Translate

🏠

ОХРИДСКИ ПРОЛОГ

1. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. Марија Египћанка. Животопис ове дивне светитељке напи сао је св. Софроније, патријарх јерусалимски. Неки јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бежати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном по току и не викну: авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања њего вог жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном Крсту, али је нека невидљива си ла задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру Св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога када стајаше на молитви, виде је Зосим како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да јој идуће године донесе Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. Утом виде према месечини да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли да идуће године дође у онај исти поток где су се прво виде ли. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима, прво, њено име, и друго, и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир, исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530. год. 2. Св. Мелитон еп. сардијски, у Малој Азији. Знаменити пастир цркве из II столећа. Владајући великом ученошћу, он се трудио да сабере све књиге Св. Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се, опет, да унесе мир у цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако око 170. год. путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, св. Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177. год. 3. Преп. Прокопије Чех. Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе и помогне му основати ман. св. Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. год. Покајница дивна, самомученица. Марија се сакри од људскога лица — О да грешне мене, Страшпу помрачене, Страсти су зверови што нам срце ију, У нама ко змије тајно гнездо вију ~ О да грешне мсне, Страшпу разједене! Но да грешне спасеш ти пострада Христе. Не гнушај се сада од мене нечисте! Чуј вопаљ Марије Од свих најгрешније! Смилова се Господ, Марију исцели. Помрачену душу као снег убели. Хвала ти Свеблаги, Господе предраги! Суд нечист очисти, златом га позлати, Напуни га препун Своје благодати — То је милост права, Теби, Боже, слава! Па Марија поста Духом обасјана И ко ангел Божји снагом опасана, Силом Твојом, Христе. Милошћу Пречисте! Шта мирише тако у страшној пустињи. Као тамјан красан у храмовној скрињи? То Марија дише — Светињом мирише!

РАСУЂИВАЊЕ

Зашто се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању, где се зна истина, и где само истицање не само да не помаже ништа, него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа, ни са светом, ни са ђаволом, ни са самим собом, како се може рачунати у Христове војнике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „Седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме... И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прса се грувах, та да видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то: 1. како у гробу лежи мртво тело Онога који је за живота мртве оживљавао, 2. како и против Њега мртвога ври гнев непријатеља Његових, 3. како се ученици Његови закључаше у једној кући страха ради јудејскога.

БЕСЕДА

о испуњеном всликом пророчанству

Као јагње на заклање вођен би (Ис. 53, 7)

Кроз многа столећа времена прозрео је видовити пророк Исаија страшну жртву на Голготи. Он је видео из даљине Господа Исуса, навођена на заклање као што се јагње води. А јагње се да водити заклање исто као и на пашу: без одбране, без узнемирености, без злобе. Тако је и Господ Исус ишао на заклање: без одбране, без узнемирености, без злобе. Нити рече: не чините то, људи! Нити упита: зашто то чините са Мном? Нити осуди кога. Нити протествова. Нити се наљути. Нити помисли зла судијама Својим. Кад Га крв обли од трновог венца, Он ћуташе. Кад Му лице би упрљано од пљувања, Он ћуташе. Кад Му крст би тежак успут, Он трпљаше. Кад Му болови досадише на крсту, Он се не пожали људима него Оцу. Кад издисаше, Он управи Свој поглед и уздах к небу а не к земљи. Јер извор његове снаге јесте небо а не земља. Извор Његове утехе у Богу а не у људима. Права домовина Његова Царство небеско а не земаљско. Гле, јагње Божије које узе на се гријехе свијета. То беше први узвик Јована Крститеља, кад опази Господа. И ево сад на Голготи тога пророчанства испуњена: ево, под теретом грехова целога света лежи Јагње Божије заклано и мртво! О браћо, то је скупа жртва и за наше грехе. Крв тога незлобног и кротког Јагњета намењена је свима вековима и свима поколењима од првог до последњег човека на земљи. Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем времену. Он је оплакао у врту Гетсимаиском и нашу злобу, и немоћ и порочност. Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо, браћо, ту неисказано скупу цену којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као људи. Без те жртве — или ако одбацимо ту жртву — вредност нас самих по себи равна се нули; равна се диму без огња и облаку без светлости. О Господе несравњиви у милости, помилуј и нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.

2. АПРИЛ

АПРИЛ

1, Преп. Тит Чудотворац. Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе." Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку. 2. Св. муч. Амфијан и Едесије. "Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту просветише се некако Духом БОЖЈИМ те познавши' лаж незнабоштва, назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дому, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше 20 година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих" пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође јажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез разљућен баци Амфијана на муке. Између осталих мука, завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, потом одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу про тив некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестидинијим развратницима на поругање — испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бешчесном кнезу. Због тога би мучен и у море уто пљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваху се за Христа око 306. год. и преселише у дивне дворе Господње. Два се брата предадоше Богу на жртву, Презирући свет трулежни, лешину мртву, АмфиЈан и ЕдесиЈе, браћа утробна, У мукама дивна браћа Христу подобна. Ко у Бога веру има тај свет не цени, Мртвој души може Бога свет да замени. Ко ка Христу љубав има смрти с} не боји, У бесмртне и пре смрти тај се већ броји. Ко смрт сматра крајем мрачним, крајем беславним. Тај и себе сматрат мора робом очајним. Мученици смрт сматраху завесом неба, Пример даше да се смрти страшит не треба. Не страши се, о човече. да неба нема Но се страши Суда Страшног што небо спрема. Било б' лакше за грешника да неба није, Зато грешник с гневом пита: та небо гди је? О грешниче, небо није тамо где и ти, Ти и небо никад скупа нећете бити.

РАСУЂИВАЊЕ

„Боље бити незналицом а љубављу се приближити Богу, него бити многозналицом и уједно непријатељ Богу." То су речи св. Иринеја, лионског свештеномученика. Истинитост ових речи потврђивала се у свима временима, па се потврђује и у наше време. Само се овоме мора једно додати, наиме, да љубитељи Бога нису незналице, пошто они знају за Бога толико да Га могу љубити. Од свих знања људских ово је знање најважније и највеће. И још се мора додати, да непријатељи Божји не могу бити многозналице — мада они себе за такве сматрају — пошто је њихово знање неминовно хаотично, јер нема главе и нема реда. Јер глава и ред свакоме знању јесте Бог. Неки од светитеља — као Павле Прости — нису знали ни читати ни писати, али су силом духа свога и божанственом љубављу превазилазили сав свет. Ко се љубављу приближује Богу, тај није способан за злочин. А ученост без љубави к Богу задахнута је духом злочина и рата. Св. Јевтимије Велики учаше: „Имајте љубав, јер што је со јелу, то је љубав свакој врлини." Безукусна је и хладна свака врлина ако није посољена и загрејана божанском љубављу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у аду и то: 1. како је Његов план спасења свеобиман, обухвата сва колена и сва времена од почетка до краја, 2. како је Он дошао на земљу у телу не само ради оних који су тада живели на земљи него и ради оних који ће живети као и за оне који су живели, 3. како Он, док Му мртво тело лежи у гробу, душом силази у ад да објави спасење и ослобођење окованих.

БЕСЕДА

о живоме Богу и о живој деци Његовој

Ако дакле живимо ако умиремо Господњи смо (Рим. 14, 8).

Чији смо кад живимо? Господњи. Чији смо кад умиремо? Господњи. Чији су праведници? Господњи. Чији су грешници? Господњи. Господ обухвата све, и живе и мртве, и садашње и прошле и будуће. Нико није тако свеобухватљив као Господ Исус. Који од такозваних добротвора човечанства, од учитеља, вођа, просветитеља, икада по куша да учини неко добро умрлим? Ту се може одлучно одговорити: никада и нико! И сама помисао била би смешна у очима васцелога света — учинити неко добро мртвима! То је смешно свима онима који мисле да је смрт моћнија од Бога, и да оно што она прогута, уништава за свагда. Но бринути за мртве, и чинити добро мртвим, престало је бити смешним од откровења Господа Исуса, који откри, да је Бог — Бог ЖИВИХ и који то и на делу показа сишавши у ад, да ослободи и спасе душе помрлих праведника све од Адама па до Његове смрти на крсту. Свеобухватљив је Господ наш преславни како Својом видовитом мишљу, јер мисли о свима и види све од жене рођене, и над гробовима и у гробовима; тако и Својом љубављу јер грли све душе праведничке без обзира које их место или време скрива; тако најзад и Својим трудом, јер се труди за све њих, да их све ослободи, спасе, уведе у царство и прослави пред лицем Оца Свог небесног, Духа Светог Животворног и безбројних светих ангела. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.

3. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. Никита Исповедник. Рођен у Витинији, у граду Кесарији. Отац његов Филарет, лишивши се своје супруге, замонаши се те Никита оста код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке, оде у манастир Мидикијски, где га игуман Никифор постриже за монаха, а после седам година труда и подвига рукоположи га патријарх Тарасије за јеромонаха. По смрти Никифора и Никитиног верног друга Атанасија, братство изабра Никиту, и преко воље овога, за игумана. Беше св. Никита светао пример живота и подвига братији својој кроз дуг низ година. Али кад се зацари Лав V Јерменин, после благочестиве Ирине и правоверних царева Никифора и Михаила, распали се опет иконоборска јерес. Цар збаци патријарха Никифора и посла га на заточење, а на његово место уздиже некаквога јеретика Теодота Каситера, човека нечиста живота. И Никита би затворен и мучен, но не поколеба се у Православљу. Превођен би из тамнице у тамницу, и мучен глађу и жеђу, мразом и знојем и поругањем. Али он се не даде поколебати. Нарочито му досађиваше неки Никола подсмехом и порутом. Но једне ноћи јави се Николи његов умрли отац на сну и прекорно му рече: „Одступи од слуге Божјега!" И од тога часа Никола се покаја те не само да не досађиваше више светитељу, него и друге одвраћаше да му не досађују. Када злом смрћу погибе Лав Јерменин, царство преузе правоверни цар Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено место близу Цариграда, где у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје последње дане земнога живота. Сотвори многа чудеса молитвом за време живота. А када умре, пренеше му тело у његов манастир. И при том спроводу многи болесници дотакоше се тела његова и бише исцељени. Мошти му беху положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и друга му Атанасија. Упокоји се овај велики јерарх 824. год. 2. Св. Павле Невољник. Рус по рођењу. У младости заробљен од Турака. Не хотећи издати веру Христову и потурчити се, би мучен и посечен у Цариграду 1683. год. 3. Св. муч. Улпијан. Младић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана, мучитеља св. Амфијана (2. април). Најзад завезан у врећу, заједно са једним псом и змијом, и бачен у море. Пострада и прослави се 306. год. „Ја ране Господа на свом телу носим И само се Крстом Господњим поносим!" Тако рече Павле, апостол избрани, Њему следоваху чете покајаних, Чете покајаних што примише ране И у муци многе проведошс дане, Ради Живог Христа, Спаса и Господа, Ко и свети Павле, апостол народа И Никита дивно крст тежак понесе. Муке и поругу за Христа поднесе. У трошноме телу дух ка' од челика И Никите светог, храброг мученика. Он цара победи и царства надживе, Зато му се земља и небеса диве. Сада славом венчан међу ангелима Он помаже свима за Крст гоњенима. Његова молитва пред Бога узлази, И његова помоћ на земљу силази.

РАСУЂИВАЊЕ

„Очекујем себи хиљаду смрти," овако је писао св. Атанасије Велики својој пастви у Мисиру за време страшне аријанске јереси. Овако може рећи о себи сваки духован човек, који је духом прогле дао и видео мрежу, у којој се свака душа људска налази у овоме свету. Што год је један човек духовнији, то је та мрежа гушћа. Тако је воља Божја: да се најдуховнији спасавају најтешњим путем. И сам Псалмопевац вели: /многи скробљи праведнику/. Но на крају крајева, победа и слава припада праведнику. Само се треба наоружати вером и стрпљењем. Ко верује, тај и разуме своје страдање. Ко се оклопи стрпљењем, тај ће видети победу и славу. Ономе ко љуби Господа, и најтешњи пут је довољно простран, а највеће муке — лако иго, и најљућа смрт — радост свадбена.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у Аду и то: 1. како Он силази у Ад са силом великом, од које се Ад потреса, 2. како испред Његовог лица беже зли дуси, дотадањи господари Ада, 3. како се неописано радују Његовом доласку душе праведних праотаца и пророка.

БЕСЕДА

о великој жељи Божјој

БОГ хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4).

Бог хоће да се сви људи спасу — зато Господ Исус сиђе у Ад, да спасе и оне који живљаху на земљи пре Његовог доласка. Јер да Он не сиђе у Ад, огроман број праведних душа пропао би занавек. И још: да Он не сиђе у Ад, главни стан злобе против Бога и човечјег рода остао би неразорен. Та два разлога, дакле, побудише Христа Жизнодавца да се душом спусти у Ад — прво: да разори гнездо ад ских сила, и друго: да изведе из Ада у Рај душе праотаца, пророка, праведника и праведница, који испунише стари закон Божји и тиме угодише Богу. Пре него што се сатана довољно зарадова гледајући Христа понижена и на крсту умртвљена, Христос се појави, жив и свемоћан, усред Ада, главног стана сатанина. Каква неочекивана и ужасна новост за сатану! Три године он је плео замке против Христа на земљи, а Христос за три дана, ево, разорава царство његово и односи пребогати плен у виду роја праведничких душа. Ти хоћеш да се сви људи спасу, о Господе. Спаси и нас молимо Ти се. Јер нема спасења ни спаситеља ван Тебе. У Тебе се јединога надамо и Теби се Јединоме клањамо, Теби и Оцу и Духу Светоме, сада и вавек. Амин.

4. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Преп. Јосиф Песмописац. Рођен у Сицилији, од родитеља бла- гочествих и добродетељних, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун где се замонаши. Као монах би узор свима у посту, крајњој уздржљивости, непрестаном мољењу псалмопојању, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит посетивши Солун, заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера, те га узе са собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином, овај Јосиф би упућен у Рим, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа, и непрестано је за то благодарио Богу сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године, на Божић изјутра, зли цар Лав би убијен на јутрењу у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „Устани и следуј мени!,, Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и наједанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим осветитељима. Имао је дар прозорљивости, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству препоручујући га као: „човека Божјег, ангела у телу, оца отаца." У дубокој старости предаде дух свој Господу, коме је верно служио и делом и песмом. Оконча мирно уочи Великог Четвртка 883. год. 2. Св. мученица Фервута и њена сестра удова и њихова робиња. У време цара персијског Саворија би погубљен епископ св. Симеон. Фервута, сестра епископа, би узета у двор по жељи царице. Но Фервута беше нобичне лепоте, због чега навалише многи просиоци, међу којима и жреци и гатари незнабожачки. Фервута све одби; тиме изазва велики гнев против себе. Па како се у то време царица разболи, сви жреци објаснише цару, да је царица отрована од Фервуте, а као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута, сестра њена, и робиња њихова, као хришћанке, престружу тестером, да се три половине тела ставе на једну страну а три на другу, а царица да се пронесе између њих. Цар се сагласи с тим крволочним гатарским предлогом. И Фервута са својом сестром и робињом пострада тако за Христа 343. год. заслуживши тиме неувели венац у бесмртном царству Господа свога. 3. Преп. Зосим. Монах јорданске обитељи у времену цара Теодосија Млађег. Он је пронашао, причестио и сахранио св. Марију Египатску. У својој стотој години упокоји се у Господу, у VI столећу. 4. Преп. муч. Никита. Словенин из Албаније. Као светогорски монах отишао у Серез, где се препирао с мулама о вери. Не могући га надјачати разлозима, Турци га ставе на муке, у којима Никита свети сконча и преда душу своју Богу 1808. год. Слушкиња Господња, девица Фервута, Ко невино јагње на заклању ћута, Нити рече: јаој! нити рече: куку! Но с радошћу прими и поднесе муку. Она презре призрак и земаљске лажи, Јер ЈОЈ Господ беше од свег света дражи, У царскоме двору болест и празнина Без чудесне вере у Божијег Сина; Међу жречевима тамнина проклета Без 'познања Творца и небесног свста. Телесна лепота — камен спотицања, Без љубави Божје, вере и надања Фервута се зато сва жртвова Христу, Све предаде свету осим душу чисту. Њен телесни кавез мучитељ раздроби. Но не може душу живу да зароои; Расече се кавез, душа у Рај оде, У праву слободу из лажнс слободе. Прсну крв по земљи, тело земљом поста, А Фервута жива у вечности оста.

РАСУЂИВАЊЕ

Ко прославља Бога, и Бог њега прославља. То се показало јасно и обилно у животу светитеља. Св. Јосиф Песмописац заиста просла ви Бога и делом, и страдањем, и песмом. А Бог њега прослави и за живота и по смрти. За живота јави му се св. отац Николај у тамни ци и ослободи га тамнице. А када св. Јосиф премишљаше, да ли да спева канон св. апостолу Вартоломеју, јави му се овај апостол, обучен у беле одежде, и рече Јосифу да је Богу угодно, да он спева тај канон. Када се Јосиф упокоји дознаде један грађанин из Цариграда за славу, којом Бог прослави угодника свога. Тај човек беше дошао у цркву св. Теодора Фанерота, да се моли овоме светитељу, да му јави где се сакрио један његов одбегли слуга. Јер св. Теодор беше познат у народу као светитељ који јавља, где се налази нешто изгубљено или украђенно, због чега беше и прозват Фанерот (Откривач). Три дана и три ноћи мољаше се човек, па кад не доби никаква одговора од светитеља, хтеде отићи. У том часу јави му се св. Теодор у визији и рече: „Што се љутиш, човече? Јосиф Песмописац растављаше се душом од тела, те смо били код њега; па кад се упо који ове ноћи, сви ми, које је он славио песмама, спроведосмо душу његову на небеса, и пред лице Божје постависмо. Зато одоцних, да се теби јавим."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрсење Господа Исуса и то: 1. како се душа Његова враћа из Ада поново у тело, 2. како Он Својом силом божанском, којом је васкрсавао друге мртваце, васкрсава и Своје сопствено тело.

БЕСЕДА

о цркви тела Господњега

Развалите ову цркву, и за три дана ћу је подигнути (Јов. 2, 19).

Тако Господ говораше злобним Јеврејима за цркву тијела Свога. Но како злобним није дато ништа да разумеју, тако ни Јевреји не разумеше и наругаше Му се. Господ их не укори за то, али што рече, оно се и зби. Јевреји разорише тело Његово, а Он Га васпостави и уздиже у слави и сили. Злобни казнише Бога разорењем, а Бог укори злобне сазидањем. Злобним је задовољство да покажу своју силу убијањем, а Богу је радост да покаже Своју силу оживљењем. Ништа краће није од тријумфа злобе нити ишта трајније од тријумфа Истине. Развалите ову цркву. Господ назива тело Своје црквом. Та црква, разваљена, била је стешњена у један мрачан гроб, и тешким каме ном спречен јој приступ светлости. Но та црква није ни потребовала светлост од сунца; она је имала Своју светлост, Своје Сунце Правде, које је изнутра светлило. Нежна небеска рука уклонила је камен од гроба, и Господ је устао у слави и сили. То што се десило једном са пречистим телом Христовим, дешавало се доцније више пута са Црквом Светих на земљи. Противници цркве бездушно су гонили и мучили цркву, разваљивали је и у таму сахрањивали. Но Црква је после таквих убоја и стешњења устајала са већом славом и силом. Као што је црква тела Његовог васкрсла, тако ће на крају крајева у пуноћи и савршенству васкрснути и Црква Светих Његових. О Васкрсли Господе, не предај нас трулежи и вечној смрти, но васкрсни нас у живот бесмртни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

5. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. муч. Агатопод и Теодул. Први беше ђакон а други чтец цркве у Солуну; први украшен старачком седином а други младић ком целомудреношћу. У време Диоклицијанове хајке на хришћане ова двојица буду позвати на суд. С радошћу они се одазваше, и држећи један другог за руку иђаху вичући: „Ми смо хришћани!" Сви савети судије, да се одрекну Христа и поклоне идолима, осташе узалудни. После дужег тамновања и гладовања бише осуђени на смрт и то потопљењем у море. Тада им везаше руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат и поведоше да их потопе. Када прво хтедоше гурнути Агатопода у дубину, он узвикну: „Ево другим крштењем перемо се од свих греха наших и одлазимо чисти Христу Исусу!" — Њихова потопљена тела море ускоро избаци на обалу и хришћани их чесно сахране. Св. Теодул се јави својим познаницима, као ангел светао, у белом оделу, и нареди им, да све његово заостало имање разделе сиромасима. Ови дивни Христови војници чесно пострадаше у време цара Диоклецијана и солунског кнеза Фаустина 303. године. 2. Преп. Марко Трачески. Назива се још и Атинским, јер му Атина беше родно место. Када сврши високе школе у Атини, умре ше му родитељи. Он помисли у себи, да је смрт и за њега неизбе жна, и да се треба припремати благовремено за честан излазак из овога света. Раздавши све имање сиротињи, он седе на једну даску у мору с тврдом вером у Божју помоћ и с молитвом да га Бог одведе где је Њему воља. И Бог Промислитељ сачува га и доведе у Ливију (или Еткопију), у планину звану Траческа. На тој планини подвиза ваше се Марко 95 година, не видећи ни човека ни звера. Пуних 30 година вођаше страшну борбу са злим дусима и мучаше се и глађу и жеђу и мразом и жегом. Јео је земљу.и пио морску воду. После 30 година најжешћег страдања побеђени демони побегну од њега, а ангел Божји почне му сваки дан доносити храну, у виду хлеба, рибе и воћа. Пред саму смрт посетио га св. Серапион који је после и објавио чудесно житије овога Марка. Упита Марко Серапиона, да ли сад у свету има хришћана, који кад би рекли гори овој: „Дигни се одавде и баци се у море", — да се тако и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А Марко махну руком и заустави је. Такву чудотворну силу имаше овај Божји човек. Пред смрт помоли се за спасење људи и предаде душу своју Богу. Св. Серапион виде ангеле где узеше душу Маркову и пружену руку с неба, која је прихвати. Поживи св. Марко 130 година и упокоји се око 400. год. Молитва светога Марка Ево час последњи на земљи ми куца, Одлазим где Господ сија место сунца, Из прашљиве ризе телесне излазим, И пред лице Твоје, о Христе полазим. Једну жељу јоште по земљи простирем Пред престолом Твојим с молитвом понирем; Спасења ја желим свему људском роду, Свима и свакоме од греха слободу. Желим да се спасу врли испосници, И на Твојој њиви вредни роботници. Желим да се спасу узници због Тебе, Рад љубави Твоје што жртвују себе, И грешници љути што чине насиља И они што трпе због Тебе насиља, Спасење лаврама с монасима многим, Спасење вернима, плачним и убогим, Спасење црквама по целој вселени Пастирима цркве, свима ко и мени, Свим слугама Божјим и свим слушкињама, Које ил свет знаде, ил' крије осама; Спасење крштеним и усиновљеиим, Спасење смернима и милостивима, верним царевима, верним кнежевима, Сваком срцу људском, и здраву и болну, Спасење и брату мом Серапиону. О Господе силни, то је жеља моја И молитва крајња. Буди воља Твоја!

РАСУЂИВАЊЕ

„Живи тако као да те нема у овоме свету, и имаћеш мир." Тако је говорио св. Антоније своме ученику. Чудна поука, но истинита. Највише беде и немира навлачимо ми на себе тиме што желимо да се што више осетимо и припознамо у овоме животу. Што год се пак један човек више повлачи од света, што год чешће созерцава овај свет као постојећи и без њега, и што год се јаче удубљује у мисао о својој непотребности овоме свету, то ће он стајати ближе Богу и имаће дубљи мир душевни. Сваки дан умирем, куне се апостол Павле (I Кор. 15, 31), тј. сваки дан се осећам као да ме нема у овоме свету. Али за то се он осећао духом сваки дан као грађанин небес ки. Када мучитељ Фаустин упита св. Теодула: „Зар није бољи живот од љуте смрти?,, одговори Теодул: „Ваистину, и ја тако појмих, да је бољи живот од смрти, због чега се и реших да презрем ово смртно и маловремено животарење на земљи, да бих био учасник бесмртног живота."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрсење Господа Исуса и то: 1. како се земља потресе при Његовом повратку у тело као и при Његовом растанку са телом, 2. како се ангели спустише на гроб да послуже Њему као што су Му служили увек кад је Он то одобравао.

БЕСЕДА

о испуњењу пророчанства

Нећеш оставити душе моје у Аду, нити ћеш дати да светац твој види труљења (Пс. 16, 10).

То су речи надахнутог тајновидца, речи светле, пророчке. То Давидовог по телу. Давидово је тело иструлело, иструлела су и тела других његових потомака. Христос је пак његов потомак по телу, који нити оста у Аду нити Му тело виде труљења. Предвидјевши говори (Давид) за васкрсеније Христово. Заиста, сјајно пророчанство! Заиста, чудесна видовитост! Како су ове речи морале звучати и као неразумљиве и као неразумне за све јеврејске тумаче Псалама пре васкрсења Господа! Кад се печат скиде са гробне плоче, скиде се печат и са многих сасвим тамних и нејасних пророчанстава. Христос васкрсе, и тајне посташе јава. Гробна плоча диже се не само са Његовог светског тела него и са многобројних речи и визија проро чких. Христос васкрсе, и пророчке речи васкрсоше. Силаском у Ад Господ изведе душе праведних отаца и пророка у небесну светлост, а Својим васкрсењем изнесе речи и визије њихове у светлост разума и истине. Христос васкрсе, и све што је добро, праведно и истинито, пре и после Васкршњега јутра, васкрсе. О васкрсли Господе, уврсти и нас у васкрсле грађане царства Твога бесмртнога! Теби слава и хвала вавек. Амин.

6. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. Евтихије, патријарх цариградски. Рођен у Фригији од роди-теља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног ма-настира амасијског. А када му беше четрдесета година посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На са-бору он блисташе као сјајна звезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу је-ретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше миш-љење да могу позивајући се на Књигу Царства, 13, 1 — 8 и на IV Књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома бо-гат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше св. Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до само-га цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која чажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије 12 година и 8 месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јеле јем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој 70. години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. год. 2. Св. 120 мученика пострадалих у Персији. Када цар персијски Сапор опљачка византијске земље, одведе у ропство 120 хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и 9 девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадање, између 344. и 347. год. и преселише се у дворе Цара Христа. Евтихије Христа цару сведочаше: — Христос, рече, тело немоћно имаше, Тело подложно и глади и болу, Слично но не исто с телом, на престолу. Зрак раба на земљи Цар славе понесе Но плот прослављену на небо узнесе. Где би сузе биле у привидном телу? Где зној, царе, крвав на привидном челу? „Гладан сам!" „Жедан самГ збораше *Истина, Зашто у лаж тераш Божијега Сина? Кад глад Своју свету Он гладан сведочи А ти Њему: сит си! говорпш у очи? Кад Он жедан виче док на крсту висн, А ти Му одвраћаш: ннси жедан,' ниси! О великп царе, нс збор' нечестпјс, Иза твојнх речи сам демон се крије, Залуд цркве зидаш. када веру рутиш, И залуд кандила, кад им светлост тулиш. Христове су муке од свих мука веће, Сва се исторИЈа око Крста креће. Крст јс за то чесан, целебан и страшан, Што је извор бола, препун и издашан. На Крсту је Хрпстос — човек прпковани, Крв, зној и јецање — а не сан сањани.

РАСУЂИВАЊЕ

За једнога древног беседника прича се, да се трудио и дању и но ћу, да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!" На што он њему одмах одврати: „ни ја њему, да буде једини!" Ако не можеш бити првокласни светитељ, као свети Антоније, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд, да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи, који су икада постојали. Свак према своме таленту. Нити ћеш ти бити свети Антоније, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то: 1. како гробна плоча не пуче нити се печати на њој покварише, 2. како свесилни и кротки Господ не поквари гроб при Свом вас крсењу као што не поквари утробу девичанску при Своме рођењу.

БЕСЕДА

о победи над последњим непријатељем

Последњи ће се непријатељ укинути — смрт (I Кор. 15, 26)

Човеку је први непријатељ ђаво, други грех, трећи смрт. Господ Исус победио је сва три ова непријатеља рода људског. Својим пони жењем победио је гордога ђавола; Својом смрћу победио је грех, а Својим васкрсењем победио је смрт. Победивши све непријатеље на ше, Он нас призива да узмемо учешћа у Његовој славној победи. Не да ми победимо,него само да се прибијемо уз Победиоца. Само Његова сила побеђује, само Његово оружје коси. Ми смо силе и без оружја, а непријатељи наши су страшни. Али с Њим и уз Њега ми побеђујемо јаче од себе. По какву цену Он нам нуди Своју победу? По јевтину цену, браћо моја; по врло јевтину цену нуди нам Он најдрагоценију победу. Да се понизимо и покоримо вољи Божјој — то је цена коју Он тражи, да би победио ђавола за нас. Да умремо себи, да умремо телесним жељама и страстима — то је цена, коју Он тражи, да би победио грех за нас. Да живимо Њему а не себи, да уселимо Њега у срце своје — то је цена, коју Он тражи, да би победио смрт за нас. Он је победио све непријатеље јавно и потпуно, но ово је цена, по коју Он нуди Своју победу свакоме од нас. Апостол говори Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа (I Кор. 15, 57). О васкрсли Господе,обасјај нас и оснажи и излечи победом Твојом! Благодарни ми ти уздижемо славу и хвалу вавек. Амин.

7. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. Георгије исповедник. Због велике добродетељи, коју задоби дугим подвигом, би овај Георгије изабран и постављен за митрополита митиленског. И управљаше светитељ стадом словесним ревносно и мудро до старости своје. Но када наста гоњење под Лавом Јерменином, који попираше иконе свете, би и овај свети старац позват од цара у Цариград на сабор епископа, који требаше, по жељи царевој, да уништи иконопоштовање. Но Георгије не само не учини по жељи злобнога цара, него, са још неким храбрим епископима, устаде у заштиту светих икона. За то би поруган и од цара прогнан у пределе Херсона, где у телесној беди и свакој невољи проведе остатак земног живота свога. Сконча и пресели се у бесмртни живот око 816. год. Би чудотворац и за живота и по смрти због велике праведности своје и љубави према Господу Исусу. 2. Преп. Чил Сорски. Један из великих отаца руске цркве. Оснивач скитског живота монашког у Русији. Скончао мирно 1508. год. Мошти му почивају у Сорском манастиру. Његов Устав скитског живота представља духовно и практично дело првога реда. 3. Св. муч. Калиопије. Један син, од Бога исплакан, некога сенатора из Перге Памфилијске. Благочестива му мајка Теоклија научила га беше у раној младости богопоштовању и чистом животу. Беше Калиопије још младић када наста страшно гоњење хришћана под царем Максимијаном. Да би га спасла смрти, мајка га метну у лађу, даде му довољну суму новца и отпрати га у град Помпеопољ. Но другчије беше устројено Промислом Божјим. Искрцав се у Помпеопољу, Калиопије попаде усред неке бурне многобожачке светковине. Па када он, на наваљивање залуделе светине, не хте узети учешћа у томе глупом пиру, би догуран војводи Максиму, коме исповеди да је хришћанин. Војвода нареди те га бише оловним штаповима и на огњу пекоше, па најзад свега рањава у тамницу вргоше. Чувши за мучење свога сина, мајка Теоклија раздаде све своје имање бедним и невољним, а она с нешто мало новца пожури у тамницу своме сину. Ушав у тамницу, она се поклони пред својим сином и зави му ране. Најзад војвода изрече коначну пресуду, да се Калиопије распне на крст. У срцу мајчином мешаше се радост с болом. Када јој поведоше сина на губилиште, она дотури џелатима пет златица, да би распели сина њеног не као Господа него наопако. То учини из смерности пред Господом. На Велики Четвртак Калиопије би распет наопако, и мајка му стајаше под крстом благодарећи Бога. А када га други дан мртва спустише с крста, она паде на њега и сама издахну. Тако обоје изађоше пред престо Цара славе. Чесно пострадаше 304. год. 4. Преп. Данило Перејаславски. Имао је као нарочити подвиг старање о мртвим. Кад год би чуо, да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен, он би журио, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540. год. Мошти његове целе почивају. 5. Преп. Григорије Синаит. Велики светитељ и подвижник синајски и атонски. (Види 8. август). — Калиопије, Калиопије, Отпутуј тамо где смрт није! — Мајка му збори и с њим се прашта, О срећи свога јединца машта. Калиопије младић прекрасни Војводи веру своју објасни: — Христос ми живот, пут и истина, Христос ми жеља, жеља једина! Калиопија распећу воде, За њим гомиле народа ходе. Он блед и миран, увезан круто, Корача тихо, измучен љуто. Мајка му шапће: Калиопије! — Путујем, мајко, где смрти није! Мученик Христов, мученик славни, Крст прими тежак и стрмоглавни. Над телом мртвим мајка се свија: Сузама мије КалиопиЈа, И шапће тихо: Калипије! — Ево ме, мајко, где смрти није!

РАСУЂИВАЊЕ

„Духовни началници треба да се одликују од подначалних колико и пастири од оваца." Тако говори св. Исидор Пелусиот (тумачећи I Пост. Тимотеју). Живот свештеника увек служи примером, било добрим било злим. Добрим животом свештеник потврђује Јеванђеље, а злим одриче га. Нико у свету није у стању ни тако потврдити истину Јеванђеља ни тако одрећи је као свештеник животом својим. До бар свештеник разликује се по дејству своме од злог свештеника не мање него пастир од вука. Зато ће удео добрих свештеника бити са синовима Божјим, а удео злих са зверовима таме. Добри пастири цркве и при самом издисају своме бринули су о стаду свом, које остављају после себе. На самртној постељи св. Јосиф Песмопевац молио се Богу: „Сачувај стадо Твоје, о Сине Божји, све саздано десницом Твојом заштити до краја времена. Буди помоћник возљубљеним синовима Цркве Твоје. Дај невести Твојој (Цркви Светој) мир вечан и тишину безбурну." А св. Антипа горећи у усијаном бакарном волу мољаше се Богу: ,,Не само мене, но и оне који буду после мене учини учасницима милости Твоје!"

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрсење Господа Исуса и то: 1. како жене мироснице с мирисима приступају гробу, да намиришу Онога који је благоухани мирис неба и земл^е, 2. како им ангел објављује васкрсење Господа речима: што тражите живога међу мртвима?

БЕСЕДА

о тражењу Живога међу мртвима

Што тражите живога међу мртви ма? (Лк. 24, 5)?

Ангел Божји пита мироносице жене као с чуђењем: што тражите живога међу мртвима? Тајновидац Бога и силе Божје као да хоће да каже: како сте могли и за тренутак помислити, да је Он плен смрти? Не знате ли, да је Он началник живота? Не знате ли, да је сав живот кроз Њега, и да ниједан живи створ не може ни с које друге стране позајмити ни једну кап живота? Зар вам Он није довољно показао на земљи Своју власт над животом и над смрћу? Ко даде живот мртвоме Лазару? Ко узе живот неплодној смоковници? О браћо моја, престанимо и ми тражити Живога међу мртвима. Ако неко од нас још увек тражи Христа међу умрлим, нека престане с тим душегубним трудом. То је узалудни труд Јевреја и безбожника и не хришћана. Ми знамо, да Господ Животодавац није у гробу него на престолу славе на небесима. Дух непомрачен грехом гледа у небо и не види гроб; и дух помрачен грехом гледа у гроб и не види небо. Грех и добродетељ управљају духовним видом човечјим и откривају му свако свој свет противположан један другом. Грех оба ра вид духа к земљи и открива му свет трулежи; добродетељ уздиже вид духа к небу и открива му свет бесмртни и — Христа васкрслога као Цара у томе свету. О браћо моја, не тражимо живот од створења него од Створитеља. И не чинимо још тежи грех, наиме: не тражимо Створитеља на гробљу створења, ни светлосног Бесмртника у тами смртној. Господе Исусе, Победниче смрти, к Теби вапијемо: васкрсни и нас у живот вечни из трулежи и таме смртне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

8. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. апостоли Иродион, Агав, Руф, Асинкрит, Флегонт и Ерми- је. Беху сви од Седамдесеторице апостола. Све их спомиње апостол Павле у својим посланицама. Иродион беше сродник Павлов. Поз дравите, пише Павле Римљанима, Иродиона рођака мојега (16, 11). Много пострада Иродион од Јевреја као епископ неопатрски: бише га штаповима по глави, камењем га удараху по устима, бодоше га ножевима. И када га оставише као мртва, устаде свети Иродион и продужи служити апостолима. У Риму је помагао апостолу Петру, и би посечен са многим другим хришћанима онога истога дана када је и Петар распет. Св. Агав имађаше дух пророчки. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија. И друго, када се срете у Кесарији с апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: тако вели Дух Свети: човјека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји (21, 11). Св. Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: поздравите Руфа избранога у Господу (Рим. 16, 13). Беше епископ у Ирканији азијској. Св. Флегонт, који се на истом месту спомиње, беше епископ у тракијском граду Маратону. Св. Ермија, споменут с осталима, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога. 2. Св. Нифонт, еп. новогродски. Одликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храброшћу у противстајању насилним кнежевима. На 13 дана пред смрт јавио му се св. Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. год. 3. Св. Келестин папа Римски. Велики ревнитељ вере православне. У време III васељ. сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. год. Избраници Божји, апостоли свети, Потрчаше трком и стигоше мети. Ташти свет презреше, к Богу се пружише, Земно жртвоваше, вечно задобише. Љубав према Христу, јача од свих сила, Кроз мрак незнабоштва њима је светлила. Трка је свршена, битка добијена, Војска од јунака Христу приведена. Победних венаца у Христаје много, Кад би хтео и ти, венчат би се мог'о. Апостоли свети, умолите Бога, Да и нас не лиши царства небеснога.

РАСУЂИВАЊЕ

Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту, изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших, не легох никад у постел^у докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме,но само оно не спасава без овога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то: 1. у телу земаљском, пре васкрсења, у телу подложном глади, болу и смрти, 2. у телу небеском, по васкрсењу, у телу неподложном глади, болу и смрти.

БЕСЕДА

о васкрсењу мртвих

Али ће рећи ко: како ће усташе мртви? и у каквом ће тијелу доћи? (I Кор. 15, 35)

Апостол Павле унапред зна приговоре, које ће неверни чинити васкрсењу из мртвих, па их унапред и одбија. Како ће устати мртви? питају се и данас неверни, који ни телесним очима не виде чудеса васкрсења у природи а камоли духовним. Безумниче, продужује апостол, ти што сејеш, неће оживљети ако не умре. Док семе у земљи не умре, не израста биљка, то јест нешто сасвим различито од семе на. Но неверни гледа очима, и не види, него се и даље пита: како ће васкрснути мртав човек? Како? Онако како је Христос васкрсао. Он се спустио мртав у гроб, а дигао жив. Васкресење из смрти показује и природа; но јаче од природе показује васкрсли Господ. Да би нам олакшао веровати и надати се — веровати у васкрсење уопште, и надати се нашем сопственом васкрсењу, Он је сам васкрсао из гроба, васкрснувши пре тога Лазара Четвородневнога, и сина на инске удовице и ћерку Јаирову. Но у каквом ће телу устати мртви? питају се неверни. У онаквом у каквом Бог хоће. У Бога је безброј врста тела. Сва тела пак дели апостол у две групе: у земаљска и у небеска. У небеска тела, дакле, обући ће се они који су умрли у земаљским телима: нетрулежно за мениће трулежно, бесмртно замениће смртно, красно замениће руго бно. Но и у небеском телу човек ће познати себе и друге око себе, као што човек познаје себе и кад је обучен у просјачке рите и кад је обучен и царску порфиру. Господе пребогати, не предај нас вечној трулежи, но као царске синове обуци нас у одећу бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.

9. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. муч. Евпсихије. Беше благородног порекла и васпитан до бро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Одступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евпсихије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а потом посечен 362. год. Мало потом опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у су срет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „Ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску." — На то цар одговори: „Знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!" — Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу. 2. Преп. муч. Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. Дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика св. Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро потом паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од "себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. год. Мужествени Вадим смрт у очи гледа И Нирсана жали што га снађе беда... Нирсан с голим мачем пред Вадимом стоји, Не боји се Бога, ал' се свеца боји. Замахује мачем, замахује, спушта! Пред витезом Божјим — малодушност сушта! — Нирсане, Нирсане! Вадим њему збори, На путу за вечност Вадим ти говори: Порско си Христа, лаж си пригрлно, Самом себи душу сам си погубно. Ја смрт жељно чекам сваког Божјсг сата, Да од вечног царства отвори ми врата. Но од твоје руке ја жалих умрети, И ннкад те више, кнеже, не видети. Издајника Христа вечна криће тама, А два пута црња — убицу хришћана. То изречс светац, па умуче муком, И Нпрсан га закла уздрхталом руком. Тако лав погибе од плашљива зеца! Но ког' убн Нирсан? Себе или свеца? Вечна правда зоорн: лупеж себи суди А Божијем свецу ништа не нахуди.

РАСУЂИВАЊЕ

Прича се за Перикла,да је био човек безмало савршене људске лепоте, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак, овога великог мужа свога народа грчки вајари су увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега, колико више смо, дакле, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10), наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи, да се држимо Христа кроткога и пречистога, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостацима? Скривати СВОЈУ врлину и тури недостатак — у овоме је главна мудрост духовна.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслога Господа Исуса и то: 1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту, и Марија Га у први мах не познаје, 2. како Он кротко ословљава Марију, и Марија Га познаје и радује Му се, и радост своју саопштава ученицима.

БЕСЕДА

о потреби смрти ради рода многог

Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оноа једно остаје; ако ли умре МНОГО рода роди (Јов. 12, 24)

Зашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли зато да би пшеница умрла и иструлела? Не, него зато да би живела и род родила. Сеју ћи семе сејач и не мисли о смрти и труљењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину, с радошћу сеје сејач семе своје, не мислећи о смрти семена него о животу и роду. Сејач је Христос Господ, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да бисмо умрли и иструлели? Не, него зато да бисмо хшвели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то семе помиње, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу, о животу и роду. О томе нам Он много говори, јер зна да ми то не знамо, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу, него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота. О Господару живота несавладљивог, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

10. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. муч. Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих 36 с њима. Пострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у вре-ме цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње, многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима. „Чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!" Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. Потом ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени,и по ново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарама, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да из затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење, они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. год. 2. Св. 6000 мученика у Грузији. У Давидо — гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. Нападне 1615. год. на Грузију шах Аввас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна да су то монаси, он запита с чуђењем: „Зар још није сва Грузија предана мачу?" и нареди војници ма, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. Утом нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615. год. Тако се завршила исто рија ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне. Шест хиљада Божјих угодника Васкрсу се светлом радоваху, Шест хиљада човечјих срдаца, Цело стадо незлобних јањаца! Са свећама цркву опхођаху, Слатке песме Васкрсу појаху. Док вук страшан из поноћне таме С вучићима гладним не насрну, Да покоље незлобне јагањце. То не беху јањци но пастири Намученог рода Грузинскога, Светитељи и просветитељи, Све иноци, дивни подвижници. Арсеније смрт предвиде свима, Па овако збори иноцима: — Браћо моја, синови Грузије. Час је дошо чаша да се пије Слатка чаша страдања за Христа. Ево јуре вуци кроз планину Брже, брапо, к пречистом Причешћу. А по томе крвавом крштењу! Покајте се за се и за народ, Па све мисли Богу управите, Злотворима својим опростите, Рајска нам се отварају врата. Нек брат сваки сваког прости брата. Христос воскрес ^- да ми воскреснемо, Верни смо му док не издахнемо!

РАСУЂИВАЊЕ

Кад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу, тада му Бог открива вољу Своју на разне на чине. Св. Петар Дамаскин пише: „Ако човек има свецелу намеру угодити Богу, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли, или кроз неког човека, или кроз Свето Писмо." Такав човек постане пажљив и осторожан, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа, која не одаје ниједан звук без прста Божјег.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то: 1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус, и како Га ови не познаше, 2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше, и како Га по-знаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб, 3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи.

БЕСЕДА

о живој нади.

Благословен БОГ и огпац Господа нашег Исуса Христа, који нас по великој милости својој препороди за жив над васкресенијем Исуса Христа из мртвијех (I Петр. 1, 3).

Ко има мртво надање, браћо, а ко има живо надање? Онај има мртво надање, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање, ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада.у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском. Ваистину, боље је живо надање од мртвог надања, као што је бољи живот од смрти; као што је брља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља. Но ко донесе и показа људима живо надање — ко, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос и то васкресењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско и пружио га преко гроба, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба. Све ово не тврди неки лаковеран човек но апостол, који се дуго колебао у вери, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас. О Господе васкрсли. Победниче смрти, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање, молитвама светога Петра, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

11. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Свешт. муч. Антипа, епископ пергамски, у Азији. Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, тј. и граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју — слуге сатанске. И ту после њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата." Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „Кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда." И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божијега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год. 2. Св. муч. Прокес и Мартинијан. Беху тамничари на римској тамници у КОЈОЈ тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?" упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан. У огњеном волу ко у светлом храму Антипа хришћанин не трпи осаму: У срцу му чисти Господ обитава, Нит га огањ пече, нити га је страва. Трпељиво светац све за Христа сноси, Па молитве Христу из огња узноси: — О свесилни Христе, Царе свих векова, Сто пута Ти хвала за Страдања ова! Нек сагори огњем све грешно у мени, Да бих скупљи био по небесноЈ цени, Молим Ти се, Спасе, чувај паству моју У овом граду, у страсноме гноју! Крв нека ју моја у вери укрепи И срце ЈОЈ ТВОЈОЈ љуоави прилепи. И за незнабошце молим Ти се, Блаже, Отргни их једном од демонске лажи; И за све грешнике што Твој закон руже, Упути их Теби једином да служе. Гле, све је у власти Твоје свете воље, Најзад још те молим: нек је цркви боље!

РАСУЂИВАЊЕ

„Нема покоја на земљи онима који желе спасење," говоди св. Је фрем Сирин. Борба је непрестана, било споља било изнутра. Непријатељ дејствује час видљиво кроз људе и друге твари час невидљиво кроз помисли. Час се он приказује отворено као непријатељ и дејствује сурово, час под видом ласкавог пријатеља — заводи лукав ством. Оно што се дешава у рату измећу две противничке војске дешава се и сваком човеку појединачно у борби са прелестима овога света. Ваистину, „нема покоја на земљи онима који желе спасење." А кад дође спасење, дође и покој.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то: 1. како Симон Петар и други ученик брзо дотрчаше ка гробу да провере вест о васкрсењу Господа, 2. како један за другим уђоше у гроб и ведеше хаљине и убрус, 3. како обојица видеше и вероваше, и потом сведочише и за своје сведочанство умреше.

БЕСЕДА

о два Адама: смртотворном и животодавном

Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживљети (I Кор. 15, 22)

По Адаму — сеје се у срамоти, по Христу — устаје у слави. Од Адама је грех, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети, сходно Христу — сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски, ово је човек небески. Оно је човек телесни, ово је човек духовни. Христос није васкрсао ради Себе него ради нас, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? и где смисао Христовог доласка на земљу? Онде где Адам скончава, Христос почиње. Адам скончава у гробу, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено, то је семе под земљом, које гнили и трули, и не види сунца и не верује, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем, цветом и родом. Христово колено, то је озеленела њива, на којој пшеница расте, и зелени се, и листа, и цвета, и доноси род многи. По Адаму не значи само да ћемо ми једнога дана умрети, него значи да смо ми већ мртви — мртви сви до једнога. По Христу не значи само да ћемо ми једнога дана оживети, него да смо већ оживљени, тј. семе је почело у земљи клијати и на светлост сунца избијати. Но потпун израз смрти је гроб, а потпун израз живота — бесмртност у Царству Божјем. Ум Адамових синова саглашава се са смрћу, мири се са труљењем и тоне све дубље у земљу. Ум Христових синова буни се против смрти и трулежи и све се више упиње да исклија човека у све тлост, чему и благодат Божја помаже. О васкрсли Господе, отрезни ум свих синова људских, да би бежали од таме и пропасти, и пружа ли се ка светлости и животу вечном, који је у Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.

12. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Преп. Исаак Сирин II. (Исаак Спирин I празнује се 28. јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутрадан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи, Исак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији, да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. Други пут дођу два човека, безмало нага, и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљем дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и до несе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. Неки човек пошаље две кошнице и преда игуману. Рекне му све титељ: „Пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута, увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе." 2. Св. Василије Исповедник. У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу. 3. Преп. Акакије. Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98. години, 1370. год. 4. Преп. Атанасија. Рођена на острву Егини, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. Иако је била игуманија у манастиру, била је слушкиња свима осталим сестрама и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860. год. Атанаснја савет изврши На земљи засја ко звезда јасна, Телесну немоћ духом надвлада, Заволи Бога још као млада; Постом и бдењем тело исуши, Само да стекне спасење пуши: Имање много бедним раздаде, Сву себе вољи Божјој предаде. Виђење виде у светом храму: Светлост небеска просече таму, И глас јој дође: Атанасија, Кротост и смерност — то Богу прија, У том се вежбај од свега више Док срце куца и дух ти дише. — Атанасија, душа прекрасна, И гордост сваку у сеои скрши, Вољи се Божјој даде потпунце, Послужна Богу ко јарко сунце. Љубав љубављу Господ одврати Иблагодаћу труде јој плати. А кад се сврши рок јој земаљски Даде јој живот, бесмртни, рајски.

РАСУЂИВАЊЕ

У злог цара Константина Копронима беше добра ћерка, девица Антуса „красна грана на злом дрвету." На све наваљивање свога оца да се уда, она оста упорна, јер беше тврдо везана срдачном љубављу за Христа Господа. А када јој отац умре, Антуса раздаде имање ништим и постаде инокиња у некоме манастиру. Колико су за дивљење многи благородни мужеви, који оставише сујету светску и пођоше уским путем за Христом, толико су два пута више за дивљење женске, које презреше и младост, и богатство, и све пролазне привлачности света ради љубави Христове. Да је богаташу тешко ући у царство Божје, рекао је сам Господ: тешко — да, но не немогуће. Лако је презрети богатство и сав свет ономе ко презре самога себе.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслога Господа Исуса и то: 1. како улази кроз затворена врата међу ученике Своје и дарује им мир, 2. како Његово прослављено тело нема никаквих материјалних препрека, да се појави где хоће.

БЕСЕДА

о граду који се зида

Овде немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14).

Не беху ли, браћо, Вавилон и Нинива велики и чудни градови? Данас се само гуштери легу по прашини кула њихових. И Мемфис и Теба не беху ли гордост фараона и кнежева људских? Данас је мучно утврдити место где су ти градови некад били. Но оставимо градове од камена и цигле; погледајмо на градове од крви и меса и костију. Људи дуже и брижљивије зидају град свога тела него ли тврђаве и катедрале. По осамдесет и посто година зидају људи градове тела свога; и на крају виде да је труд њихов узалудан: оно што су деценијама зидали са бригом и даноноћним страхом, стропоштава се у прашину гробну у једноме трену ока. Чији град телесни не сруши се и не завали у прашину? Ничији. Но оставимо градове телесне; погледајмо по градовима среће, које људи с колена на колено зидају. Материјал из кога су ти градови сазидани, јесте: весеље, сласт, имање, власт, част, слава. Где су ти градови? Као паучина обмотавају људе зачас, и као паучина се цепају и ишчезавају чинећи срећне несрећнијим од несрећних. Ваистину, ми овде немамо града који ће остати. Зато тражимо онај град који ће доћи. То је град сазидан од духа, живота и истине. То је град коме је сам и једини неимар Господ Исус Христос. Тај град се назива царством небеским, бесмртним животом, двором ангела, пристаништем светитеља, уточиштем мученика. У том граду нема двојства од добра и зла, него је све јединство добра. Све што је сазидано у томе граду, сазидано је заувек. Свака цигла у томе граду остаје, без краја и конца. А цигле су живи ангели и људи. На престолу у том граду седи и влада васкрсли Господ Исус Христос. О Господе васкрсли, избави нас испод рушевина времена и уведи нас милостиво у Твој вечни град небески. Теби слава и хвала вавек. Амин.

13. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Свешт. муч. Артемон. Би свештеник у Лаодикији за време ца- ра Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „Именујем се Артемон, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом." Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије, посвећене томе „богу." Све држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. Потом их изведе све у двориште, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма, Виталије, видећи ово чудо, паде на колена пред Артемоном и повика: „Велики је Бог хришћански!" И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ, дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше,праћен увек са два своја омиљена јелена, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. год. И пресели му се душа у Царство Христа Бога нашега, коме је Артемон свети верно служио. 2. Св. муч. Крискент. Из града Мира Ликијског.Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен. 3. Св. муч. Томаида. Рођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја: намах ослепи и не могадне наћи врата да изађе, него ту у одаји буде затечен и предат суду, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се потом, да су многи будући, мучени блудном страшћу, уздизали молитве св. Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада св. Томаида 476. год. Ко пострада због злочеста дела С ангелима не има удела: Ко л' пострада због Божије воље, И рад Христа понесе невоље, Од вернога ил' од невернога, Тај ће лице сагледати Бога. Томаида, Божија слушкиња, Би по срцу права оогомољка, Но пострада рад Божјег закона Од својега свекра осиона. — Прођ' се, свекре, бедног тела мога! Зар се вишњег ти не бојиш Бога? Тело људско — мада просто блато Рад душе јс од Бога нам дато. Ако тело грехом упрљамо, Души СВОЈОЈ крила саламамо, Од Бога је одвајамо живог, И дајемо у плен нечестивог. — Слеп од страсти свекар је расече, — Бог да прости! праведница рече. Ал' убицу слепило постиже — Двострук слепац по Паклу гамиже.

РАСУЂИВАЊЕ

Кад су мученика Крискента, племића мирликијског, извели на суд, судија га дуго саветоваше да се поклони идолима. Па кад у том ништа не успе, он најзад рече Крискенту: „Поклони се само телом, а душом клањај се твоме Богу!" На то му честити Крискент одговори: „Не може тело чинити ништа независно од душе, које му је покретач и вођ." И зато би Крискент убијен. Јасна поука, да хришћанин не може бити дволичан. И још једна више: да хришћанин има дужност и телом служити своме Творцу, а не само душом. Овим се оповргава и лажни став неких хришћана, који телесно живе као незнабошци, а међутим хвале се, да они душом верују у Бога и љубе Бога. Они деле себе у двоје, и стављају се у службу два господара, иако су најсветија уста то огласила за немогућност.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то: 1. како се због Томе, тренутно јединог неверног међу ученицима, поново јавља у Свом прослављеном телу, 2. како Тома својим прстима опипа ожиљке рана на пречистом телу Господњем, и поверова.

БЕСЕДА

о Томином опиту

Господ мој и БОГ мој (Јов. 20, 28).

Кад је апостол Тома опипао ране Господа Исуса, он је узвикнуо: Господ мој и Бог мој. Кад је Марија Магдалена чула глас Васкрслог, она је у души узвикнула: Господ мој и Бог мој! Кад је Савле видео светлост и чуо речи Васкрслог, он је признао: Господ мој и Бог мој! Кад су незнабошци с дивљењем гледали како безбројни мученици радосно подносе муке и питали их ко је тај Христос, свак је одговарао: Господ мој и Бог мој! Кад су се ругачи ругали војскама испосника и питали их, ко је тај рад кога они налажу на себе тежак подвиг, сви су имали један одговор: Господ мој и Бог мој! Кад су се подсмевачи подсмевали девојкама, које се заветоваху девствовати, и питали их, ко је тај рад кога се оне одричу брака, све су имале један одговор: Господ мој и Бог мој! Кад су среброљубци с чуђењем питали многе богаташе, ко је тај рад кога раздају своје богатство и постају сиромаси, сви су они одговарали једно и исто: Господ мој и Бог мој! Неки Га видеше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га само чуше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опипаше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опазише у ткиву догађаја и у судбама народа и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки осетише присуство Његово у животу своме и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Неки Га распознаше по неком знамењу, на себи или на другима, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! А неки пак само чуше о Њему од других, и повероваше, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Ваистину, ови последњи су најблаженији! Узвикнимо и ми сви од свега срца, ма како да смо дошли до познања Њега или до сазнања о Њему: Господ мој и Бог мој! Теби слава и хвала вавек. Амин.

14. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. Мартин исповедник, папа Римски. Постао папом 5. јула 649. год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (једновољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Гипос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо разљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријарха—јеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа,стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве за једнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века." Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655. год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи. 2. Св. муч. Антоније, Јован и Евстатије. Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347. год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни. 3. Св. муч. Ардалион Глумац. Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хрине шали. Због тога би Ардалион суђен и пострада за Христа и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика. Свети Мартин папа пред Сенатом збори: — Нека ми се тело скрши и сагори, И најљуће муке радосно поднећу; Но праве се вере ја одрећи нећу. Спаситељ је благи Бог и Човек био, Два јестетства разна с две воље носио, Но оба јестетства у једној личности, И обадве воље у једној светлости. Такву су нам веру сви Оци предали, За такву су веру многи пострадали. Нек пострадам "и ја, од свих јевтинији, Слуга свог Господа, од свих најгретнији! Тако Мартин веру исповеда свима И истину рече пред јеретицима. О што човек вреди, кад се Бога боји: Над људима малим ко планина СТОЈИ!

РАСУЂИВАЊЕ

„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб", вели св. Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу у страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави, истовремено напомињу и страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „О савршеној љубави" говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? Зато што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост: а велики страх, опет без љубави, одводи очајању.

РАСУЂИВАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то: 1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо! 2. како им опет напуни мреже рибом, и они Га познаше, но не смедоше питати: ко си ти!

БЕСЕДА

о личном опиту свију апостола

Што чусмо, што видјесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше... Шо јављамо вама (И Јов. 1)

Ето каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као свет ски мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају претпоставке о нечем, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима, које они нису тражили, но које су њих неочекивано окружиле, о факту, кога нису они нашли, него који је њих, такорећи, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали психологију, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов — једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су ловили рибу, њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали, него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим колебањем, прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим, и док нису много пута размотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је натприродан, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно — научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана, с Њим ходали, с Њим разговарали, с Њим јели, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата, којима су сазнали и утврдили један крупан факт, наиме: да је Христос Богочовек, Син Бога Живога, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих. О Господе васкрсли, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.

15. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. апостоли Аристарх, Пуд и Трофим. Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19, 29; Колош. 4, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим, заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње једанпут (II Тим. 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна !П Тим. 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола. 2. Св. муч. Сава Готски. У готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана. Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин." Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром, говорећи: „Тај нити може штетити нити користити!" Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву нага вукоше по трњу, паских их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идол жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека, војници га хтедоше успут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31. години, 372. год. 3. Св. муч. Василиса и Анастасија. Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене. Мученици светли крв своју пролише, И сву земљу црну крвљу обагрише. Беше огањ силан у коме гораху, Но силнија љубав ком Христа љубљаху. За највише добро мучеником бити — Какво благо с овим може се мерити? Свепобедни Христос, цар онога века, Ваше храбре душе на небу дочека. Он их к Себи узе из ангелских руку, И сву вашу тешку благослови муку.

РАСУЂИВАЊЕ

О созерцању пише св. Григорије Синаит: „Тврдимо, да има осам главних предмета созерцања; прво, Бог невидљиви и безвидни, беспочетни и несоздани, проузроковач свега што постоји, тројично, једино и пребитно Божанство; друго, чин и стање умних сила; треће, састав видљивих ствари; четврто, домостројно ваплоћење Слова; пето, свеопште васкрсење; шесто, страшни други долазак Христов; седмо, вечна мука; осмо, царство небеско. Прва четири су јављена и припада ју прошлости, а последња четири нису још јављена и припадају будућности, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. „Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати, нека зна, да он зида фантазије, и да нема созерцања." Тако пише велики и видовити Григорије Синаит, који оно што знаде, знаде из личног опита.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то: 1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу, 2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају, Он им спреми хлеба и рибе и даде им.

БЕСЕДА

о томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо

Љубазни, сад смо дјеца Божија, и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже, бићемо као и он, јер ћемо га видјети као што јест (I Јов. 3, 2).

Досад смо били робови, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла, а сад смо слуге добра, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека, а сад ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком, а сад ћемо деловати у светлости. Досад су нас држали ђаво, грех и смрт, у непрестаном страху, а сад ћемо живети близу Бога, у слободи и радости. Сад... Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу, када нам даде науку светлости, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророка и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја, синови ви дјела и насљедници царства. И бићемо као и Он. То се, истина, још није показало, али се Он показа, и то је засад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу, и ми знамо, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол Јован каже: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо, или: нама је речено, него вели: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе, него ради нас. Он није устао из гроба, да само покаже Своју силу мртвацима без наде, него да увери мртваце да ће и они оживети, и да им покаже, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама, него због братске љубави према људима, да би сви људи то исто знали — да бисмо и ми знали. О васкрсли Господе, утврди и у нама ово "спасоносно знање, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

16. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. муч. Агапија, Хионија и Ирина. Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужње, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај, нареди да други војвода, Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. год. 2. Св. муч. Леонид и с њим мученице: Хариеса, Никија, Галина, Калида, Нунехија, Василиса и Теодора. Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој! -видећи их тако незнабошци најпре се задивише, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. год. Чисте душе, чиста тела, К’о три крина, чиста бела, Три сестрице јунакиње, Светог Духа златне скриње, Крв пролише, живот даше, Венцима се увенчаше. Агапија – љубав чиста, Хионија – к’о снег блиста, И Ирина – име мира, У мукама к’о сред пира Величаху живог Бога И Господа Васкрслога: Вишњи Боже што имамо Теби, ево, све давамо: Тело, душу, и све муке – Све у Твоје прими руке! Спаси тело огња течног, Спаси душу гнева вечног! О хвала Ти што нас створи, И још мука удостоји! – Три сестрице, три девице, Због Тројице мученице.

РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлаама. Имао један човек три пријатеља; два од њих љубљаше он искрено, а трећега с досадом избегаваше. Деси се да цар позва тог човека да плати дуг. Он се обрати за помоћ првом пријатељу, но овај га се одрече и оде. Он се обрати другом, но ни овај му не поможе. Он се са стидом обрати трећем, и овај радосно пође са њим пред цара. Толковање: први пријатељ је богатство, други родбина, а трећи добра дела човекова у овом свету. Цар је Бог који кроз смрт шаље позив и тражи дуг. Човек умирући тражи помоћи у свога богатства, но ово се окреће и прелази одмах у руке другог господара. Тада се он обраћа родбини, но родбина та испраћа самог и остаје. Тада он помишља на добра дела своја, која је с досадом вршио, и ова одмах полазе са њим на пут пред Цара и Судију. – Ко има уши да чује, нека чује. Једини пратиоци душе за онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега; само дела његова, сва до једнога, иду са њим. Ко има разум да разуме, нека разуме.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како се јавио жив, после смрти, пет стотини људи одједном, по сведочанству ап. Павла; 2. како се јавио апостолу Јакову, опет по сведочанству ап. Павла (I Кор. 15, 6-7); 3. како су у време ап. Павла били живи још многи изван круга апостола, који су Га видели.

БЕСЕДА

о отрежњењу од греха

Отријезните се једанпут као што треба, и не гријешите. (I Кор. 15,34)

Ову заповест даје апостол у вези са васкрсењем Христовим. Пошто је изређао многе доказе васкрсења Господњег, он одлучно заповеда вернима, да се отрезне као што треба и да више не греше. Зашто апостол ставља наше отрежњење у зависност од васкрсења Господа? Зато што је васкрсење Христа из мртвих главни утук грешењу. И зато што нас ништа у свету не може одвратити од грешења као сазнање да је Господ устао из гроба, да жив седи сада на престолу славе и да чека нас на Своме Суду. Грешење и после тога сазнања савршено је безумље. А отрежњење од грешења после тога сазнања савршено је природно и разумно. Отријезните се једанпут као што треба! Не полутански него потпуно. Избите из своје памети и сећање на грех. Јер грех је као биљка која може расти и у најбезводнијим крајевима. Једна кап влаге – и привидно усахла биљка озелени. И једно сећање на привидно давно умрли грех оживљава га и чини силним. Незнабошци, који не имадоше пример васкрсења из мртвих и грешише, имаће неког оправдања на Суду. Они ће рећи: није било ништа тако силно што би нас могло отрезнити од грешења. Ми смо држали да је гроб последње ушће реке човечјег живота, јер нисмо имали доказа живота после смрти. Тако ће незнабошци. Али како ћете се ви, хришћани, оправдати, ви који сазнасте за васкрсење Христа и не отрезнисте се; ви који чусте толика сведочанства о Васкрсу и о Суду, и продужисте грешити, – како ћете се ви оправдати? Браћо моја, отрезните се једанпут као што треба и не грешите, јер Христос васкрсе из гроба. О васкрсли и живи Господе, помози нам отрезнити се од грешења једном за свагда. Теби слава и хвала вавек. Амин.

17. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Свешт. муч. Симеон епископ Персијски. У време опакога цара Саворија, или Сапора, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан, који се најпре беше одрекао Христа, а после, дирнут укором св. Симеона, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче, да би био последњи посечен, те да би могао храбрити хришћане до краја, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ, уздрхта целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче, затвори очи, и буди мужествен, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори, а тако исто и ћерку његову, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341. или 344. год. 2. Св. Акакије еп. Мелитински. Подвизаваше се у граду у ком се и роди, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије, епископ тога града, који је участвовао на II Вас. Сабору, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно, 435. год. 3. Св. Агапит папа Римски. Послат од Теодота, краља Готског, цару Јустинијану у Цариград, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље, и скончао 536. год. 4. Преп. Саватије и Зосим. Oсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435, а Зосим 1478. год. На острву пусту сред бурнога мора, Ван сујете светске и ван разговора, Зосим своју душу молитвама храни И именом Божјим од демона брани. Демони се злобни на њег’ озлобише И сву своју силу на њег’ устремише. Говори им Зосим: залудна вам мука Све докле ме штити Божја моћна рука. Је ли Божја воља да ме умртвите, Тад удрите брзо, и не дангубите! Што се претварате у звери и змије, У вукове љуте, тигре и скорпије, Кад немате снаге ни колико сени, Да би штету какву направили мени? Ви сте страшни само за синове греха И за љубитеље насладе и смеха. Ал’ за љубитеље Христовога ига И Богоматере, и чистог подвига, Ви сте као магла, коју ветар носи, Те час је доноси а час је односи. Ако магла може стену ишчупати, То и мене грешног ви поколебати! Оставте се мене, ја се вама не дам, Ја сам слуга Христов, ја у Христа гледам.

РАСУЂИВАЊЕ

После Халкидонског Сабора цар Анастасије, јеретик, посла у заточење правоверне патријархе Илију Јерусалимског и Флавијана Антиохијског. Једнога дана провидеше оба ова светитеља смрт цара јеретика, и послаше истовремено један другом извешће о том говорећи: „Анастасије умре, да пођемо и ми и пресудимо се с њим пред Богом!“ Цар умре, а после два дана оба патријарха умреше. Каква ревност према истини вере! И какво кротко полагање на суд Божји! Овим светитељима није било до што дужег живљења на земљи него до истине Божје. Нити су они пак казали: ми смо пресудили, него: нека Бог пресуди! Наше бављење на земљи и није само тек ради бављења но ради личног определења за добро или за зло, за истину или за лаж. Благо нама ако се у свему положимо на вољу Божју и суд Божји. Но за све треба имати силну веру. Силну веру имађаху ови архипастири православни. Силну веру имаше и св. Акакије. Једном у време велике суше, кад народ већ очајаваше, овај дивни Акакије учини литију с народом по граду и ван града. И уреди да ван града буде литургија, пред црквом св. Евстатија. Освећујући св. Дарове, Акакије не хте налити воду у вино, него се мољаше Богу, да Он Свевишњи пусти воду у путир из облака. И Бог услиши молитву вернога раба Свога, и пусти дажд обилан, како у суха поља тако и у часни путир.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како се Он још 40 дана по васкрсењу бави на земљи показујући се верним и утврђујући их у вери; 2. како Он тим четрдесетодневним јављањем показује, да није васкрсао Себе ради но људи ради.

БЕСЕДА

о дивном обећању Христовом

Који побиједи даћу му да сједи са мном на пријестолу мојему. (Откр. 3, 21)

То је, браћо, обећање Христа, Победиоца ђавола, греха и смрти. Но и ђаво, и грех, и смрт јачи су од човека – ко их може победити? Нико осим Христа, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. Ђаво је стар као свет, и старији још од света. Како може човек, чији се век мери педљу, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако, ако не зна да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од времена и моћнијег од свих ангела, злих и добрих. Грех је стар као и ђаво. Како може човек, чији се век мери педљу, избећи грех, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако, ако не зна да је постојао један Човек, један једини, који не згреши, ни у рођењу ни по рођењу, Богочовек Исус Христос, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха. Смрт је стара као и човек, истерани из Раја. Како може човек, чији се век мери педљу, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако, ако не призна силу Крста и страдања Христова, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако, ако не стане чврсто уз Христа, свемоћног победиоца смрти. О каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.

18. АПРИЛ АПРИЛ

1. Преп. Јован. Ученик св. Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са св. Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман, он усугуби свој подвиг ради царства Божјег. Скончао мирно око 820. год. А по смрти сахрани га св. Јосиф чесно близу гроба св. Григорија. 2. Св. муч. Јован Нови Јањински. Родом из Јањине, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Св. Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. У колико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу у толико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као тобож да је он био раније примио ислам, па се сад поново вратио у хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама, вргоше га у тамницу. Други дан – беше дан Васкрса Христова – поново га поведоше на истјазање, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!“ Мучитељима својим он храбро рече: „чините што хоћете, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да би с Њим живео!“ После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики, спремљен за њега, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахранише их у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18. априла 1526. г. 3. Св. муч. Виктор, Зотик, Зинон, Акиндин и Северијан. Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке св. Ђорђа великомученика. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се појавише тада, они примише веру хришћанску, за коју ускоро и пострадаше, и славом увенчани бише. Занатлија Јован од чесна заната, Душа му је светла као грумен злата, Осветљена дивно Христовом науком, Па он моли Бога, да га венча муком: – О победни Христе, што се распе за ме, Очисти ме муком од греховне таме! О не дај ми срамну славу издајника, Но венчај ме муком Твојих мученика. Духом Твојим Светим за муке ме спреми, Па попусти муке, на ме их устреми, И ти, Богомајко, милошто без краја, Што под Часним Крстом Свога Сина стаја, Помоли се за ме у време мучења, Да постојан будем као тврда стена. Смилујте се и ви свети апостоли, Да враг рода људског мени не одоли. Мученици свети, радовање моје, Примите и мене у редове своје! А сад мучитељи, издајице Бога – Ваш је мач и огањ – ево тела мога!

РАСУЂИВАЊЕ

У једноме опису мучења хришћана под персијским царем Сапором каже се: „мачеви се утупеше, маченосци попадаше, мачековци заморише – а Крст се све више уздизаше и блисташе из крви мученика Христових.“ Колико и колико су пута гонитељи хришћана самоуверено мислили, да су свршили са хришћанством за свагда! У ствари они су свршавали свој живот док се хришћанство увек изнова зеленило и цветало. Па ипак, и поред тога искуства неки наши савременици мисле да се хришћанска вера може силом искоренити. Но само не кажу, којим начином? и заборављају, да су сви начини безбројно већ пута пробани, и сви безуспешно. С разлогом је Тертулијан довикнуо незнабошцима: „Узалуд пролевате крв нашу: крв мученика семе је хришћана“.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како Његово васкрсење донесе неизречену радост онима који Га љубљаху; 2. како Његово васкрсење донесе неизречену горчину онима који Га мрзаху; 3. како ће и Његов последњи долазак у свет, у слави и сили, изазвати код разних људи разна осећања, или радост или горчину.

БЕСЕДА

о сведочанству поузданих сведока

Сами смо видјели славу његову. (II Петр. 1, 16)

Кад апостоли говоре о славном васкрсењу Господњем они говоре у множини. Јер сваки од њих предаје своје сведочанство и сведочанство осталих другова својих. Тако и апостол Петар пише: јер вам не показасмо силе и доласка Господа нашег Исуса Христа по приповијеткама мудро измишљенијем, него смо сами видјели славу Његову. Натанаил није хтео веровати само по чувењу. Зато га апостол Филип позва: дођи и види! Натанаил дође, и виде и верова. Тако и сви остали апостоли: док се не приближише Христу, докле не чуше и не видеше, не хтеше веровати. Приповетке мудро измишљене нису привлачиле апостоле. Њихов здрави природни смисао тражио је очевидна факта а не приче. О браћо моја, наша је вера добро утврђена и доказана. Траг Божји у свету добро је утрвен. Нико не мора сумњати. Христово васкрсење добро је посведочено. Нико не мора очајавати. Сумња и очајање два су црва, која се рађају од упљувака греха. Ко не греши, тај јасно види утрвени траг Божји у свету и јасно познаје васкрсење Христово. О васкрсли Господе, укрепи нас силом Духа Твог Светог, да не грешимо, те да не ослепимо за траг Твој у свету и за светло васкрсење Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

19. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Преп. Јован Ветхопешчерник. Подвизавао се у т. зв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем, свом душом и свим умом својим, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини, где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту, молитви и бдењу, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се у VIII столећу. 2. Св. муч. Христофор, Теона и Антонин. Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када св. Ђорђе великомученик беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке, и најзад вргнути у огањ, где им тела сагореше, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. год. 3. Св. Трифун патријарх Цариградски. У цара Романа, а тај цар владаше Византијом почетком Х века, беше син Теофилакт од 16 година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршиски заузе Трифун, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир; а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Св. Трифун поживе у манастиру као подвижник 2 године и 5 месеци, и престави се Господу, 933. год. 4. Преп. муч. Агатангел. Из Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Св. Гори, у ман. Есфигмену. Мучен савешћу, он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну, где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19. априла 1819. год. у 19. години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману. 5. Преп. Симеон Боси. Подвизавао се у Св. Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду. Незлобиви Трифун, пастир оседели, Незлобношћу венац стјажа неувели. Цар хоћаше криво рад сујете празне Не бојећ’ се Бога ни Божије казне. Патријархом бити част је пред људима Но бреме пред Богом и пред ангелима; Дечко може стадо чуват бесловесно Ал’ где му је мудрост за стадо словесно? Незлобиви Трифун правду Божју штити – То не може, царе, рече, никад бити! Дај човека зрелог, мудријег од мене, Кој’ ће Божјом Лађом крманит’ кроз стене, А не дете једно, ма и син твој био, Кој’ би Лађу Божју о стене разбио! – Цар Роман учини како сам пожели, Те свеца Трифуна и народ уцвели. А Божије око по свету се шета Гледајућ’ где треба венац где освета.

РАСУЂИВАЊЕ

Старац духовник рече: „устајући изјутра, говори самоме себи: тело, ради, да би се исхранило; душо, буди трезвена, да би се спасла и Царство наследила!“ – Ово није само гола реч, него је ово био устав многих хиљада монаха кроз векове и векове, свакодневни устав живота. Радом су се хранили, а молитвом трезвили. Зашто само монаха? Зар то не може бити устав свакога следбеника Христова? Није ли нам сам Христос дао јасан пример у томе, т. ј. пример у труду телесном и у трезвењу непрестаном молитвом?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како је Он у прослављеном телу Своме близу Својих ученика; близу оних који Га траже (Марија Магдалена у врту); близу оних који су у страху (ученици у затвореној одаји); близу оних који су гладни (на обали језера); 2. како је Он и сада близу сваког оног од нас ко Га тражи, ко је у страху, и ко је гладан.

БЕСЕДА

о опрезности према свему што није по Христу

Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром, по казивању човечијему, по науци свијета, а не по Христу. (Колош. 2, 8)

Браћо нека нас не зароби философија, која нагађајући говори, да нема живота вечнога нити васкрсења из мртвих. Јер ми не долазимо до Истине нагађањем људским него Божјим откровењем. И оно што знамо о Истини, знамо од саме Истине, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке Истине, апостоле и светитеље. Ако ли, због грехова наших, одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска, пашћемо у мрачно и љуто ропство природе, тела, греха и смрти. Браћо, нека нас не преваре празна казивања човечја, од човека и по човеку, као тобож да нема онога света, или и ако га има да ми тобож ништа о томе не знамо. Гле, ми знамо поуздано да има онога света. И ово знамо не од нагађача и обмањивача него од самога Господа Исуса, који се на Тавору јавио ученицима са давно отшедшим из овога света Мојсејем и Илијом, и који се сам јавио многим следбеницима Својим после смрти Своје. И још ми ово знамо од апостола, светитеља и многобројних тајновидаца, којима Бог откри, због њихове чистоте и светости, праву истину о ономе свету. Ако ли, због грехова наших, не верујемо овим светим и истинитим сведоцима, ми ћемо онда веровати несветим и лажним људима, и бићемо робови мрака, греха и смрти. Браћо, нека нас не заведе наука светска, која испитује животиње, биље и камење, и вели, да она нигде није нашла Бога међу овим тварима, те отуда дрско тврди, као да Бога и нема. Јер гле, ми знамо, да Творац и не може бити као твар међу тварима, него је Он изнад свих твари, и различит од свих твари. А ми то знамо како по духовном разуму и савести тако и по јасном откровењу самога Господа Исуса, који се показао и у телу човечјем као Господар свих створених твари, а тако и по сведочанству апостола и многих других светих и видовитих људи. Него прославимо Господа Исуса, васкрслога из мртвих. Господе васкрсли, Теби слава и хвала вавек. Амин.

20. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Преп. Теодор Трихина. Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу – да би само мање сна имао – ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самомучења ради спасења душе Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. год. Тело му се показало мироточивим. 2. Преп. Анастасије Синајски. Игуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика тако звани акефалита (безглавника), који су порицали IV Васељ. Сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685. год. и отишао ка Господу, коме је верно послужио. 3. Блажени Анастасије Синаит. Патријарх Антиохијски. Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ, чистота живота, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску, против које оштро устајаху патријарх Цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Евтихија, и хтеде прогнати и Анастасија, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Када пак Јустинијан умре, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо, тада Јустин, наследник његов, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије 23 године у прогонству, и поново би враћен на престо Антиохијски за време цара Маврикија. Још 6 година управљаше црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599. год. 4. Блажени Григорије патријарх Антиохијски. Јерменин по народности. Би игуман манастира Фарана, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола, он би и преко своје воље постављен за патријарха Антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593. године. 5. Св. апостол Закхеј. Био најпре цариник и грешник. Па када га Господ виде у Јерихону на дрвету (Лк. 19, 1 -9), уђе у дом његов, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао. 6. Преп. Атанасије Метеорит. Рођен 1310. год. Подвизавао се у Св. Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства. Анастасије, отац богоносни, Труд на се прими молитвен’ и посни, Подвиге држа дуге и истрајне, Све докле духом не упозна тајне. Тад уста своја отвори медена: – Христос је, рече, спасенија стена. Не реци лудо: Он је давно био, Где је Он сада, да би ми зборио? – Евангелије, Његов завет свети, Ко би се мог’о њему одупрети? Оно ти збори место самог Христа, Та то су уста Његова пречиста! Ти опет збориш: да Га видим желим! – Погледај умом и срцем свецелим У Причест свету, од вина и хлеба, Ту је Он телом, шта ти друго треба? Покај се, брате, покај грехе своје, Хиљаду смрти око тебе стоје! Пред духовником грехе исповеди, Крв потом пиј Му и тело Му једи. Покај се само. Почнеш ли с кајањем Живећеш правдом и светлим надањем. Покај се, брате, покај грехе своје, Хиљаду смрти око тебе стоје.

РАСУЂИВАЊЕ

Свети Анастасије Синајски учи: „свакоме хришћанину даје се од Бога ангел да га чува целога живота (осим ако га неко злим делима не прогна). Но као што дим прогони пчеле, и зли смрад голубове, тако и чувара живота нашега, ангела, удаљују од нас греси наши: пијанство, блуђење, гнев и остало… Сваког верног човека ангел наставља сваком добром делу, док демони упињу се да саблазне верне и лише их царства небеског…“ Да су ангели близу људи и да се старају за људе, о томе сведочи цело Свето Писмо, а нарочито Нови Завет. Осим тога постоје у Православној Цркви безбројна предања светих људи и жена, која сведоче ово што свети Анастасије тврди на име: да свакога од нас у овом животу прати благи и моћни весник Божји, војник Цара небеског, ангел светлости. Ко, осим луда, одгони доброг пријатеља од себе? Ваистину, само лудаци и крајње незналице, одгоне греховима својим своје најбоље пријатеље, своје ангеле хранитеље.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како се Он као свемоћни Победилац смрти не свети Својим непријатељима, који Га намучише и распеше, него остављајући их самим себи подржава Своје устрашене пријатеље; 2. како Он и данас, као и у сва времена, незлобив и кротак, не жури на освету невернима него жури на помоћ вернима.

БЕСЕДА

о једном и једином темељу спасења

Темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос. (I Кор. 3, 11)

Јевреји кажу: темељ је Мојсеј. Мухамеданци кажу: темељ је Мухамед. Кратковиди природњаци кажу: темељ је природа. А ми питамо: да ли Мојсеј васкрсе из гроба? И да ли се Мухамед вазнесе у небо? И да ли природа даје Духа Светога Утешитеља? Мојсеј не васкрсе; Мухамед се не вазнесе у небо; а природа не само не даје људима Духа Светога Утешитеља него дише мржњом против човека, и режи на њега, и показује нокте. Не може бити темељ свету онај ко је у греху зачет, ко је сам чинио грехе; ко је лутао и тражио савета у жена; ко је туђом силом чинио нека дела; ко је у гробу иструхнуо, и чије име доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота. А Мухамед и Мојсеј у греху су зачети, грехе су чинили, тражили су савета у жена, туђом силом чинили су дела, у гробу су иструхнули, и њихово име доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота. Зато се, браћо, немамо куд обзирати по историји и тражити други неки темељ осим Господа Исуса Христа, који је зачет без греха, који не учини ни једнога греха; који не луташе и не искаше савета ни у кога; који је Својом сопственом силом чинио моћна дела; који није иструхнуо у гробу, и чије име не доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота. Не каже апостол да је Христос поставио неки темељ, него да је Он сам Собом тај постављени темељ. Он је сва правда, зато је Он и темељ сваке правде. Он је сва истина, зато је Он и темељ сваке истине. Он је сва мудрост, зато је Он и темељ сваке мудрости. Он је сва сила, зато је Он и темељ сваке силе. Он је све добро, зато је Он и темељ сваког добра. Он је сав живот, зато је Он и темељ живота у оба света, у овоме и у ономе. Господе васкрсли, Ти си темељ спасења нашег и живота вечног. Теби слава и хвала вавек. Амин.

21. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Свешт. муч. Јануарије. И други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305. год. 2. Св. муч. Теодор. И други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима, који се имаху послати на службу у двор царски, Теодор се успротиви и изјави да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи други огањ и баци једног од твојих војника, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога“. Хтеде намесник заиста да баци једног од војника, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле, па ако су богови, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече зато, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово, намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника, Сократа и Дионисија, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом. – Цару једном служим, и другом не могу, Служим Христу живом, Господу и Богу! Тако Тодор рече римском намеснику, Намесник га гледа к’о у красну слику, Па га поче најпре одвраћати тихо, Но сва одвраћања осташе на лихо. * У огњеној пећи, с двојицом другова, Тодорова уста препуна псалмова. Бог хлађаном росом страшни огањ поли, У сред огња Филип свог Господа моли, – Да пре смрти мајку једном видет може – По милости то ми још учини, Боже! И мајка се јави свом сину у пећи, Једно другом рече што имаде рећи. * Филипу старицу намесник призива, Старица се њему послушно одзива. – Звао сам те, рече, да светујеш сина Да с’ одрекне јавно Назарећанина, И призна богове римске царевине, Ако желиш синак да ти не погине. – A Филипа рече: пре него га роди’ Ја се молих Богу: помилуј Господи! И извешће примих, да ћу доживети. Свог сина распета за Христа видети. И зато сам сада спрам смрти немарна За смрт нас обоје Богу благодарна.

РАСУЂИВАЊЕ

Чувај срце! говорили су у старини опитни подвижници. А отац Јован Кронштатски, у наше дане, говори исто тако: „срце је фино, лако духовно, небесно по природи својој, – чувај га; не обремени га; не оземљени га; буди крајње уздржљив у јелу и пићу и у опште у телесним задовољствима. Срце – храм Божји; кто растлитъ храмъ Божій, того растлитъ Богъ (I Кор., 3, 17).“ Духовни опит у старом добу и духовни опит у наше време истоветан је, под условом да је истоветно и вероисповедање. Небесно сазнање до кога су долазили стари подвижници не разликује се од небесног сазнања до кога долазе нови подвижници. Јер као што је Христос исти данас као и јуче, тако је иста и природа људска. И што је главно: исто је срце људско, иста жеђ његова и глад његова, и ништа га заситити не може до слава и сила и богатство Божје.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како Он јављајући се апостолима јавља се свима нама; 2. како је Његово васкрсење доказ бесмртног живота и благовест о бесмртном животу васцелом роду људском.

БЕСЕДА

о Христу у срцу верних

Да се Христос усели вјером у срца ваша. (Ефес. 3, 17)

Нема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Он – Бог. Ако ли ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма Га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, о човече, јер се нико не може некажњено играти с Богом. Срце је привидно тесан орган, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог, оно је напуњено и препуњено, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет, без Бога, оно остаје празно. Браћо, нека се Христос, васкрсли и живи Господ, усели вером у срца ваша, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате, Христос ће остати само на језику вашем, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце, и напојићете се истински, и осетићете сласт неисказану. О васкрсли Господе, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.

22. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Преп. Теодор Сикеот. Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све – само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. год. 2. Св. муч. Леонид. Отац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. год. Најпре му царским указом све имање одузето, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче, не брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас“ (тј. због деце). 3. Преп. монах Виталије. У време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове, а ноћу је одлазио у блудне домове, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили, Виталије би умолио жену, да она легне и спава, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге, треће код треће, и тако редом док не би изређао све, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната, те једне су се удале, друге пошле у манастир, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога. Виталије инок у великом граду С молитвом у срцу хита своме раду, А светина грешна праведна се прави, Па инока ружи и пљује по глави. Инок лице брише и трпи и ћути, Нити одговара нит’ се на ког љути Тада младић неки и развратник стари Виталију приђе па га ошамари. И рече му младић: ти скверни монаше, Докле ћеш мучити ти стрпљење наше? – Зашто ме удари? Виталије рече, Ударен ћеш бити – да се сав град стече – И не прође много а младић полуди Што Божјег човека без Бога осуди. И урлаше младић, сав град уплаши се, Виталије мирно Богу престави се. Тада лудак дође на гроб светитеља И на гробу нађе себи исцелења. Па исприча младић повест још недавну И одаде хвалу Виталију славну.

РАСУЂИВАЊЕ

У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више не види грех његов“. – Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли нам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или – тамница.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност; 2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти.

БЕСЕДА

о сили Божјој у слабости људској

Кад сам слаб онда сам силан. (II Кор. 12, 10)

У Светом Писму нема противречности, те и ове речи нису противречност, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност, јер он се боји препона, и бега и од сенке, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. Кад сам слаб онда сам силан. То јест, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан. О безсилна браћо моја, положимо се на силу Божју, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб, вели, онда сам силан. Ваистину, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи, а духован улази у смисао, и расејава привидну противречност опитом. О васкрсли Господе, смилуј се немоћи нашој, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

23. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. вел. муч. Ђорђе. Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају. 2. Св. муч. Лазар Нови. Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23. априла 1802. год. у својој 28. години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса. Свети Ђорђе на коњу високу Од аждаје избави девојку, На копљу му знаменије крста, Оружије свето, непобедно, Тим оружјем аждају порази, Здраву оцу девојку поврати, Самог Бога добротом задужи, Венцем славе Бог му се одужи. Свети Ђорђе са срцем јуначким, Све богатство раздаде убогим, А част светску и славу одбаци Рад имена Христа Победнога, Муке прими, муке драговољне, Тело скруши рад спасења души, Самог Бога добротом задужи Венцем славе Бог му се одужи. Ђорђе свети и победоносни И сад ходи са копљем крстатим, Правду брани, неправду кажњава. Ко га виче с вером и плакањем, Ко га моли с душевним кајањем, Ђорђе свети у помоћ му лети. Ђорђе Бога добротом задужи, Венцем славе Бог му се одужи.

РАСУЂИВАЊЕ

При некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и, као са великим гнушањем, испричају цару, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода; 2. како је Његово васкрсење мир мој, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу.

БЕСЕДА

о буђењу чистога разума

Ево вам, љубазни, већ пишем другу посланицу у којима будим напомињањем ваш чисти разум. (II Петр. 3, 1)

Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум – легион! О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.

24. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. муч. Сава Стратилат. У време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин, он смело стаде пред цара, баци преда њ свој војнички појас, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама, шибан, гвожђем струган, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама, но јави се жив и здрав. Његови другови, војници, видећи очигледно да Бог помаже Сави, примише веру Христову. Њих 70 на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку, где предаде душу Богу, 272. год. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим. 2. Преп. Јелисавета. У раној младости ступи у монаштво у манастиру св. Козме и Дамјана у Цариграду, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима, нарочито према болним и страдалним. Даром, који јој Бог даде, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти и мошти јој беху целебне, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540. год. 3. Св. муч. Евсевије, Неон, Леонтије и Лонгин. Ова четворица беху војнички другови св. Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса св. Ђорђа, ови дивни војници посташе хришћани, због чега бише посечени. 4. Св. муч. Пасикрат и Валентин. Када судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима, а тако исто и брата мученикова Папијана, који беше отпао од Христа због страха од мучења, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!“ Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово, око 228. год. 5. Преп. Тома Јуродиви. Кад год по послу манастирском беше у граду Антиохији, овај Тома се прављаше луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Тада Тома прорече: „од сада нити ћу ја што примити од Анастасија, нити ће ми Анастасије моћи што дати!“ После једног дана умре Анастасије, а и Тома при повратку за манастир издахну. И тако се зби пророчанство овог светог човека. Престави се св. Тома у Дафни код Антиохије, у време патријарха Домина (546-560 г.). 6. Св. новомуч. Лука и Никола. Дивни младић Лука, кројач по занату, пострада за Христа 1564. год., а Никола 1776. год. Свети Тома луд се прави Ради Христа Спаса свога, А у срцу Бога слави, Творца света Јединога. У срцу му Божје име, – Помилуј ме благи Боже! Своју душу храни тиме: – Помилуј ме благи Боже, Не брине се Тома свети Шта ће свијет о њем’ рећи, Нек свет виче, нека прети, Прави Суд ће Бог изрећи. Ко је свету угађао Пред Богом се наш’о лажан, А Тома се насмејао Свету што се прави важан. О ти сенко поврх вода, Што се тако важна правиш? Сва је стварност у Господа. Кад за ништа сматраш себе, Тим ћеш Њега да прославиш.

РАСУЂИВАЊЕ

Препоручујући хришћанима да долазе у храм на молитву Златоуст вели: „ако неко донесе потчињеним грађанима царску или кнежевску грамату, грађани не испитују живот доносиоца, да ли је он богат или сиромашан, или праведан или грешан, но сви пажљиво слушаше оно што он чита. Ако ли неко није чуо, пита онога ко је чуо. Па кад толико страхопоштовање имате од земаљскога цара, како ли тек треба да слушате нас (свештенике) овде где Творац небесних сила говори кроз нас грешне?“ И заиста, што је Св. Писмо друго него Грамата Цара небеснога! Како да нас не интересује сваки дан и сваки час та јединствена и спасоносна Грамата, кад нас интересују и најмање наредбе најмањих власти у држави? Св. Антоније рекао је: „све што радиш, имај за то оправдање у Св. Писму.“ Но како ћеш имати оправдање у Св. Писму, ако не знаш Св. Писмо?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то: 1. како Његово васкрсење одгони од нас сваку смућеност, туробност и печал. 2. како Његово васкресење уноси у душе људске ведрину, храброст и добру вољу.

БЕСЕДА

о ништавилу свега у сравњењу са Христом

Држим све да су трице, само да Христа добијем. (Филиб. 3, 8)

Апостол који ово пише имао је светску ученост, имао је богатство и пријатеље, имао је младост и здравље, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: све оставих! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала, пред богаташима као просјак, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнури драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице, само да Христа добијем. Па да ли се, браћо, превари апостол Павле оставивши све као трице, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче, да се апостол не превари, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. Заиста, браћо, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је, браћо, наш једини истински пријатељ. О васкрсли Господе Христе, помози нам одрећи се трица, одрећи се трулежи, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

25. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. апостол и јеванђелист Марко. Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује Цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ – Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести. 2. Св. Аниан, други епископ Александријски. Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан – тако му беше име – крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској. Јеванђелист Марко у Мисир долети Као пчела с медом. И Мисир осети Сласт Христовог меда, сласт науке живе, И почеше људи Христу да се диве: Како се ваплоти у божанској бризи За спасење људи, како се понизи, И васкрсе како у слави и сили. – По густом смо мраку ми досад ходили! Рекоше Мисирци: сад нам сунце грану, Радујмо се, људи, овом светлом дану! – Но свој усев дивни Марко крвљу зали, Идоли због тога сви су попадали. И Мисир се крсти, земља фараонска Поста њива Божја, црква апостолска.

РАСУЂИВАЊЕ

Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена, човек хтео нехтео мора бити запослен, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом.“ А Јефрем Сирин учи: „учи се радити, да се не би учио просити!“ И сви други Свети Оци, без изузетка, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда, духовног и телесног, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд, телесни и духовни; 2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога, који трудове наше броји, мери и чува за Дан Суда.

БЕСЕДА

о апостолском трудољубљу

Нити за бадава хљеб једосмо у кога, него у труду и у послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на досаду никоме од вас. (II Сол. 3, 8)

Прво испунити, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради, да и не једе, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди, да ничији хлеб не једоше за бадава, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! Ево медоносних пчела Христових! Даноноћни труд – где је ту време за грех? Даноноћни труд – где је ту места за порок? Даноноћни труд – где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд – где је ту повод за саблазан? У неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница, котарица, асура, и од других ручних радова. Даноноћни труд, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола. О браћо, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску, бежимо брзо из ње, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе, дивни у труду Своме око свих створења Својих, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

26. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Свешт. муч. Василије еп. Амасијски. Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству, Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322. год. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где сконча свој богомрски живот. 2. Св. Јанићије Девички. Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. год. 3. Св. Стефан еп. Пермски. Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа, он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се Црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. год. Василије лежи у тамници За крст часни и веру Христову; Псалме поје, Богу благодари, Што му муке за правду подари Царев трибун Василију збори: – Слушај, старче, цар ти поручује, Ликиније, штићеник богова, Да принесеш жртву идолима, А човека Христа да с’ откажеш, Не хтеднеш ли, смрт те чека худа. – Василије сија од радости, Па трибуну дивно одговара: – Иди кажи твом цару опаку: Да ми дадеш и све твоје царство, А узмеш ми Христа васкрслога, Више ћеш ми узет’ него дати. Издајниче Христа Спаситеља, Зар и мене правиш издајником? Смртодавче, смрти се не бојим, Ја сам слуга Христа Живодавца.

РАСУЂИВАЊЕ

Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се св. Јанићије у сну и рече му да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот св. Јанићија, и упита га шта има под плочом? „Светиња,“ одговори игуман. „Каква светиња!“ насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.“ И нареди војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како је Његово васкрсење светлост велика, што разгони таму наше сумње, незнања и очајања односно живота по смрти; 2. како је Његово васкресење светлост велика, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај.

БЕСЕДА

о Христу као потврди свега добра

Јер син Божји Исус Христос којега ми вама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у њему би да. (II Кор. 1, 19)

Христос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт – Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ – Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња – Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста, сва истинита, сва светла, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је, а све што је греха, лажи, злобе и неправде ван Њега је. Такву науку, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји – науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра. Држимо се, браћо, и ми те јединствене Личности, тог јединственог пута и те јединствене науке. Свесилни Господе, помози нам силом Духа Твога Светога, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.

27. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. апостол Симеон. Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа Цркве Јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светоме Граду, управљаше Црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи. 2. Преп. Стефан еп. Владимирски. Ученик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преп. Стефана тако да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше Црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. год. 3. Спаљење моштију св. Саве архиеп. Српског. Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла 1594. год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи. 4. Преп. Јован исповедник. Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству, око 832. год. Симеон блисташе младошћу и снaгом, Када се приближи Учитељу благом Виде не рођака знаног му по телу Но незнаног Бога у телесном велу; И свет сав му мркну од веље светлости, Када себи дође, са светом се прости, И ко силан ор’о у високом лету Он дух диже к небу и небеском свету. Он кроз Христа позна Божију доброту, И бесмртне Жизни бесмртну красоту Још кроз Христа позна правога Човека, Зато презре славу и част овог века; Предаде се труду као медна пчела, Не жалећи младост, не жалећи тела, Тек да закон Христов испуни до краја И удостоји се божанскога Раја. И на крсту распет, стогодишњи старац, Не осети смртни јадовити жалац, Јер већ духом беше он васкрс’о давно, – Сад чека и телом да васкрсне славно.

РАСУЂИВАЊЕ

Права вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А св. Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „нека нам кажу пред Богом, ко је од свих њихових пророка, почев од Монтана и његових женa, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде, никада.“ – Православни светитељ, дакле, хоће овим да каже, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу, зато свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена – с кратким одисајима – то је одлика вере и Цркве Православне. То гоњење бивало је кроз сву историју или споља или изнутра, споља од иновераца, а изнутра од јеретика.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то: 1. како заповеда, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова; 2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино, силу с више од Духа Светога.

БЕСЕДА

о гоњењу побожних

Сви који побожно хоће да живе уХристу Исусу, биће гоњени. (II Тим, 3, 12; Дела Ап. 14, 22)

И Господ Исус ово је прорекао, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве, исповедници и мученици, ово су рекли, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена, и то гоњена: од незнабожаца, од идолопоклоника, од јеретика, од одступника, од страсти и порока, од греха и безакоња, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије, и хиљаде спаљених вичу друкчије, и хиљаде исечених доказују друкчије, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. Који хоће побожно да живе, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо, који потврђује истинитост пророчанства. О васкрсли Господе, дај нам светлости да будемо побожни до краја, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.

28. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица. Прва двојица беху од Седамдесет апостола, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског, а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље, ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за Цркву. Цар тога острва баци их у тамницу, где беху затворени 7 разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то, нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када потом цар истјазаваше апостоле, кћи његова девица Керкира гледаше с прозора муке Божјих људи, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју, и затвори је у нарочиту тамницу, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори, но девица оста жива. Видећи то чудо, многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата, но лађа потоне у мору, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости, и ту скончаше земни живот свој, и преселише се у дворе Господње. 2. Св. муч. Максим, Дада и Квинтилијан. Пострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем. 3. Св. муч. Тибал. Словенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу. Девица Керкира, и нежна и чиста, Из царскога двора чу за име Христа, И то свето име срцем јој завлада, Те готова беше за њег’ да пострада. Отац ћерку учи, но како? и чему? – Бог је један, оче, поклони се Њему! Његова је љубав кроз Христа јављена, Том љубављу сад сам и ја ујазвљена. Ја не жалим себе, нит’ се мука бојим, Ти што хоћеш чини, ја пред Богом стојим. – У пламену стоји Керкира девица, Тиха, кротка, светла, као голубица. Црвен пламен букти, сва тамница пуца, Керкирино срце небојазно куца, У срцу се гнезди молитва и нада, Тиме она огањ не огањ њу свлада, Устрељена дева љубављу божанском, Растави се лако с таштином земаљском, Тело јој разнеше смртоносне стреле… Господ прими душу девице свецеле.

РАСУЂИВАЊЕ

Тајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима, учињеним кроз три године после крштења, и Човечанство кроз оних 30 година, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства, мада је Он био истински предвечним Богом.“ – Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив – може се рећи да је чак и мање појмљив – него догађај над догађајима: ваплоћење Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то: 1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији; 2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике;

БЕСЕДА

о тражењу лица Господњега

Тражим лице твоје Господе! – Покажи свијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 4,7; 31,16)

Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем! О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу, нећемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо, браћо, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају. О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

29. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама. 2. Св. Девет мученика у Кизику. Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку. 3. Преп. Мемнон чудотворац. Од младости предаде се Мемнон посту и молитви, и толико себе очисти, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу, и пресели се у небеске дворе Господње. Свети Василије, Божји угодниче, И од сваке муке чудни целебниче, Силом Христа свога Ког возљуби много, Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о, То и сада можеш сваком ко те штује И у живог Бога ко тврдо верује. Не престај помагат’, славо српског рода, Не престај за грешне молити Господа. Ти си светац Божји у небеској слави А свеци су људи духом цели, здрави. У теби видимо ми правог човека, Слободног од греха, и препуног лека, У ком огањ гори Духа Свесветога, У ком љубав стоји Христа Васкрслога. Захвални смо теби, и Богу свесилну, Што кроз Тебе лије милост преобилну, Кроз Свог свеца чудна и ангелолика – Василија српског, Божјег угодника!

РАСУЂИВАЊЕ

Ништа се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем, духовном. Ниједну намеру, ниједну жељу, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени, јуродиви. Цар је телом био истина у храму, али умом је био на Врапчијем Брду, недалеко од Москве, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија, и упита га где је он био. „У цркви,“ одговори Василије, и одмах упита он цара: „а где си ти био, царе?“ „И ја у цркви,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину, Иванушка, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то: 1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо; 2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових.

БЕСЕДА

о несравњивој љубави Христовој

Да бисте могли познати – претежнију од разума љубав Христову. (Еф. 3, 19)

Претежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, удаљен од Бога, не схвата никако Божју љубав, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја, изнад речи и разума, многе је запленила и повратила Богу, т. ј. уразумила, дала им нови разум, чист и светао; но многе је опет збунила, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. Да бисте могли познати, вели апостол. Како ћемо, браћо, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума, пробуђењем и разбистрењем разума, просветљењем и узвишењем разума, очишћењем и обожењем разума, једном речју – стицањем новог разума, који би имао ту способност, да разуме љубав Христову, претежнију од садашњег грешног разума људског. О дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи, тај осети, да си ти истовремено и дубина љубави Божје! О Господе вазнесени на небо, осветли разум наш разумом Твојим, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима и заплакали се – заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.

30. АПРИЛ

АПРИЛ

1. Св. апостол Јаков. Син Заведејев и брат Јованов, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола, којима је Господ откривао највеће тајне, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген, и Филип, ученик Хермогенов, бише побеђени силом истине, коју Јаков проповедаше, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште, Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!“ И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45. год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења. 2. Св. Донат. Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Св. Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: „устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим!“ Тада се мртвац диже, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога, и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча св. Донат у дубокој старости и оде ка Господу, 387. год. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Еврији у Албанији. 3. Св. муч. Аргира. Ова нова мученица беше родом из Брусе, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина, загледа се у њу неки Турчин из комшилука, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду, како је хтела примити ислам, па после одрекла. Од судије до судије, из тамнице у тамницу, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду, 1725. год. Заведејев Јаков од тројице беше, Што пречудне тајне Христове видеше, Што видеше Спаса преображенога, Одећом белога, лицем пламенога, И у врту опет видеше Га тужна, У крлетци света к’о немоћна сужња. Збуњен беше Јаков овом супротношћу, Док просвећен не би васкрсном светлошћу. А кад Господ уста, Јаков поверова; Разбише се сумње као облак сновa! Па још Дух кад сиђе и силу му даде, Јаков непобедив војвода постаде. Војевати поче и дању и ноћу, И чудеса творит’ с Божијом помоћу. Све за име Христа, све у славу Христа, Док то свето име светом не заблиста. Залуд крвав Ирод одсече му главу Бог војводи своме даде вечну славу.

РАСУЂИВАЊЕ

Леже неки благочестиви старац на смртну постељу. Пријатељи његови скупише се око њега и плакаху за њим. У том се старац три пута засмеја. Упитавши га иноци, чему се смеје? Старац одговори: „први пут се засмејах, јер се ви бојите смрти; други пут – јер нисте спремни за смрт; трећи пут – јер идем од труда у покој.“ – Видите, како праведник умире! Он се не боји смрти; он је спреман за смрт, и он види, да кроз смрт одлази из трудног живота у вечни покој. Кад се природа човекова замисли у првобитном рајском стању, онда је смрт неприродна онако исто као што је и грех неприродан. Од греха је и произашла смрт. Покајан и очишћен од греха човек не сматра смрт уништењем него капијом за живот бесмртни. И ако су кад праведници молили Бога да им продужи земаљски живот, то није било нити због љубави према овом животу нити због страха смртнога, него једино да би добили више времена за покајање и очишћење од греха, те да би што безгрешнији и чистији пред Бога изашли. И ако су кад показивали страх пред смрћу, то није био страх од смрти него од Суда Божјега. Какав ли страх тек морају имати пред смрт грешници непокајани?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то: 1. како сва привлачна снага земљина не могаше да задржи тело Господа од вазнесења; 2. како се вазнесењем Својим Господ показа узвишен над законима природе.

БЕСЕДА

о обасјању Христовом

Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех, и обасјаће те Христос. (Ефес. 5, 14)

Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио, и устао, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао, па онда из времена кад се пробудио, па кад је устао, па кад је Духом васкрснуо, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима. Као апостол он види себе у светлости великој, и верује, да и сви други људи, ако хоће, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости. Но обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити, ни устати, ни васкрснути из мртвих, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку, на путу за Дамаск, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова, или су га имали па изгубили, јесу као успавани, као мртви. О Господе благи, пробуди нас, дигни нас, васкрсни нас, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

⬆