како би се људи крштавали водом? Како би апостол Јаков наређивао, да се болесници помазују уљем? Како би освештана водица стајала ван кварежи и имала чудотворно дејство? Како би крст имао силу? Како би хаљина Христова пронела лековиту силу Спаситељеву, од које се исцелила жена крвоточна? Како би мошти светитељске и иконе толико чудодејствовале и толико добра спроводиле људима из царства благодати? Како би, дакле, могло добро доћи људима кроз зло? Не, не, материја никако није зла сама по себи.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као доброг трговца, који је дошао у овај свет као на пазар да да и да узме и то: 1. да да труд Свој, и да прими многобројне плодове радости од тог труда, 2. да да Себе понизити, попљувати, ишамарати, изгребати, избости, распети, да би у Своју вечну славу увео војску својих верних, 3. да да тело Своје, да би избавио душе безбројне и безбројних.
БЕСЕДА
о расуђивању по телу и по духу
Ви судите по тијелу. (Јов. 8, 15)
Тако рече Господ Свезнајући злим Јеврејима – ви судите по тијелу. Јер они беху ухватили у прељуби једну жену и хтедоше је каменовати због тог телесног греха. Но Господ прозре у душу женину и виде да се она да још спасти и исправити, наведе ја на покајање и отпусти. Јер иако учини прељубу телом, ипак душа њена не беше сва прељубна. Прељубни грех фарисеји су ипак непрестано носили у срцу своме, но они су то вешто крили, и то нису осуђивали, а осуђивали су само и једино дело телесно код оних који се у томе ухвате. Духовни људи суде по духу, а телесни по телу. И дан-данас Јевреји, кажњени и по целом свету расејани, никако не могу да се науче духовно мислити и судити, него увек још мисле и суде само телесно, само по спољашности, по одредбама закона писаног на хартији или у природи – тек никако по духу. Јер кад би се научили судити људе и дела по духу, они би одмах признали Господа Исуса као Месију и Спаситеља. Чувајмо се ми хришћани да не судимо само по телу. Чувајмо се, да не будемо брзи осудити онога ко се због невештине омакне у недело, ни похвалити онога ко се вештином држи да се не омакне пред људима, а срцем је већ сав у понору греха. Чувајмо се од заблуде, да људе и природу судимо према чулним утисцима, и старајмо се да све духом просуђујемо духовно. Гле, ми смо деца духа и светлости, јер смо крштени. Господе Исусе, Ти нас учи и руководи да не мислимо и не судимо по телу него по духу. Теби слава и хвала вавек. Амин
12. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Мелетије, архиепископ антиохијски. Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме, он диже своју руку увис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију. 2. Свети Алексије, митрополит московски. Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: „Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи“. У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у „златну хорду“ татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње. 3. Преподобна Марија. Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је „монах Марин“ био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године. 4. Свети Антоније, патријарх цариградски. Најпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије. 5. Света Калија. Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима. Јединица и Тројица, Једно и Троје, Христос – Бог је и Човек је, Једно и Двоје. Те две тајне највеће су и најдивније, У њима се кључ живота и бића крије. Свето Тројство у јединству, пламен вечити. Три буктиње – пламен један, пламен вечити. Јединица и Тројица – Једно и Троје. Христос – Бог је и Човек је – Једно и Двоје.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Јован Златоуст наводи из живота св. Мелетија следећи пример који показује високу племенитост овога великог јерарха. „Било би неправедно пропустити оно што се догодило при самом изгнанству (Мелетијевом из Антиохије). Када је градоначалник сео у кола и посадио светитеља поред себе, па почео журно да вози преко пијаце, оспу грађани камењем као град са свих страна на његову главу, јер они нису могли лако да се разлуче од свог архијереја, и били су готови пре да се разлуче са животом него са овим светитељем. Но шта учини овај блажени муж? Видевши камење како лети, он покри главу началникову својом одећом. Тако застиде он непријатеље својом превеликом кротошћу, а следбеницима својим тиме даде поуку, какву незлобност треба показивати према онима који нас вређају; како не само не треба им чинити никаква зла, него свом силом отклањати од њих опасност која им грози.“ О самом спољашњем изгледу Мелетијевом вели даље Златоуст: „У истини највећа је наслада била видетн његово свето лице. Не само кад је учио, или говорио, него кад су људи просто гледали у њега, он је био у стању да унесе, у душу гледалаца сваку добродетељ.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као испосника и то: 1. како је Он постио не да би укротио тело Своје пречисто, него да би дао пример нама, 2. како је Он постио мене ради, 3. како ја треба да постим ради мога спасења и ради љубави Његове.
БЕСЕДА
о чудесној посети Сина Божјега
Изиђох од оца, и дођох на свијет, и опет остављам свијет, и идем к оцу. (Јов. 16, 28)
Ове речи су, браћо, од судбоносне важности по нас. Јер од свега на овоме свету најважније је знати: има ли Бога и има ли живота после смрти? Ове речи су драгоценије од свега бисера на свету, и од сунца и од звезда, јер те речи изговорио је Онај који је најпоузданији и најистинитији сведок. Ваистину, речи су ове извор највеће радости за нас, погњурене у очајање, и у смрт после очајања. Оне сведоче да има Бога и живота после смрти. Изиђох од Оца – то пре свега значи да постоји Бог, од кога Господ Исус изиђе. И идем к Оцу – и то значи, да постоји Бог Отац, коме се Син Божји враћа. Обе ове речи значе у исто време да постоји живот вечни, и да смрт не значи наше уништење. Јер ове речи Господ је изговорио пред саму смрт Своју. О слатке и дивне благовести! Оно што је срце свих људи и племена кроз све векове тамно наслућивало, Господ је посведочио као факт, као истину. Још ове речи потврђују јединство Оца и Сина, и божанство Господа и Спаса нашега. Бог нас је посетио, браћо моја, сам Свевишњи Бог – свети, крепки и бесмртни Бог. То је врхунац утехе наше и радости наше. О Господе Исусе, Сине Божји, сведоче истинити свега добра за ким срца наша даноноћно жуде, освети нас, окрепи нас и обесмрти нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
13. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Преподобни Симеон Мироточиви – Стефан Немања. Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!“ И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године. 2. Преподобни Мартинијан. Дивно је и предивно житије овога светитеља, и вреди га прочитати у целини. Шта он све није претрпео само да испуни заповести Господње! У осамнаестој години удаљио се у планину, звану Ковчежна, у Кападокији, и ту провео двадесет пет година у посту, бдењу, молитви, и борби са многим искушењима. Кад је једна жена дошла да га куша, и он види да ће пасти у грех с њом, скочи бос у огањ и постоји у огњу док му бол не нагна сузе на очи и не убије у њему сваку пожуду. Кад су настала друга искушења, он побегне на неку усамљену стену у мору, и ту је живео. Но кад, при неком бродолому, и на ту стену исплива нека жена, он скочи у море да се удави, али делфин га дочека на леђа и изнесе на обалу, по Божјем Промислу. Тада се реши да се више нигде не настањује стално, него непрестано да путује. И тако за две године прође 164 града, исправљајући и саветујући људе. Најзад стигне у Атину где и сконча 422. године. 3. Света Зоа и Фотонија. Зоа беше најпре развратница и кушатељка светога Мартинијана, па када виде овога испосника да скочи у огањ, да би убио у себи сваку пожуду, она се горко покаја, оде у један манастир у Витлејему где се као испосница и затворница јуначки подвизавала. Искајавши све грехе своје, она доби од Бога дар чудотворства. Свету Фотинију бура морска избаци на острво, на коме се свети Мартинијан беше усамио. Мартинијан се одмах удаљи с острва, а Фотинија сконча ту у посту и молитви. Сa ужасом Зоа виде у огњу монаха Како гори без жаљења, страха и уздаха! Са ужасом и са стидом Зоа покаја се: – O шта овај човек чини тек душу да спасе! Заплака се, поклони се, опроштај замоли, И упита шта да ради те злу да одоли, Да одоли злу и телу, и да душу спасе. Од радости човек Божји – и он заплака се. Па je шаље у Витлејем блаженој Павлини: – Иди жено, спасавај се, иди не погини, Све остало казаће ти блажена Павлина. Сва скрушена оде Зоа преко мора сиња. Павлина је као сестру прими и упути. Зоа плаче, Зоа слуша, и трпи и ћути. Дванаест лета тако прошло, дванаест годиница, Прочула се сестра Зоа као испосница. A пред смрт Бога пита, сузама се мије, Да ли joj је Бог простио? је ли или није? У том жену слепу воде. па пред врата Зои: – Да прогледа помоли се! Помоли, помоли! Помоли се плачем Зоа, и прогледа жена; Позна Зоа, тако позна, да je опроштена. Кроз грешнике Бог се слави, када се покају, Тад на земљи чудесима ко звезде сијају.
РАСУЂИВАЊЕ
Велики Стефан Немања, чију владарску реч свак је безусловно слушао, и од кога су стрепели народи и цареви, поставши монахом, служио је монасима светогорским узоритим примером кротости, смерности, доброте и молитвености. И смрт његова била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника. Пао је у постељу 7. фебруара. Он призва Саву, положи руке своје на њ и благослови га говорећи: „Чедо моје возљубљено, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но ти се не жалости, чедо, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо, али састаћемо се тамо где више нема растанка.“ 12. фебруара св. Симеон нареди Сави да га обуче у самртничку мантију, да му простре рогозу на земљу, метне камен под главу и тако положи га. Тада призове све монахе и с њима се опрости. На освитку 13. фебруара, када су монаси појали јутарње правило у цркви, и гласови њихови допираху до ћелије самртникове, св. Симеону се још једном засветли лице, и он предаде душу своју Богу.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као јагње Божје и то: 1. као јагње рођено у стану јагањаца, 2. као јагње гоњено од људи вучје ћуди, као, Ирода и др. 3. као жртвено јагње које је трпељиво поднело муке и смрт, 4. као победоносно јагње Божје на престолу небеском.
БЕСЕДА
о љубави изнад сваке љубави
Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан. (Мат. 10, 37)
Цело Јеванђеље учи да треба оставити мање ради већег, пролазно ради непролазног, горе ради бољег, јевтиније ради драгоценијег. Кад не би Јеванђеље обећавало веће вредности, ко би онда оставио мање? Кад не би откривало сјај драгоценијих блага, ко би напустио блага јевтинија? Ко би оставио мед и млеко, ако није нашао нешто слађе? Ко би оставио оца и мајку, ако није нашао неког сроднијег? Ко би напустио децу и пријатеље, ако није познао неког милијег? Ко би драговољно предао овај живот мучењу и смрти, ако није назрео живот бесмртни? Господ Христос је слађи од меда и млека; ближи нам сродник од нашег оца и мајке; милији од деце и пријатеља; драгоценији од свих блага видљивих, скупљи од овог живота, јер дарује живот бесмртни. Све је у свету горе од Њега, и мање и горче, и слабије, и јевтиније и пролазније од Њега. Ко Њега прими, томе је лако све оставити, све, зато што је примио најбоље и најбољег. О Господе Исусе, ризницо свих блага непролазних, помози нам одрешити се од свега и приљубити се Теби, животе наш и добро наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
14. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Преподобни Аксентије. Врло угледан властелин у Цариграду међу властелом и дворјанима цара Теодосија Млађега. Загрејан љубављу Христовом, Аксентије се замонаши и пребиваше још не дуго време у Цариграду. Када се почеше о њему похвале говорити, он побеже од људских похвала и настани се на једној гори близу Халкидона, која се после прозва Аксентијева гора. Не оствари му се жеља да остане ту заувек скривен од људи, јер нађоше га чобани и разгласише га. И почеше к њему доводити болеснике на исцељење. И он исцели многе. Слепоме поврати вид, губаве очисти, помазав их јелејем, тако и узетога подиже, и многе демонијаке ослободи демона. Све је то за дивљење, али је његова смерност још за веће дивљење. Кад год су га молили да некога исцели, он се бранио речима: и ја сам човек грешан! Но принуђен многим молбама он је приступао исцељењу на следеће начине: или је позивао све присутне да се с њим заједно помоле Богу за болесника; или је прво утврђивао веру у људима, па онда им говорио, да ће им Бог дати по вери; или је говорио над главом болесниковом: исцељује те Господ Исус Христос! То је све чинио, само да се не би чудотворство приписивало њему него Богу Свемогућем. Учествовао на IV васељенском сабору у Халкидону и силно штитио Православље од јереси Евтихијеве и Несторијеве. У дубокој старости узе Господ његову младу душу к Себи 470. године, а старо тело оста на земљи, од које је и саздано. 2. Преподобни Исакије, затворник печерски. Живео је у време светих Антонија и Теодосија. Дошао у манастир као богати трговац. Остави све и раздели сиротињи, а он се преда најстрожем подвигу у зазиданој ћелији. Сам свети Антоније кроз оканце додавао му по једну просфору, и то сваки други дан. Прелештен од демона, који му се јаве у светлости ангелској, он се поклони њима, потом и самом сатани, верујући да је то Христос. Од тога се разболи, и одлежи две године, после чега оздрави и постане обазривији и искуснији подвижник, због чега му се пред крај даде благодат обилна. Упокојио се 1090. године. Аксентије, украс Православља, Једне ноћи у тишини немој Мољаше се Богу са сузама, И духом се к небу узносаше К’о херувим c пламеним крилима, Док се свецу поглед омакао У poj звезда на своду небеском; Загледа се старац, заплака се, Питају га свештени монаси, Да им каже, шта је угледао, И зашто се старац расплакао? – Децо моја, свештени монаси, Видех душу светог Симеона, Симеона великог Столпника, Стуба вере, стуба Православља, Hoћac нам је Столпник преминуо, Душа му се на небо узноси, Сјајни пламен, сјајнији од звезда, Поред нас се душа навратила, Мене грешног љупко поздравила. * Од те ноћи многе ноћи прошле, Док вест дошла o смрти Столпника, Сви познаше истину визије Што је виде свети Аксентије.
РАСУЂИВАЊЕ
Зашто људи остављају једно место и селе се на друго? Углавном зато што се надају бити срећнији на другом месту. И заиста с гледишта светског живота и задовољства, места могу бити различита, боља и гора. Ко год се не нада бољем животу после смрти, тај тражи бољу чулну пашу у овом животу. Но ако ослушнеш срце оних људи, који су могли и умели живети на такозваним најбољим местима на земаљској кугли, опазићеш незадовољство, јад и очај. Нису нашли оно што су тражили. Јели су до пресита на сваком месту, и најзад гладни гледају смрти у очи. А погледај светитеље хришћанске! Они су бирали места с најмање светске паше, места „суха, непроходна и безводна“. места усамљена и страшна, места која најмање привлаче пажњу, и о која се нико не отима. Сва су места на земљи они сматрали подједнако без вредности но бирали су ова места само зато да би се лакше приближили духом и умом својим бесмртној домовини својој. И ако би ко ослушнуо срцу њиховом, опазио би радост и задовољство.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као родитеља који у пустињи плаче за децом својом, вичући их и скупљајући их, и то: 1. децу народа израиљског (у оно време), 2. децу свих народа на земљи, 3. децу свих времена од створења до краја.
БЕСЕДА
о обрнутим вредностима у царству Божјем
Али ће многи први биши пошљедњи и пошљедњи Први. (Мат. 19. 30; Лк. 13. 30)
Како је премудар Онај који изрече ове речи! Он не рече да ће сви први бити последњи а сви последњи први, него многи. Ниједне погрешке нема у Јеванђељу и нигде ни једног преувеличења. Зашто Господ ограничи и не рече сви, него многи. Искуство нас учи, да су неки од оних који су били први у части на земљи, остали први у части и код Бога. Било је царева који су са престола свога угодили Богу, а било је људи ван сваке власти који су до смрти гневили Бога. Било је богаташа који су се доброчинством и вером спасли, а било је сиромаха који су због злобе и неверовања примили осуду. Било је људи чувених који су одбацили и веру и добродетељ. И тако неки који су били први овде, остали су први и тамо, а неки који су последњи овде, остали су последњи и тамо. Али, авај, многи први овде постали су последњи тамо. И о радости, о правде Божје: многи последњи овде, постали су први тамо! Господ нити је истицао нити похваљивао иједан сталеж, иједан занат, мимо све остале, него је регрутовао (и дан-данас регрутује) војску светлости из свих сталежа, од свих заната и занимања. За њега није мерило човека ни круна ни просјачка торба него вера – вера и добродетељ. Господе премудри, сети се и нас у царству Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
15. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети апостол Онисим. Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. „Молимо те“, пише апостол Филимону, „за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим… Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога…“ (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године. 2. Преподобни Евсевије. Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години. Онисим преславни ко роб живот поче, Ко апостол Христов и мученик доче. Безакони Тертул пита га за име. – Хришћанин ми име, Онисим презиме. – Да ли си слободњак, или роб некога ? – Роб бих Филимонов, сад роб Христа Бога. – За какву те цену Филимон продаде? – Крв своју за мене Господ Христос даде. – Реци, поштујеш ли државне богове? – He видим богове но само кипове – Животиња разних, све кипове мртве: Вола волу, видим, приносите жртве, Овна овну тако, тице ћуковима – Животиње живе мртвим скотовима. Живље мртвијима, јаче слабијима. He, ja сe не клањам таквим боговима! Но Господу Живом, Господару моме И Творцу, Тертуле, и моме и твоме. – Тертул сe наруга Божијем човеку, Нареди да мачем главу му посеку! Власници над телом посекоше главу, Ал’ не посекоше ни душу ни славу. Оста славно име – свети Онисиме – И небо и земља да се диче њиме.
РАСУЂИВАЊЕ
За свакога човека драгоцен је мир душевни. Код оних који су стекли мир душевни, тело може бити непрестано у покрету, у раду, у муци, али душа њихова, приљубљена Богу, остаје увек у непоколебљивом миру. Св. Серафим Саровски учи: „Треба се старати свим начинима, да се одржи мир душевни. Не узмућивати се увредама од људи. Зато је нужно по сваку цену уздржавати се од гнева, и помоћу стражења (над самим собом) чувати ум и срце од непристојних покрета… За очување мира душевног потребно је такође избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем мир душевни се да сачувати. Када се човек налази у таквоме стању, он добија божанска откровења. Да би се човек пак сачувао од осуђивања других, мора стражити над самим собом; не сме ни од кога примати недуховних мисли, и треба да је према свему (светскоме) мртав. Ми морамо неуморно чувати срце своје од непристојних помисли и утисака (Приче 4, 23). Од сталног стражења над срцем, у срцу се рађа чистота, у којој се види Господ, по речима вечне истине: блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мат. 5, 8).“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као путника и то: 1. како се путујући замара, зноји, гладни и жедни ради спасења мога, твога и свих људи, 2. како се и ноћу труди за спасење моје, твоје и свих људи, 3. како на свима путовима мисли, брине и жели спасење мени, теби и свима људима.
БЕСЕДА
о верном народу и неверним старешинама
Кад дође Христос, еда ли ће више чудеса чинити него овај што чини? (Јов. 7, 31)
Господ Христос чињаше чудесна дела пред свима, и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у Њега. А вође народа и старешине слугу такође видеше чудеса Његова, али не повероваше у Њега. И тако се још у оне дане обистинише речи Спаситеља: многи ће први бити последњи и последњи први. Они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега; а они који беху последњи у части и власти, беху први у вери у Њега. Зашто народ и слуге повероваше а кнежеви и књижевници не повероваше? Зато што народ и слуге сматраху себе маленим и незнатним, те немаху ни гордости личне, нити пак зависти према Христу. Народ и слуге без злобе и предрасуде гледаху божанска чудеса, и слушаху божанске речи, и дивљаху се и радоваху се. А кнежеви и књижевници сматраху себе за прве у народу и у свету те беху испуњени городшћу и завишћу, па не могаху ни часа гледати чудесна дела нити слушати божанске речи без злобе и зависти. Видите ли, браћо, како човек без смерности и скромности не може ни познати истину, ни радовати се истини? Видите ли како гордељивац и завидљивац не даду ни Богу испред себе? Исто као негда сатана! Господе Исусе, истино вечна, очисти срца наша од гордости и зависти. Да бисмо Те могли видети и Теби се радовати. Теби слава и хвала вавек. Амин.
16. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Светих дванаест мученика. Светих дванаест мученика, што пострадаше у време цара Диоклецијана. Први из њих, Памфил, презвитер цркве у Кесарији Палестинској, човек учен и благочестив, исправи текст Новог Завета од грешака разних преписивача; сам преписиваше ову спасоносну књигу и даваше онима који то жељаху. Други би ђакон Валент, стар годинама и сед мудрошћу. Он би одличан познавалац Светог Писма, и знађаше ово готово наизуст. Трећи би Павле, муж честан и угледан, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Уз то, још пет браће, по телу и духу, родом из Мисира, враћаху се са осуде из рудника Киликијских у своју отаџбину, но на капији града Кесарије рекоше да су хришћани, због чега дођоше пред суд. На питање како им је име, рекоше: „Незнабожачка имена која нам је мајка дала, одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило“. На питање, одакле су, рекоше: „Из Горњег Јерусалима“. Сви ови бише посечени, а с њима пострада и младић Порфирије, који потражи тела њихова да сахрани. Овај у огњу изгори. Још и Селевкије, који приђе и пољуби мученике пре него мач паде на главу њихову. Селевкије пре тога би официр. Још и старац Теодул, слуга римског судије, који при спроводу пољуби једнога мученика. Најзад и Јулијан, који мртва тела мученичка целиваше и хваљаше их. И тако дадоше мало за велико, и јевтино за драгоцено, и смртно за бесмртно, и преселише се ка Господу 308. године. 2. Свети Марут. Свети Марут, епископ града Тагрита у Месопотамији. Славан због вере и доброте. Марут ублажи гнев персијског цара Издегерда према хришћанима, испроси од њега мошти четири стотине мученика у Персији, и основа нарочити град, Мартиропољ, где положи те свете мошти. У томе граду и он сконча свој земаљски пут 422. године и пресели се ка Господу. 3. Свети преподобномученик Роман. Прост и неписмен сељак из Карпениса. Сазнавши о јунаштву и слави мученика Христових, млади Роман пожели и сам мучеништва. Оде у Солун где почне на улици хвалити веру Христову, а Мухамеда називати баснословцем. Турци га страшно намуче, па га продаду неком капетану галије. Хришћани га откупе од капетана и пошаљу на Свету Гору где Роман постане монах код чувеног старца Акакија. Но он је и даље желео мучеништва за Христа. С благословом старца оде у Цариград, направи се сулуд и почне водити псето кроз улице турске. На питање шта то ради, Роман одговори да он храни то псето као што хришћани хране Турке. Турци га баце у сув бунар где је без хлеба провео четрдесет дана. Потом га изваде и посеку. Из његовог тела три дана избијала светлост. Неки Енглез узме тело и однесе у Енглеску. А монах неки умочи пешкир у крв мученика. Тај пешкир се и данас чува у манастиру Дохијару. Пострада овај славни Христов војник 1694. године. Мученици Христови, благородно цвеће, Што никад и за никад увенути неће. Мученици Христови, живи зимзелени, Што се к небу пружасте, крвљу обојени. Мученици Христови, мириси тамјана, и кандила јелејна, Богом обасјана. За красотом Христовом трком потекосте, У Рају се са Христом навек састадосте. Свет ћe бити и не бити, a ви ћете бити. У Рају се c Господом вечно веселити.
РАСУЂИВАЊЕ
У ливади најважнија је трава. У њиви жито. У градини зелен. Нико се не хвали оградом ливаде више него сеном. Нити се ко хвали колибом на њиви више него житом. Нити се ко хвали јендецима у градини више него поврћем. Што се људи хвале државама? И друмовима у држави? И јендецима по ивицама државе? И градовима по држави? И свим осталим што није важније од ограде у ливади, нити од колибе у њиви, нити од јендека у градини, кад се сравни са главним усевом, са људима? Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса како се по тамним ноћима сам у горама моли за спасење моје и твоје и свих људи и то: 1. како уздиже руке к небу, како се савија до земље и како клечи на молитви многе ноћи, на молитви за спасење моје и твоје и свих људи, 2. како се зноји на молитви и плаче за спасење моје и твоје и свих људи, 3. како бди и бодрствује на молитви и мучи Своје тело без сна и одмора за спасење моје и твоје и свих људи.
БЕСЕДА
о страшном камену
Сваки који падне на тај камен разбиће се; а на кога он падне сатрће га. (Лк. 20, 18)
Камен темељац је Христос Господ. Јуда је пао на тај камен, и разбио се. Ирод је пао на тај камен, и разбио се. Јулијан Одступник пао је на тај камен, и разбио се. Арије је пао на тај камен, и разбио се. Одрицатељи и ругатељи Христа падају на тај камен, и разбијају се као грнчарски судови. На Содом и Гомор пао је тај камен, и Содом и Гомор сатрли су се. На Мисир пао је тај камен, и Мисир се сатро. На Јерусалим је пао тај камен, и Јерусалим се сатро. На народ јеврејски пао је тај камен, и народ јеврејски се у комаде распрштао. На многа грешна колена и царства пао је тај камен, и та грешна колена и царства распала су се у прах и пепео. Седамдесет и седам пута, и више, Господ опрашта грешницима, но ако и преко тога грешници остану грешници, хоће ли их Господ насупрот њихове воље спасавати? Неће, јер то није начело спасавања људи. Начело је да људи драговољно пристану на спасавање од стране Бога. Ако људи седамдесет и седам пута, и више, неће да пожеле спасење од Бога, онда и Бог неће. Онда се људи разбијају о камен, мимо кога се не може проћи, и сатиру се каменом, који су издигли да баце далеко од себе. Зар се може рећи да је немилостив Бог, који је покајаног разбојника на крсту спасао? Зар се може рећи да је неправедан кад је предао пропасти разбојника који му се и на самртном часу ругао? Господе свесилни, спаси нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.
17. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети великомученик Теодор Тирон. Тирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином. Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу. У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: „Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима“. У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише. Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године. 2. Преподобни Теодосије Бугарин и Роман, ученик Теодосијев. Као монах свети Теодосије настанио се недалеко од града Трнова где је основао обитељ, која се по њему прозвала Теодосијева. Видно се истакао на сабору у Бугарској против богумила 1360. године. Штитећи веру православну на том сабору, он је разлозима посрамио богумиле. Скончао свој земаљски живот у Цариграду 1362. године. Његов ученик Роман продужио је подвизавати се у Теодосијевој обитељи до своје смрти. 3. Света Маријамна (Марија). Сестра светог апостола Филипа. Путовала са својим братом и заједно с њим проповедала јеванђеље у Јерапољу и по другим местима. После мученичке смрти Филипове, Маријамна продужи свој мисионарски рад у Ликаонији, где и сконча. „He бојте ce света, јер ja свет надвлада’!“ To cy речи свете и онда и сада. To je мелем прави за све страдалнике, Највише за дивне Божје мученике. Нашто се бојати многобојазнога? O тај свет се боји и од хлада свога! Нашто страх од силних и од властвујућих. И од смртних твари, стално умирућих? Ko je c Домаћином, не боји се дома, Домаћин све види шта у дому има, A ту ништа нема, што Он не би знао, E пa слуга Његов што би се бојао? Па још када чује Господа где вели: „He бојте се света!“ шта више да жели? „He бојте се света, јер ја свет надвлада’!“ Христос наш над светом царује и влада. Теодор се огњу и смрти подсмехну, Зато доби венце што никад не вену.
РАСУЂИВАЊЕ
Уметник је онај ко из грубог и безобличног камења истеше и изваја облике сличне живим створењима. Уметник је онај ко из вуне овчије изатка разнобојан ћилим. Уметник је и онај ко из земљаних цигала сагради величанствен дворац. Но какав уметник у свету да се сравни с Уметником Христом, који из људи неуких ствара мудраце, из рибара апостоле, из страшљиваца јунаке, из развратника светитеље? Али све се мора подати руци уметника да би се створило оно што уметник зна и уме. И све ствари се у истини подају руци уметника. И људи се морају подати руци Христовој, да би Он од њих истесао, изаткао или саградио оно што једини Он зна и уме. Деветнаест минулих столећа сведоче нам да сви они који се не успротивише, него се подадоше Христу Уметнику, посташе од грубијана и незналица ангеловидна деца Божја.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као Уметника над уметницима и то: 1. који од подивљалог од страсти тела људског ствара благородни орган сваке добродетељи, 2. који од хаоса у души људској ствара козмос, чисто и светло огледало славе Божје, 3. који од облагорођених људи ствара царство непорочних, државу светих – уметничко дело без примера и без сравњења.
БЕСЕДА
о смрти као спавању
Он рече: не плачите, није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. (Лк. 8, 52-53)
Реч је овде о умрлој кћери кнеза Јаира. И сам Јаир рекао је да му је кћи умрла, и слуге његове то су потврдиле. Но Господ Живодавац рече: не плачите, није умрла. Људи му се подсмеваху знајући да је умрла. Незналице се праве да знају боље од Знанца. Слепи се праве да виде боље од Видовитог. А када девојка васкрсе и показа се жива, незналице се зачудише чудом великијем (Мк. 5, 42). И дан-данас незналице се подсмевају када чују божанску истину. Божанска истина говори: има Бога живога! а незналице се подсмевају као знајући да Бога нема. Божанска истина говори: има царства небескога! а незналице се и ту подсмевају као знајући да царства небескога нема. Божанска истина тврди: васкрснуће мртви! а незналице и то одричу као знајући да то бити неће. А када се покаже Бог, и јаве ангели Божји, и објави царство небеско, и васкрсну мртви, онда ће се незналице зачудити чудом великијем. Ко може спасти свет од незналица? Нико осим Христа Свезнајућег и Свемоћног. А чиме се могу спасти незналице? Ничим осим вером у Христа и вером Христу. Ко су највеће незналице у свету? Они који поричу ма шта што је Христос тврдио, и тврде ма шта што је Христос порицао. Једном речју: они који мисле да знају нешто насупрот Христовом знању. То су највеће и најопасније незналице, најопасније и по себе и по друге. Браћо моја, знајте да нас све и свако може преварити, само не Христос, Господ и Пријатељ наш. Он зна увек, а ми не знамо увек, изузев кад гледамо у Њега и слушамо Њега. Господе милостиви и премилостиви, помози свима незналицама, да се пре смрти и Суда зачуде чудом великијем, да би се и они спасли у царству светих Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
18. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Лав I, папа римски. Рођен у Италији од родитеља благочестивих. Би најпре архиђакон код папе Сикста III, а по смрти овога узведен, и преко своје воље, на престо папе римскога. Кад је Атила са Хунима дошао близу Рима, и спремао се већ да разори и сагори овај град, Лав изађе пред њега у архијерејском одјејању, укроти гнев хунског вође и отклони пропаст Рима. Колико се Атила дао усаветовати од светога човека, толико се морао устрашити од визије апостола Петра и Павла, који стајаху поред Лава, и пламеним мачевима прећаху Атили. И не само да је Лав спасао Рим, него је он помогао много спасењу Православља од јереси Евтихијеве и Диоскорове. Јерес ова састојала се у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и, следствено, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме се прочита посланица Лава, коју Лав беше написао и положио на гроб светог Петра, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Апостол му се јави и рече да су му сви греси опроштени, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагати). Светитељ поново припадне на молитву док није био извештен да су му и ти греси изглађени. Тад мирно преда душу Господу. Свети Лав упокојио се 461. године. 2. Свети Флавијан, патријарх цариградски. Свети Флавијан, патријарх цариградски после светог Прокла. Савременик светог Лава папе. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора, но жив не дочека тријумф Православља на IV васељенском сабору, јер пре тога на једном јеретичком сабору у Ефесу буде бијен и гажен тако бездушно да ту и умре. Верни војник Христов, храбри бранилац и исповедник вере православне. Упокојио се 449. године. „Кад охолост дође, дође и срамота“ (Приче, 11,2) To je реч Божија, то наук живота. Јеретици ко су? Деца охолости, Деца охолости, очеви лудости. Шта хтедоше они? Срамоту нанети, Зато морадоше срамоту понети. Евтих се поузда у помоћ евнуха, Флавијан у помоћ Божјега Духа. Охолости увек и погиб’о следи: Евтихиј пропаде, Флавијан победи. Диоскору нада у песницу беше, Зато сви векови и њега презреше. Флавијан избијен и ногама згажен – Сад на земљи слављен, a на небу блажен. Он истину брани без стра’ и застоја, Истину одстоја, ништа с’ не убоја. Лав римски му помоћ лавовску указа У одбрани светлог Христовог образа. Ова два јерарха, и Евлогиј – трећи Упутише цркву победи и срећи. Без ‘ваких духова црква шта би била? Устрељена птица саломљених крила.
РАСУЂИВАЊЕ
С тешком и претешком муком и пожртвовањем требљен је кукољ јереси из пшенице православне истине. Јеретици су се од увек служили ниским средствима и ниским особама у подривању Православља. Архимандрит цариградски Евтихије и патријарх александријски Диоскор, који су проносили јеретичко учење да у Христу нису биле две природе: божанска и човечанска, него једна, имали су за свога савезника у царском двору ниског евнуха Хрисафија. Уз њих је потајно била и царица Евдокија. Православље је лавовски бранио неустрашиви патријарх Флавијан, у чему га је помагала царева сестра, св. Пулхерија. Евнух је доносио цару Теодосију најгнусније клевете против Флавијана, само да би цар овога отерао с престола и довео за патријарха јеретика Евтихија. Када ни ово ни све друго не успе, јеретици се реше да убију Флавијана. И заиста, на разбојничком сабору у Ефесу они га толико избију и изгазе да је св. Флавијан трећи дан предао Богу душу. Шта се догодило на крају? На IV Васељенском сабору Евтихије и Диоскор буду проклети. Евнух избачен из двора са срамом изгуби свој живот. Царица Евдокија протерана из Цариграда у Палестину. Флавијан и Пулхерија проглашени за светитеље. И вера православна победоносно утврђена.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса посред фарисеја и књижевника и то: 1. како се Он труди да дигне фарисеје и књижевнике и да их спасе, а како се они труде да Њега оборе и убију, 2. како Он жели да исправи сваку њихову помисао и реч, а како они желе да искриве сваку Његову помисао и реч, 3. како је Он жалостан што не може да их оживи, а како су они жалосни што не могу Њега да умртве.
БЕСЕДА
о борби немоћних са Свемоћним
А главари свештенички договорише се да и Лазара убију. (Јов. 12, 10)
Договорише се прво да убију Делатеља, па онда и дело Његово. Јер васкрсли Лазар беше дело Христово. Шта вреди, помишљали су они лукаво, убити Чудотворца а оставити жива сведока Његовог највећег чуда? Тек онда би се народ распалио на њих као на злочинце! Па ипак се догодило, да су убили Христа а промашили Лазара. Па онда? Па онда су они -или њихови једномишљеници – поубијали десетину Његових апостола, а промашили стотине. Па онда су поубијали хиљаде, а промашили стотине хиљада. Па онда су поубијали стотине хиљада, а промашили милионе. Најзад се показало да су и побијени иза њихових леђа васкрсавали у живот као покошена трава а намењени убиству пред лицем убица расли као посејана трава. Узалуд је мудри Гамалил говорио: ако је ово дјело од Бога, не можете га покварити (Дап. 5, 39). Богоборци су кроз све векове узалуд оштрили своју немоћ, да посеку усев Божји. Но што су га они више секли, то је усев Божји бујније растао. О безумни христоборци, и ондашњи и садашњи! Ваш топуз одбија се од града Христовога, и удара у вашу сопствену колибу, и руши је у прах и пепео. Кроз све векове имали сте довољно савезника: осим ђавола уз вас су били јеретици, идолопоклоници, фанатици, гатари и врачари, развратни кнежеви и богаташи, насилници и сви отупели грешници. Побеђени сте до сада, и без сваке сумње сви савезници ваши са вама заједно биће побеђени до на крај времена. Нека је за то Теби, свемоћни и неодољиви Господе, слава и хвала вавек. Амин.
19. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети апостол Архип, Филимон и Апфија. Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута. 2. Преподобни Доситеј. Преподобни Доситеј, ученик славнога Авве Доротеја, који живљаше у киновији преподобног Серида, Јована и Варсонуфија Великог. Би Доситеј сродник некога војводе, и дође у Јерусалим да види светиње. Када он једном гледаше слику Страшнога Суда у једној цркви, приближи му се једна жена у порфирној хаљини и објашњаваше му. И најзад, при растанку, рече му, да ако се жели спасти, треба да пости, да не једе меса, и да се често моли Богу. То беше Пресвета Богородица. И разгоре се срце младога Доситеја, те пожели живота иноческог. Доротеј га прими за свог послушника и нареди му да потпуно одсече своју вољу и да слуша свог духовног оца. Неколико дана даваше му да једе колико хоће, после извесног времена ускраћиваше му по једну четврт, па после неког времена опет једну четврт, докле га не навиче да пролази с најмањом мером хране, вазда говорећи му: „Једење је навика и колико ко навикне, онолико и једе“. И спасе се и прослави се потпуним послушањем. И оста за навек пример монашке послушности и преданости свом духовном оцу. Живљаше овај млади светитељ у VI веку. Безропотно послушање – готово спасење, Први бисер међ’ духовно предраго камење. Овај бисер одниза се Еви са ђердана. За њим и сва друга блага Богом дарована. Ђаво и тад, и сад, збори: не слушајте Бога, Но живите пo мислима само ума свога! Тако збори враг искони што светлост омрзе, Тако зборећ, непослушне својом замком врзе. +++ Христос дође, људе викну, послушно довика, Непослушни на сву вику’ не даше отклика. Рајска сцена понавља се од Христа до сада, Послушан се у Рај диже, непослушан пада. Прави инок послушан је оцу духовноме. Отац Цркви, Црква Христу, Господару своме, Послушност је ка спасењу стаза поуздана, Прва светлост, први бисер – духовног ђердана.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Антоније учи: „Као што човек излази из матерње утробе го, тако душа излази из тела гола. И једна душа бива чиста и светла, друга умрљана гресима, а трећа црна од многих грехова. – Као што изашавши из матерње утробе ничега се не сећаш шта је било у утроби, тако изашавши из тела, нећеш се ничега сећати шта је било у телу. – Као што изашавши из утробе, ти си постао бољи и лепши телом, тако изашавши из тела, бићеш бољи и лепши на небесима. – Ако тело изађе из матерње утробе нездравим, не може живети: и душа тако, ако не достигне богопознање кроз добро владање, не може се спасти нити бити у општењу с Богом. Орган вида телесног јесте око, орган вида душевног јесте ум. Као што је тело слепо без очију, тако је слепа и душа без правога ума и правога живота“.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса посред простога народа и то: 1. како Он с љубављу учи народ, као родитељ децу своју, 2. како прост народ с љубављу прима речи Његове, диви се делима Његовим, и прославља Бога, 3. како и данас људи прости и неразвраћени примају речи Његове с радошћу и благодарношћу.
БЕСЕДА
о испиту
Ко је невјеран у малом, и у многом је невјеран. И ако у Туђем не бисте вјерни, ко ће вам дати ваше? (Лк. 16, 10-12)
Тако говори Домаћин оба света, материјалног и духовног. Богатство материјално назива Он мало, а богатство духовно назива Он много. Коме се да материјално богатство, па се покаже себичан, тврд, охол, немилостив и безбожан, томе се не може дати духовно богатство, јер кад је неверан у маломе, биће неверан и у великоме; кад је неверан у телесном, биће неверан и у духовном. У туђем свету полаже човек испит, па ако га положи, добиће свој свет; ако ли пак падне, ко ће му дати његов свет? Прави човеков свет, домовина његова, то је небески узвишени, божански свет; земаљски свет пак, свет грубости и пропадљивости, туђина је за човека. Но у ту туђину он је послат да полаже испит за онај прави његов свет, за његову небеску домовину. Обе изреке Спаситељеве, дакле, сличног су значења. О како је дубоко и истинито значење њихово! Као што светлост разгони таму, тако ове речи Спаситељеве разгоне недоумицу нашу односно тога: зашто смо ми послати у овај живот? и шта нам треба чинити? Ко уме да чита чистим разумом, томе је у ове две реченице речено све. Знајмо, дакле, да Бог неће дати дар духовни, дар разума, ни вере, ни љубави, ни чистоте, ни пророштва, ни чудотворства, ни власти над демонима, ни прозорљивости, на виђења небескога света ономе ко је проиграо, и на зло употребио – као блудни син – дар телесног здравља, или земаљског богатства или славе и положаја међу људима, или познања материјалног света, или неке друге вештине и умешности. Господе преблаги, подржи верност нашу према Теби у ономе што си нам поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
20. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Лав, епископ катански. Под вулканском планином Етном, у граду Катани, би Лав свети добрим пастиром и милосрдним наставником људи. Велико попечење имаше око болних и сиротних. И ревност његова за веру би онако исто велика као и милосрђе његово према невољним. Појави се у том граду неки мађионичар Илиодор, који опсењиваше народ разним маштаријама, и веома развраћаше младеж. Једном за време Божје службе уђе у храм Божји и поче своје опсенарије. Свети Лав приђе к њему, веза га једним крајем омофора и одведе на тржиште градско. Ту нареди да се наложи велика ватра, и кад се ватра разгори, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. Илиодор сав изгори, а Лав оста жив и нетакнут. Постидеше се од тога сви они који беху залуђени Илиодором и који гледаху у њему неко божанство. А милосрдни и ревносни Лав прочу се по целоме царству као велики чудотворац, који својим светлим чудесима помаже људима. Када сконча свој ток, пресели се душом ка Господу, а из његових мошти потече целебно миро. Скончао у VIII веку. 2. Свети свештеномученик Садок. Би епископ у Персији после светог Симеона. Једном у сну јави му се свети Симеон и рече му: „Јуче ја, данас ти!“ Ове речи Садок протумачи пастви својој као да значе: лане ја пострадах, ове године ћеш ти. И заиста те године ухвати га цар Сапор са многим клиром и народом и изведе на суд. Прво им нареди да се поклоне огњу и сунцу као божанству. Одговори Садок: „Ми смо готови усрдно умрети за Бога нашег, али сунцу и огњу нећемо се поклонити“. Потом бише мучени и осуђени на посечење мачем. Пред посечење уздиже Садок молитву Богу: „Опери нас, Господе, у крви нашој од грехова наших!“ И славно предаде Садок са својим свештеницима и вернима тела смрти, а душе Богу бесмртноме. Пострадаше 342. или 344. године. Шта је сунце? око што не види. Шта је огањ? слуга без памети. Цар Сапоре Садоку говори: Поклони се сунцу и пламену, Боговима што владају светом, По науци мудрог Зороастра. – Садок цару благо одговара: – Здравље теби, царе, и весеље, Но где умни клања се безумном? Где словесни слави – бесловесног? Сунце – красно како твар Божија, Пламен – диван како слуга људи; Но твар може л’ Творца заменити? Може л’ мртвац место живог бити? Je ли слика боља од сликара? Је ли рало скупље од орача? Један Бог је, царе, на небеси, Уман, красан, добар и свемоћан, Творац света видног и невидног, Промислитељ свакога створења, Дародавац свих добрих дарова, Сведржитељ и човекољубац, Њега јави Син јединородни. Он нас спасе персијске заблуде, Научи нас стати врх природе, И лицем се Творцу устремити, Целом душом к небу узвисити, Тамо где је наша домовина, Домовина ангела и људи – Садок рече – Сапор га посече.
РАСУЂИВАЊЕ
Финија је вода од земље; финији огањ од воде; финији ваздух од огња; финија електрика од ваздуха. Па ипак је ваздух дебела стихија према духовном свету; и електрика је дебела стихија према духовном свету. Врло је фина електрика, но глас је финији од електрике, мисао је финија од гласа, дух је финији од мисли. Фини је ваздух, и спроводи глас на велику даљину. Фина је електрика, и спроводи светлост на велику даљину. Како ли тек свако дело и свака реч и свака мисао твоја бива спровођена до свих крајева духовнога царства. О како је страшно учинити грешно дело, и рећи грешну реч, и помислити безумну мисао! До како неизмерне даљине набирају се од тога таласи на мору духовном! Но не иди у далеке појединости света непознатога. Главно је да знаш и да мериш како свако твоје дело, реч или помисао, неизбежно чини утисак на четири стране: на Бога и свет духовни, на природу, на људе и на твоју душу. Ако се извежбаш у овом сазнању, достићи ћеш виши ступањ спасоносне опрезности.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у разговору са Никодимом (Јов. 3) и то: 1. како Никодим, иако учитељ у Израиљу, савршено не схваташе духовне ствари, 2. како Господ намерно отпочиње разговор питањем духовног рођења – питањем најнеприступнијим уму Никодимову – да би тиме привео Никодима смерности, а потом даље га обделавао као добру земљу, 3. како је Никодим у почетку са снебивањем и стидом прилазио Христу (као и данас што многи из учених чине), а после све одважније.
БЕСЕДА
о суду и осуди
Који Њега (Христа) вјерује, не суди му се, а који не вјерује, већ је осуђен. (Јов. 3, 18)
Не суди се ономе ко верује Христа Господа, јер он сам себе суди и исправља стопе своје према светлости која иде пред њим. Као човек у дубокој тами што подешава кораке своје према свећи у руци, тако и онај ко верује Христа, то јест ко се упутио за Христом као за светлошћу у тами живота. А онај ко не верује – већ је осуђен. То јест, онај ко нема путовође на непознатом путу, тек што је корачио први корак, изгубио је пут и залутао. Ко не верује у Христа, осуђен је на незнање, на немоћ, на гнев, на тетурање по кривим и изукрштаним путевима, на порок, на очајање, а можда и на самоубиство. Осуђен је у два света: у овоме свету на бесмислену, телесну и варљиву егзистенцију, а у оном на вечну пропаст. О како је таман пут деце неверовања, и како дубок бездан између сваког њиховог првог и трећег корака! Господе свемилосни, заиста немамо ни у кога и ни у шта веровати ван Тебе. Ти си наш Спаситељ од таме, греха и смрти. Теби слава и хвала вавек. Амин.
21. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Захарија, патријарх јерусалимски. У време грчког цара Ираклија удари персијски цар Хозрое на Јерусалим 614. године, опљачка град, однесе Часни Крст у Персију и повуче у ропство огроман број хришћана, међу овима и патријарха Захарију. Јевреји му помагаху у чињењу зла хришћанима. Између осталих јеврејских пакости помиње се и ова: откупе Јевреји од Хозроја деведесет хиљада хришћана и као своје робље све побију. Остао је четрнаест година стари патријарх у ропству. А од Часнога Крста пројаве се многа чудеса у Персији, тако да су Персијанци говорили: „Хришћански Бог дошао је у Персију“. Доцније примора Ираклије цара персијског да врати Часни Крст с патријархом и преосталим робљем у Јерусалим. Сам цар Ираклије унесе Крст на својим леђима у свети град. Остале дане своје проведе свети Захарија у миру и пресели се ка Господу 631. године. На престолу га замени патријарх Модест, после кога дође свети Софроније (в. 11. март). 2. Преподобни Тимотеј. Пустињак на месту званом Символи на Олимпу азијском. Измалена ступи Тимотеј у манастир, замонаши се, и све до дубоке старости проведе земно време у посту, молитви, бдењу и непрестаном труду. Чист и целомудрен остао кроз цео живот. А чистим и целомудреним Бог даје власт над духовима злобе, па је даде и Тимотеју. Својим трудом око душе своје свети Тимотеј успе, да у себи сазида диван дом Духа Светога. Овај свети човек упокојио се 795. године. 3. Свети Евстатије, архиепископ антиохијски. Велики ревнитељ и заштитник Православља. Као такав нарочито се истакао на I Вас. сабору где је учено и разложито побијао учење Аријево. Са осталим Светим Оцима Евстатије исповедаше правилно да је Исус Христос као Син Божји раван Оцу и Духу Светом по божанском суштаству. По смрти цара Константина аријевци опет некако добију превагу, те почну љуто гонити Православље. Св. Евстатије буде свргнут са свога престола и протеран најпре у Тракију а потом у Македонију. Страдаше много и дуго, док најзад не предаде свету душу своју Богу, 345. године. 4. Свети Јован III Схоластик, патријарх цариградски. Као адвокат рукоположен у чин свештеника, потом постао патријарх 565. године. Писао каноне који су ушли у Номоканон. У време његово унета је у литургију божанствена песма: Иже херувими, а исто тако и Вечери Твојеја Тајнија. Мирно скончао и предао душу своју Богу 577. године. Спасоносно Крсно Древо, крвљу обливено, Дуго беше ко у гробу тамом покривено! Јунак c тебе до три дана у тми становаше, A ти триста годин дана под земљом лежаше. Господ уста кад праоце ослободи ада, И ти уста кад за цркву слобода завлада. Потом Господ још на земљи задржа се мало, И ти још си неко време вернима сијало, Докле добро не поможе веру утврдити, Докле свако не научи крстом се крстити, Док крштени не познаше силу крста свешћу – Тим си и ти завршио службу своју c чешћу. Но тисућа још времена да дође и мине. Слика твоја, сила твоја, неће да угине. Пред Часним се Крстом верни Христу Богу моле, Часним Крстом лече муке, лече сваке боле.
РАСУЂИВАЊЕ
Шта је то гатање? То су три врсте веровања: веровање у слепи случај, веровање у ствари, и веровање у свемоћ духова таме. Гатањем се проричу случајеви, разликују моћи ствари и заклињу духови таме. Ниједна вера није тако одсудно осудила и одбацила гатање као вера хришћанска. Ниједна вера, осим хришћанске, није слободна и чиста од гатања. Остале су вере више или мање гатања, и неке се састоје једино из гатања. Гатање значи потчињавање човека нижим тварима и бићима од човека. Отуда се гатање може назвати вером у мрак. Зато апостол Павле и говори: а поганијех и бапскијех гаталица клони се, а обучавај се у побожности (I Тим. 4, 7). Хришћанство је вера светлости у два смисла: прво – што оно уздиже човека над случајем, над свим тварима и над духовима таме; и друго- што оно потчињава човека само власти живог, мудрог и свемоћног Бога. Постоји свевидећи Бог, зато не постоји слепи случај. У духовном савезу с тим свевидећим и живим Богом човек може бити узвишенији од свих твари и моћнији од свих духова таме.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у разговору с богатим младићем (Лк. 18, 18) и то: 1. како богаташ искаше савета но не беше приправан на жртву, 2. како му Господ указа на жртву, потребну за куповину живота вечног, 3. како богаташ оде разочаран, јер се не могаше растати од богатства свога.
БЕСЕДА
о посту и молитви
Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. (Мк. 9, 29)
Ово је спасоносан пропис највећег Лекара душа људских. Ово је лек опробан и доказан. И другог лека сумашествију нема. А каква је то болест? То је присуство и господарство злог духа у човеку, опаког злог духа, који се труди да коначно упропасти и тело и душу човекову. Дечка, кога је Господ ослободио од злог духа, бацао је овај опаки дух час у ватру, час у воду, само да га погуби. Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он немоћан, потпуно немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли, зли дух бива испуњен страхом неописаним. Мирис молитве и поста он не подноси никако. Благоухани божански мирис гуши га и раслабљава до крајње изнемоглости. У човеку који само мудрује о вери, демону је пространо место. Но у човеку који почне искрено се молити Богу и постити, са стрпљењем и надом, демону постаје тесно, претесно, и он мора да бежи из таквог човека. Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. О Исусе благи, Лекару наш и Помоћниче у свима бедама, укрепи нас силом Духа Твога Светога, да се можемо држати спасоносног прописа Твога о посту и молитви, ради спасења нашега и наших ближњих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
22. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети мученик Маврикије и седамдесет војника. У време цара Максимијана би велико гоњење хришћана. У граду Апамији сирској Маврикије беше старешина месне војске. Незнабошци га тужише цару као хришћанина и као сејача вере хришћанске међу војницима. Сам цар дође и поведе истрагу. С Маврикијем би изведено пред цара и седамдесет војника хришћана, међу којима и син Маврикијев Фотин. Ни ласка ни претња царева не може поколебати ове јунаке. На претње цареве одговорише: „О царе, нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!“ Када цар нареди те свукоше с њих војничке појасе и хаљине, они му рекоше: „Бог наш обући ће нас хаљинама и појасима нетрулежним, и вечном славом!“ Када их цар укореваше што су презрели част војничку, дату им од њега, они одговорише: „Чест твоја је бешчешће, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт!“ Тада цар нареди, те пред очима Маврикијевим посекоше му сина Фотина, да би тиме устрашио оца и остале. Но Маврикије рече: „Испунио си нашу жељу, о мучитељу, и послао си напред пред нама Фотина, војника Христова“. Тада их цар осуди на најнечовечнију смрт: одведоше их у неко блато, обнажише, привезаше за дрвеће и намазаше медом, да их комарци, осе и стршљенови изуједају. У страшним мукама предадоше душе Богу тек десетог дана и одоше да се вечно радују с ангелима светим на небу. Хришћани тајно узеше тела њихова и чесно погребоше. Ови храбри Христови војини пострадаше око 305. године. 2. Многи мученици у Евгенији, близу Цариграда. У време цара Аркадија откопаше се мошти многих мученика Христових, међу којима и апостола Андроника и помоћнице му Јуније (Рм 16, 7). Ове мошти пронађоше се према откровењу од Бога некоме клирику Николи Калиграфу. „Њихова имена зна само Господ, који их је записао у Књигу Живих на небесима“. Над моштима апостола Андроника саградио је цар Андроник I, диван храм у XII веку. 3. Преподобни Таласије и Лимније. Пустињаци сиријски. Један од њихових нарочитих подвига било је ћутање. По смрти светог Таласија 440. Лимније пређе ка светом Марону (14. фебр.) и тамо се подвизавао на врху планине под отвореним небом. 4. Свети Папије Јерапољски. Ученик светих апостола и патролошки писац. Од њега имамо сведочанство о Јеванђељу Матејевом и Марковом, о четири Марије и браћи Господњој, као и један непотпуно сачуван спис: Изјашњење Речи Господње. Од корена благородна – лоза благородна Фотин млади – жртва Богу красна и угодна! Отац виде где му сину главу одсекоше, И млазеве рујне крви како потекоше. Маврикије, отац бодар, срцу свом одоли, Нити викну, нит зажали, нити сузу проли. Ти си ми га, драги Боже, рече, даровао, За сву љубав Твоју, Блаже, шта бих боље дао? Удостој и мене смрти као и Фотина, Ти што за нас пожртвова Свог Јединог Сина! Маврикије, војник славан небескога цара, Од земаљских поглавара он не прима дара, Но он бодри своју чету, поносну легију, Пред бездушним идолима да се не повију, У смрт води своју чету, и кроз смрт животу – Слаб је језик да искаже ту ретку красоту… Нек се нашим месом хране осе и стршљени, Ипак нисмо, o војници, нисмо побеђени. Нек комарци крв нам сишу, нека се нахране, Скоро ћемо, браћо моја, бити c оне стране, Где царују сви који су за Крст војевали, Рећи ћемо Христу Богу: нисмо Те издали!
РАСУЂИВАЊЕ
О непрестаном пребивању с Богом св. Антоније учи: „Душа твоја нека буде с Господом у свако доба, а тело нека ти је на земљи, као нека статуа. Стој увек пред лицем Господњим право. Страх од Бога нека ти је непрестано пред очима; исто тако и сећање смрти и одвратност од свега светскога. – Умири сваки дан, да би живео; јер ко се боји Бога, тај ће живети ва веки. Буди бодар непрестано, да не би пао у леност и беспослицу. – Омрзни све, светско и удаљи од себе, иначе ће оно тебе удаљити од Бога. Омрзни све, што ти доноси штету души. – Не одступај од Бога ради пролазних ствари. Нека ти послуже обрасцем и примером они, који су љубили Господа свим срцем својим и творили добра дела. – Пре свега непрестано изливај молитву и одаји Богу благодарност за све што би се случило с тобом. – Будеш ли испуњавао све што је заповеђено, то ћеш примити наследство, које око није видело, ни ухо чуло, нити срце човечје помислило“ (Кор. 2, 9).
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у разговору са Мартом и Маријом и то: 1. како обе сестре срдачно примају Господа и желе чути Његову реч, 2. како се Марија више брине о духовном а Марта о телесном угошћењу божанскога Госта, 3. како се Господ више радује да Он некога угости духовном храном него ли неко Њега телесном.
БЕСЕДА
о будалама мудријим од света
Ми смо будале Христа ради. (I Кор. 4, 10)
Тако говори велики апостол Павле, који се најпре руководио светском мудрошћу, која је против Христа, док није познао лаж и гнилост мудрости светске и светлост и постојаност мудрости Христове. Тада се свети апостол није срдио на свет, што га назива будалом Христа ради, нити је се пак, пркосећи свету, сам либио да се назове тим именом. Није ни од какве вредности за нас како ће нас свет сматрати и називати. Важно је пак и преважно, како ће нас ангели свети на небесима сматрати и назвати, кад се после смрти сретнемо с њима. То је од судбоносне важности, а остало је све ништа. Или смо ми будале за свет због Христа, или смо будале за Христа због света. Но, о како је малотрајан звук речи светске! Ако нам свет каже: будала! свет ће умрети, и реч његова ће умрети. Шта онда вреди реч његова? Но ако нам бесмртници небески кажу: будала!, то нити мре, нити се скида с нас као вечна осуда. Ко не верује у Живога Бога, ни у бесмртан живот, ни у ваплоћење Господа Христа, ни у Христово васкрсење, ни у истину јеванђелску, ни у вечну Божју милост и правду – је ли чудо ако он сматра будалом онога ко у све то верује? О нека би свак од нас, који се крстом крстимо, не само лако подносио него са задовољством примао назив будале Христа ради! Радујмо се и веселимо се, ако нас неверници тако назову, јер то значи да смо близу Христа а далеко од неверника. Радујмо се и веселимо се, и поновимо силним ехом свету у уши: да, да, заиста ми смо будале Христа ради! Господе премудри, крепи нас силом Твојом, да се не страшимо невернога света ни кад нас шиба бичевима нити погрдним речима Тебе ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.
23. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети свештеномученик Поликарп, епископ смирнски. Овај велики муж апостолски родио се беше као незнабожац. Свети Јован Богослов уведе га у веру Христову и крсти га. У раном детињству Поликарп оста сироче и према неком сновиђењу, прими га једна племенита удова, Калиста, која га као сина подиже и васпита. Беше Поликарп од детињства благочестив и милосрдан. Старао се да подржава животом светог Вукола, тадашњег епископа у Смирни, а и свете апостоле Јована и Павла, које је познавао и слушао. Свети Вукол га рукоположи за презвитера, а пред смрт означи га за свога наследника у Смирни. Апостолски епископи, који се сабраше на погреб Вуколу, хиротонисаше Поликарпа за епископа. Од самога почетка би Поликарп обдарен силом чудотворства. Тако, изгна злог духа из слуге некога књаза, заустави молитвом страшни пожар у Смирни. Видећи ово многи незнабошци сматраху га једним од богова. Низвођаше кишу у сухо време, исцељиваше болести, прозираше, прорицаше итд. Пострада за време цара Марка Аврелија. На три дана пред смрт прорече свети Поликарп: „Кроз три дана ћу бити сажежен на огњу ради Господа Исуса Христа!“ И кад га трећи дан војници ухватише и поведоше на суд, он узвикну: „Нека буде воља Господа Бога мога!“ А када га судија саветоваше да се одрече Христа и призна римске богове, рече Поликарп: „Не могу променити боље за горе!“ Нарочито Јевреји мржаху Поликарпа и настојаваху да се Поликарп спали. Када га везана ставише на ломачу, он се мољаше дуго Богу. И беше врло стар, и сед, и светао као ангел Божји. И видеше сви људи, како га пламен обавија, али њега не додирује. Устрашени таквом појавом незнабожне судије наредише џелату да га копљем кроз пламен прободе. И када би прободен, из њега истече веома много крви, тако да се сав огањ погаси, а тело његово оста цело и неопаљено. По наговору Јевреја нареди судија да се мртво тело Поликарпово спали по обичају јелинском. И тако спалише нечастиви мртвог онога кога живог нису могли спалити. Пострада свети Поликарп 167. године на Велику Суботу. 2. Преподобни Дамјан. Преподобни Дамјан, монах манастира Есфигмена на Светој Гори. Био савременик и друг великог Козме Зографског. Подвизавао се на гори Самарији, између Есфигмена и Хилендара. Упокојио се мирно 1280. године. Када се упокојио, из његовог гроба кроз 40 дана исходио је диван и благоухан мирис. Чува Господ своје избранике Да не згину до суђена дана, Да не згину док пoc’o не сврше. Светац Божји и старац Поликарп Са ђаконом својим путоваше, Заноћише у друмскоме хану. Ђакон спава a старац се моли. Док се старцу ангел Божји јави И нареди хитро да се дижу, И излазе из друмскога хана, Јер хан скоро има да се сруши. Буди старац младога ђакона, Али ђакон умopaн па спава. У том опет ангел се појави, Опет исту опомену даје, Опет старац свог ђакона буди, Али ђакон тешким сном савладан Час се тргне, час у сан потоне. И трећи пут ангел се појави. И трећи пут опомену даје. Виде светац да то није прелест, Но истинска Божја опомена. Скочи светац и ђакона диже. Па из друмског хана искрочише. Тек из хана што су искрочили, Сва се кућа сруши до темеља, Изгибоше сви што у њој беху Због некаквих скритих безакоња. Млади ђакон страхом се испуни, A светитељ у молитви ћути. Вишњем Богу хвалу одадоше Испод звезда пут свој наставише.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Поликарп пише Филибљанима о неком свештенику Валенту, који је пао у грех среброљубља и утајио црквене новце, следеће: „Много сам се ожалостио због Валента, који је некада био код нас презвитер, што је тако заборавио дани му чин. Зато вас молим, чувајте се среброљубља, и будите чисти и праведни. Уздржавајте се од свакога порока. Ко се сам не може уздржати, како ће учити другога уздржању. Ко се предаје среброљубљу, скрнави себе идолослужењем и убраја себе у ред незнабожаца. Ко не зна суда Божијега? или зар не знамо, да ће свети судити свету? (I Кор. 6, 2) – као што учи Павле. Ја, уосталом, нисам ништа сличнога приметио у вас, нити сам што чуо у вас, међу којима се подвизавао блажени Павле и о којима се он с похвалом одазива у почетку своје посланице (Филибљанима). Вама се он хвали по свима црквама, које су у то време познале Бога; а ми Га још не бесмо познали (тј. Поликарп и житељи Смирне). Зато се ја врло жалостим, браћо, због Валента и његове жене. Нека им да Бог да се истински покају. А ви будите у томе благоразумни, и не сматрајте их за непријатеље (II Сол. 3, 15), но постарајте се да их исправите, као страдајуће и заблуделе чланове, да би све тело ваше било здраво. Поступајући тако, ви сами себе назиђујете.“ Тако су светитељи поступали с грешницима: обазриво и болећиво; обазриво, да би друге предупредили од сличнога греха, и болећиво, да би грешнике исправили и спасли.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у разговору са женом Самарјанком (Јов. 4) и то: 1. како је ум женин најпре сав закоровљен телесним мудровањем, 2. како кротки Господ постепено узводи њен ум ка вишем и духовнијем умовању, 3. како се тај сусрет завршава обраћањем многих ка Христу, 4. како бачено семе Господње најпре као трули у телесном уму, па како после васкрсава, расте, сазрева и доноси многи плод духовни.
БЕСЕДА
о пословима Христовим
Послови које ми даде отац да их свршим, ови послови које ја радим свједоче за мене да ме отац посла. (Јов. 5, 36)
Какви су то послови Христови, браћо? То су послови Домаћина који се вратио с пута и нашао кућу опљачкану и опустошену. То су послови Лекара који је ушао у најкужнију болницу и донео лекове и почео да лечи. То су, даље, послови Цара који се вратио у државу своју и нашао је подељену и разваљену и поданике своје као робље у туђини. То су послови старијега Брата који је отишао у даљину да потражи млађу браћу, одлуталу и заблуделу, осиромашелу и подивљалу. То су још послови Учитеља, и Пастира, и Јунака, и Хранитеља. Ваистину, то нису мали послови! Обичан човек, са највећом светском ученошћу и умешношћу и храброшћу, не би могао свршити ни за три хиљаде година оне послове које је Христос свршио за три године. Не један човек, него сви људи свију времена заједно не би могли посвршавати Христове послове ни за сву вечност. Како је Господ посвршавао толике послове? Помоћу пет главних чуда: понижењем, речју, делом, крвљу и васкрсењем. Шта сведоче послови Христови? Сведоче, прво, да Га није земља послала него небо; друго, да Га није послао ангел, него Сам Отац небески; треће, да за такве послове нико није довољан осим Онога који је велики колико и Бог, мудар колико и Бог, моћан колико и Бог, милостив колико и Бог – да, који је сам раван Богу. Како су сви наши послови незнатни према пословима Христовим! Само једно зрно Христове доброте и ревности, вредноће и истинитости, и ми наше послове можемо свршити савршено. Подари нам то зрно, Господе Исусе, јер га ми не можемо на земљи ни наћи нити заслужити. Теби слава и хвала вавек. Амин.
24. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Обретеније главе светог Јована Крститеља. Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: „То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих“ (Мк 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ. 2. Преподобни Еразмо, инок печерски. Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: „Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање“. Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: „Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате“. И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године. Да молимо Јована, Славног Крститеља. Трубу Спаситеља. Слугу Створитеља, Богом послана, Да нам помаже Како он може. Да молимо Јована, Светог и страшног. Да би нам кроз њега Помог’о Вишњи Бог. O Јоване помози Где год опасност грози! Вера да се очува Помози, Јоване, И да нам буде крува До краја у све дане, И да видимо у снопу, У сваком снопу Божију стопу! Кад мркне да сване Помози Јоване, Грешни да се покајемо Пре него крају стигнемо. Пре но Дан Суда гране. Помози Јоване. (Народна здравица)
РАСУЂИВАЊЕ
Нису нам ни добри учитељи ни пријатељи, који нам чине све по нашој вољи. Преп. Јован Мосха пише о некој знаменитој жени, сенаторске фамилије, како је посетила Свету Земљу. „Дошавши у Кесарију решила се остати ту и обратила са епископу с овом молбом: „Дај ми девојку, да ме научи страху Божјем.“ Епископ јој пристави једну смерну девицу. После извесног времена епископ се сретне с оном женом па је запита: „Како је она девица коју сам ти приставио?“ „Добро је“, одговори жена, „но она је мало корисна мојој души, зато што ми дозвољава да вршим своју вољу; а то је отуда што је она смерна, а мени је потребно да ме она грди и да ми не дозвољава да чиним што ја хоћу.“ Епископ јој да неку другу, с карактером доста грубим, која стане жену грдити, називати је безумном богаташком и томе слично. После извесног времена епископ опет упита жену: „А та девојка како се опходи с тобом?“ „Она истински користи души мојој“, одговори сенаторка. – И тако она постане врло кротка (Луг Духовни).
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као камен спотицања и то: 1. за грешничко самомњење, тј. за развраћен ум људски који умује чулно и телесно и противи се уму Христовом, 2. за грешничко самољубље, т ј. за развраћено срце људско које не прима у себе ни богољубља ни човекољубља, 3. за грешничку самовољу, тј. за развраћену вољу људску која се као таква противи вољи Божјој.
БЕСЕДА
о покајању и опроштењу грехова
Да се проповиједа покајање у име његово и опроштење гријеха. (Лк. 24, 47)
Ово је завршна порука Спаситељева светим апостолима. У овим речима, као у ораховој љусци, садржи се Јеванђеље измирења Бога са људима. Шта тражи Бог од људи, и шта им даје? Тражи покајање, а даје опроштење грехова. Тражи мало, а даје све. Нека се само људи покају за учињене грехе и нека престану грешити, и примиће од Бога све; не само све што им срце може пожелети, него и више, много више. Уистини, безгрешнима је обећавао све. Безгрешници ће бити наследници царства Божјега, синови Божји, деца светлости, деца бесмртности, другови ангела, браћа Христова. Безгрешни ће имати изобиље моћи, изобиље радости. Безгрешни ће имати све, јер им је све обећано. Нека се само људи покају, и примиће све. Нека се само просјак очисти и окупа и преобуче у чистоту пред вратима царског двора, и биће одмах уведен у царски двор, и биће сретнут и загрљен од цара, и имаће све. Живеће с царем, седеће за царском трпезом, имаће све, све, све! О браћо моја, ово нису само речи, него је ово жива и света истина. Јер ми знамо да многи покајници и покајнице примише све ово што је обећано. Многи се јавише из оног света и потврдише истинитост ових речи, посведочивши како сад живе као царски синови и царске кћери. Али се они покајаше благовремено; а нама још остаје да се покајемо, ако желимо бити с њима заједно као наследници царства. Господе милостиви, помози нам да се покајемо пре смрти да бисмо и ми вечно живели. Теби слава и хвала вавек. Амин.
25. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Тарасије, патријарх цариградски. Његов претходник, Павле патријарх, тајно напусти престо, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом, Тарасије, сенатор и саветник царски, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној, Тарасије се прими и невољно овога чина, да би помогао победи Православља над јересима, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију, узе некакву своју сродницу, те живљаше с њом, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов, него га најпре посаветова, потом изобличи, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: „Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!“ док му не изнеможе језик, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца. 2. Преподобни Пафнутије Кефалас. Овај светитељ био је савременик светог Антонија Великог. За њега се каже, да је осамдесет година носио једну исту расу. Свети Антоније високо га је ценио и свима је говорио да је то истински подвижник који уме лечити и спасавати душе. Творац лучезарни, светлошћу крунисан. Ничим неизречен, никим неописан, Он подиже цркви мудре стројитеље, И пастире добре, ревне бранитеље. Због грехова наших и муке попушта. Мада је Он милост и доброта сушта. Ко што тврду земљy љутим мразом справља И чинећ је меком за усев приправља. Тако срца наша мекша љутом муком Но све к добру води Својом благом руком. Кроз тамнину муке Он у светлост гледа. И тами после рока задржат се не да: Кроз жалост и сузе Он радост прозире. У крајеве сваког почетка продире. Јер Он је све поч’о, Он и свршит’ жели Ко ћe противстати када Он повели? Нејак је, рек’о би јеp сe вешто склања. И сенком се дела скрива и заклања. Када сенка прође и свет крају стигне. И црква готова небу се уздигне, Тад ће Сунце Правде, што никад не трне, Црквом ка’ порфиром Себе да огрне.
РАСУЂИВАЊЕ
Хришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме, тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда, свеједно, девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и с њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила, да би се састала и потпуно сјединила с обручником својим, тако и хришћанин зна да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела, тј. од материјалног дома, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса како седећи у лађи учи народ на обали (Мк. 4. 1) и то: 1. како се велико мноштво народа тискаше да Га чује, тако да мораде ући у лађу, 2. како их учаше причама о сејачу, семену и земљи. тј. оним сравњењима и примерима који се из дана у дан понављају од почетка света и понављаће се до свршетка, 3. како их не учи помоћу неких ретких и чудноватих догађаја него помоћу оних обичних, који су заједно с човеком ушли у време и заједно с човеком изаћи ће из времена.
БЕСЕДА
о немогућности тајнe
Нема ништа тајно што неће бити јавно. (Мк. 4, 22)
Све тајне радње људске биће јавне једнога дана. И никакво се дело људскo не може укрити. Јевреји су мислили да ће сакрити од Бога убиство толиких пророка, и да ће крвави злочин над Христом моћи сакрити, и од Бога и од људи. Међутим, то што су они мислили сакрити, постало је даноноћном причом и на небу и на земљи ево кроз хиљаде година. Јуда је мислио сакрити свој издајнички договор против свога Господа, но Господ је провидео тај договор и објавио га Јуди у лице. А Исус му рече: Јуда, зар цјеливом издајеш сина човечјeга? (Лк. 22, 48) Још је Господ прозирао у срца фарисеја и погађао њихове зле помисли. Зашто зло помишљате у срцима својијем? (Мат. 9, 4) Каква дела, какве ствари, какви догађаји у овоме свету да се сакрију од Онога који види и објављује чак и најтајније помисли срца људског? Нема ништа тајно што неће бити јавно. Да страхујемо због овога, и да се радујемо због овога. Да страхујемо – јер ће се сва наша тајна зла дела, зле жеље и зле помисли изнети на јавност. Да се радујемо – јер ће се све добро што смо створили, или пожелели, или помислили у тајности, изнети на јавност. Не изнесе ли се све пред људе на јавност, изнеће се пред ангеле небеске. Утолико већи страх за грешнике, и утолико већа радост за праведнике. Господе човекољубни, опрости нам грехе наше и не објављуј их на пропаст нашу и на тугу светих ангела Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
26. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свети Порфирије, епископ гаски. Овај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак, пузећи на коленима, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници, и то врло фанатични. Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску, но то тек после многих својих напора, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази. 2. Свети мученик Јован Калфа. Овај светитељ родио се у Галати у Цариграду. По занимању био је неимар, зидар (Калфа значи неимар). Због усрдног исповедања вере хришћанске замерио се Турцима и Турци га почну приморавати да се потурчи. „Нећу се ја одрећи мога слаткога Исуса Христа“, одговори Јован храбро, „у Њега верујем, Њему служим, Њега исповедам“. После тешких мучења Турци га посеку 26. фебруара 1575. године у Цариграду. Чесно пострада за љубљеног Христа и пресели се у дворе Господње. Инок Марко Порфирија пита: – Свети oчe, ти раслабљен беше. На колени у цркву пузаше, Руку моју у својој држаше; Јуче тако – a данас онако! Болан мркну, ево здрав освану! Ко те тако ненадно исцели? Реци име реткога лекара! – Порфирије Марку одговара: – Moj Створитељ мој је исцелитељ, Синоћ заспах на светој Голготи Сав савладан од тешкога бола, У сну видех јасно ко на јави Мог Господа на крсту висећа. A на другом крсту разбојника. Како видех, тако и завиках: – Помјани мја, Боже и Господе, Помјани мја у царству Твојему! Господ благи разбојнику рече: – Сиђи доле, тело му излечи, Ko ја теби што излечих душу. – Разбојник се брзо c крста спусти, Загрли ме, пољуби и диже: – Приђи, вели, нашем Спаситељу! У том c крста и Господ се сиђе, Крст уздиже и положи на ме. – Прими рече, ово дрво свето, И носи га рад вечног спасења. – Чим се крста дохватих рукама, Намах стадох, намах здрав постадох Слава Богу, моме Створитељу, Слава Христу, моме Спаситељу!
РАСУЂИВАЊЕ
Против оних који у цркви лармају и излазе из цркве пре свршетка службе Божје, пише св. Златоуст овако: „Неки не приступају (к причешћу) с трепетом него с гужвом, тискајући један другог, пламтећи гневом, вичући, грдећи, гурајући свога ближњег, пуни метежа. О томе сам ја често говорио, и нећу престати говорити. Зар не видите, какво благочиније влада на олимпијским играма (незнабожачким), када распоредитељ пролази по игралишту, с венцем на глави, оденут у дугачку хаљину, држећи у руци штап, а викач објављује, да буде тишина и ред! Није ли ружно, да тамо где ђаво торжествује, бива таква тишина, а тамо где Христос призива к Себи, бива велика ларма? На игралишту ћутање, а у цркви вика! На мору тишина, а у пристаништу бура!… Кад си позват на обед, ти не смеш изаћи пре других, макар се и пре других наситио, а овде док се још свршава страшна тајна Христова, док још траје свештенодејство, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи, брзо је изашао, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ (Из Беседе на Богојављење).
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у лађи са ученицима (Мат. 8, 24) и то: 1. како се диже бура док Господ спаваше, 2. како Га устрашени ученици разбудише и позваше у помоћ, 3. како Господ укори ученике због маловерства и утиша море и ветрове, 4. како ја не треба да се бојим никакве буре у животу, ако Господа држим у срцу своме као на крми лађе. (Тело – лађа, срце – крма).
БЕСЕДА
о милостињи унутрашњој
Али дајите милостињу од онога што је унутра, и гле, све ће вам бити чисто. (Лк. 11, 41)
Чистота спољашња доликује човеку. Но то је мала чистота. Чистота унутрашња несравњено је важнија од чистоте спољашње. То је велика чистота. Један суд може корисно послужити само ако је он изнутра опран и чист, ма споља био гарав и пепељав. Ако је чаша изнутра прљава, њена спољашња чистота никога неће привући да из ње пије. Ако је здела изнутра гарава и пепељава, ко ће се усудити да из ње једе? Више је у свету учитеља и примера спољашње него унутрашње чистоте. Јер је лакше и учити и примером показати чистоту спољашњу него унутрашњу. Но погледајте, браћо, како Учитељ и Пример велике чистоте ставља ову велику чистоту у зависност од унутрашње милостиње. Милостиња, која се чини од срца, чисти човеково срце. Милостиња, која се чини од душе, чисти човекову душу. Милостиња, која се чини од свег ума, чисти човеков ум. Једном речју, унутрашња милостиња чисти целога човека. Ако ли је милостиња само од руке, она не чисти ни руку а камоли срце, и душу, и ум. Неопходна је и милостиња од руке, но она чисти дародавца само онда када срце покреће руку на милостињу. Но осим те милостиње од руке постоје и друге врсте милостиње. Молитва за људе јесте милостиња унутрашња, а тако исто и жалостивост према људском болу и радост у радости туђој. То је милостиња што иде од срца и ствара чистоту у срцу, и у души, и у уму. Пречисти Господе, помози нам да истинском милостињом задобијемо велику чистоту, Теби слава и хвала вавек. Амин.
27. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Преподобни Прокопије Декаполит. Овај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина, Прокопије устаде у заштиту икона, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен, хапшен, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом, погинувши душом раније, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку. 2. Преподобни Талалеј, испосник сиријски. Беше најпре у манастиру светог Саве Освећеног, но после се настани на неком гробљу многобожачком, чувеном због појава злих духова и страшилишта. Да би победио страх у себи вером у Бога, Талалеј се настани на том гробљу где проживе многе године, претрпевши много од напада духова и дању и ноћу. Због велике вере у љубави према Богу дарова му Бог дар чудотворства, те учини многа добра болесним и страдалним људима. Скончао око 460. године. 3. Преподобни Тит Печерски. Беше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав, толика потом наста међусобна вражда и мржња, посејана ђаволом. Тако се омрзоше, да кад је један кадио у цркви, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником, но узалуд. Разболе се Тит, и сви мишљаху, умреће. Замоли да му доведу Евагрија, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове, но Еваргије се оте и побеже говорећи, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију, а када му опрости, демони одбегоше и нападоше Евагрија, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190. године. 4. Преподобни Стефан. Најпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године. 5. Свети мученик Јулијан Подагрик. Страдао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи, са својим учеником Кронионом, у време цара Декија у Александрији. Простимо људима да Бог нама прости, Сви смо ми на земљи привремени гости. Не вреди молитва ни дуга пошћења Без милости праве и без опроштења. Грехови су губа, Бог је лекар прави, Кога Бог очисти, тога и прослави. Сваку милост људи Бог милошћу плаћа Без милости гине ко грех грехом враћа. Гнојем се не чисти гној из гнојних рана, Нит се тамом гони из тамнице тама, Но чист мелем рану гнојну исцељује, A тамничну таму светлост растерује. Милост је ко мелем тешком рањенику, Свак се њој радује као светилнику. – He треба ми милост! – To безумник збори, A за милост виче кад га јад обори! На милости Божјој сунчају се људи, Та, милост нас Божја у живот пробуди! Простимо људима, да Бor нама прости, Сви смо ми на земљи привремени гости.
РАСУЂИВАЊЕ
Кад год смо ван благодати Божје, ми смо и ван себе, и сравњени са благодатном природом својом ми се не налазимо у бољем стању него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком. Само је благодатан човек природан човек, тј. човек више, непокварене природе, у којој влада и управља благодат Божја. Вели св. Симеон Нови Богослов: „Светилник, мада је напуњен уљем и има фитиљ, остаје сав таман ако се не запали огњем. Тако и душа, по изгледу украшена свим врлинама, ако нема светлости и благодати Светога Духа, погашена је и мрачна“ (Беседа 59). Као што и велики апостол говори: по благодати Божијој јесам што јесам (I Кор. 15, 10). Бити пак без благодати, значи бити удаљен од Бога, па удаљен и од стварности свога сопственог бића. Наше биће, наша личност, утврђује своју стварност и добија своју пуноћу само у близини Бога и Богом. Зато на грешнике треба гледати као на болеснике, као на немоћне сенке, без стварности и без – ума.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као чокот (Јов. 15, 1) и то: 1. као чокот из кога су никле безбројне плодне лозе у лицу светитеља, 2. као чокот који својим соком, крвљу својом, поји и храни све лозе на себи, 3. као чокот из кога се разгранила црква божанска на земљи и на небу, 4. као чокот, од кога и ја не смем одвојити лозу мога живота.
БЕСЕДА
о моћи Васкрситеља тела
Развалите цркву ову и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2, 19)
То Господ говори за цркву тела Свога. Разорите Тело ово и ја ћу га за три дана васкрснути! То говори Онај који зна моћ своју, и који је по моћи Својој испунио речи Своје. Јер тело Његово би разваљено, изломљено, избодено, сахрањено и три дана тамом покривено. А трећега дана Он га подиже; подиже га не само из гроба на земљу него га уздиже до небеса. И тако Он рече реч, и реч се Његова обистини. Знак даде Господ Јеврејима, јер они тражаху знак од Њега. А кад им даде знак, какав никад нико пре Њега није могао дати, они му не повероваше, него збуњени и устрашени, потплаћиваху стражаре са Голготе да слажу, и да објаве лаж, како тај чудесни знак није се десио, него како су га ученици украли из гроба! Не помаже никакав знак онима који неће да верују. Јевреји су својим очима гледали многа чудеса Христова, па ипак нису хтели веровати него су говорили, за оправдање свога неверовања, да Он та чудеса чини помоћу књаза ђаволскога! Ко неће да верује у добро, томе не помажу сви знаци које небо може дати. Срце испуњено злобом тврђе је од гранита камена. Ум помрачен грехом не може осветлити сва светлост небеска, већа од хиљаде сунаца. А кад човек истера злобу из срца и спасе ум свој од таме греховне, тада он види безбројне знаке које Бог даје онима који хоће да верују – виде и верују. О браћо моја, не грешимо се о милост Божју, и не подајимо се злоби јеврејској. О браћо моја, сви су знаци већ дати, и сви бљеште као звезде по небеском своду свакоме ко има благо срце и правомисаон ум. Господе Чудотворче, Теби слава и хвала вавек. Амин.
28. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године. 2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године. 3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године. 4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године. Две природе Господ споји, Да их више не раздвоји: Човечанску и божанску, Да их више не раздвоји. Бог и Човек – личност једна На две стране непосредна. Богочовек и Спаситељ, Раздвојеног Сјединитељ, Вечних тајни Толковатељ, Царства светих Основатељ. Бог човеку приђе ближе, Вечност спусти, време диже, Христос – труба Светог Тројства, Христос – тајна чудног Двојства: Бог истинит човек поста. Доле сиђе, горе оста. Нити паде нит посрну. Но телом се заогрну. To je света љубав чиста. Љубав вечна, вечно иста: Малим прстом диже дива, A за ум је непојмљива.
РАСУЂИВАЊЕ
Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: „Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи, Иванушка, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то: 1. као хлеб којим се душа храни и живи, 2. као хлеб којим се ум храни и просвећује, 3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.
БЕСЕДА
о храни душевној
Ја сам хлеб Живота. (Јов. 6, 48)
Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот. Хранимо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо. О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.
29. ФЕБРУАР
ФЕБРУАР
1. Преподобни Јован Касиан. Овај велики духовник родио се у Риму од родитеља славних. У младости изучи све науке светске, нарочито философију и астрономију. Потом се сав предаде изучавању Светога Писма. Простирући се од добра на боље и желећи све виши степен савршенства, Касиан оде из Рима у Цариград, да лично чује и види светог Јована Златоуста. Златоуст га поучи и посвети за ђакона. Користивши се много мудрим Златоустом, Касиан се упути даље на Исток, да се још више научи и усаврши. Највише се задржао у Мисиру, у Нитрији, међу чувеним духовним атлетима, од којих се научио вежбању у свакој добродетељи. Напокон се врати опет на Запад, и настани се у граду Марсељу. Ту основа два манастира, један мушки и један женски. На молбу монаха написа Касиан више списа, од којих је нарочито користан за љубитеље духовног живота: „Осам књига о борби против осам главних страсти“. Врло му је важан спис против јеретика Несторија. Овај спис написа Касиан на молбу архиђакона Лава. Послужи верно Господу и обогати многе мудрошћу па се пресели у вечни живот 435. године. Мошти светог Касиана и данас почивају у Марсељу. 2. Преподобни Варсонуфије. Родом из Палестине. Рођен као незнабожац, он се крсти у осамнаестој својој години и одмах замонаши добивши име Јован. Када се прочу због свога добродетељног живота, би изабран за архиепископа у Дамаску. Но он не оста дуго на том положају. Жудећи за усамљеним духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави као монах Варсонуфије, и одмах доби као послушање да буде водоноша манастирски. Негдашњи архиепископ с радошћу прими то послушање. Својим умним расуђивањем, кротошћу и вредноћом Варсонуфије ускоро постаде узорити пример свима монасима. Тек пред његову смрт би откривено монасима ко је био Варсонуфије. И тако овај светитељ послужи својим примером за укор гордим и властољубивим, а за утеху смерним и кротким. Упокојио се мирно и преселио ка Господу 457. године. Осам страшних страсти Касиан исчисли И девето јоште – нечисте помисли. Прождрљивост прво у пићу и јелу. Па блуд, отров други и духу и телу, Среброљубље – оков што за метал веже. Гнев – ‘мраз људског срца, што леди и стеже. Печал – црв несити што душу разједе, Униније – дремеж што смрт души преде, Сујетљивост – змија, змија многоглава. Свуд је и нигде је – прикрива је трава, Гордост – мач дворезни што сече и руби, И младе и cтape немилосно губи. И младиће чиле, охоле због снаге. И духовне старце, самим себи драге. Од свих ових страсти Бог нам je одбрана Молитвама светим светог Касиана.
РАСУЂИВАЊЕ
Св. Јован Касиан пише о борби с духом блуда овако: „Борба с духом блуда, борба је љута, дужа од других, свагдашња и само од малог броја људи потпуно к победи приведена. Ова се борба почиње с првог зрелог узраста и не престаје све док се остале страсти не победе. У овој борби потребно је двојако оружје. За достигнуће савршене и чисте целомудрености није довољан само телесни пост (премда је он пре свега нужан), потребна је уз то и сокрушеност духа и неодступна молитва против овога најнечистијег духа; за тим непрестано поучење из Св. Писма уједно с умним деловањем, затим труд телесни и рукодеље, које задржава срце од блуђења и повраћа га к себи, а изнад свега дубока и истинска смерност, без које се никада и ни над којом страшћу не може задобити победа. Победа ове страсти условљена је савршеним очишћењем срца, из кога по речима Господа истиче отров и ове болести. Јер од срца излазе помисли зле … прељубе, курварства итд. (Мат. 15, 19)… Треба имати постојану смерност у срцу и трпљење, као и пажљиву предохрану себе у току дана од гнева и осталих страсти. Јер уколико у нас уђе огањ гнева, утолико лакше после проникава у нас жар похоти.“ Интересантно је да и многи други велики духовници доводе у узрочну везу страст гнева и страст блудне похоти, из чега следује да су гневници највећи похотљивци.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као будног стражара над црквом Својом (Мат. 28, 20) и то: 1. како Он бди над целим створеним светом, а нарочито над црквом Својом, крвљу стеченом, 2. како Он бди над сваком крштеном душом као вртар над усевом својим, 3. како он кроз тишину и кроз буру води цркву Своју, водећи је крајњој победи, 4. како Он бди и над мојим животом, да узрасте и узида се у царство Његово вечито.
БЕСЕДА
о живом присуству Христовоме
Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. (Мат. 28, 20)
Ево утехе над утехама! Ево утехе за оне које бура ломи! Нека се само сете: ту је Христос поред њих, и нека се не боје. Он је крманош. Ево утехе за оне који старе! Нека не губе из вида, да Христос с њима путује кроз време све до у вечност у вечну младост, и нека буду спокојни. Ево утехе за оне које људи муче! Нека не мисле да су остављени, јер Христос је уз њих у свима мукама, и на суду, и у тамници, и нека се радују. Он је судија. Ево утехе за оне које зли духови узнемирују! Нека појме, да је Христос победилац злих духова, на њиховој страни, и нека се крепе. Он је Победилац. Ево утехе за све оне који траже светлост правде и истине! Нека верују да је Христос ближи души њиховој од очију њихових, и нека се држе Његовог руководства. Он је светлост. О браћо моја, ваистину, Христос је непрестано с нама као светлост што је непрестано са очима које гледају. Но о жалости наше, како су очи наше душе затворене, те узалуд се светлост труди да се сретне са зеницом вида нашег! О туге и жалости наше, када ми нисмо са Христом! Он иде у сусрет нама – идемо ли ми у сусрет Њему? Он хоће с нама – хоћемо ли ми са Њим? Ако хоћемо утеху, ми морамо бити са Њим у све дане до свршетка нашега века. Господе, утехо наша једина, не остави нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.
⬆