Чистећи своју савест на исповести, обавивши обавезно и предсмртну исповест, спашћеш се Божјом помоћи. У време тешке болести у твојој предсмртној исповести треба исповедити све грехе од младости до последњег дана. Треба исповедати у предсмртној исповести све грехе, такође и оне који су већ раније били исповедани. Но да би наш покајник и на примеру видео како отприлике треба да изгледа његова исповест да би била плодотворна и спасоносна, навешћемо овде и један пример искрене исповести.

Верујем у Господа Бога, но често у мени Господ није на првом месту због светске сујете, због привезаности за земаљско. Заборављам о краткоћи живота, о томе, да сам ја овде, на земљи на испитивању и да треба да се припремим и спремим за одговор пред Богом и за вечни живот. Примећујем у себи одсуство страха Божијега, бојазни од греха. Грешим често, непрестано, и то ме не узнемирава. Тешим се тиме, што сви тако живе. Немам суза покајања, нема муке покајне. Понекад се не молим, а када се молим то бива кратко, без пажње, расејано. У разним случајевима живота ретко прибегавам Богу с молитвом за помоћ, за уразумљење. У цркву не идем сваке недеље, сваког празника, без обзира што бих по здрављу могао ићи и других узрока нема који би ми ометали одлазак у цркву. На богослужење често закашњавам и стижем већ на средину богослужења. У цркви присуствујем а не молим се, лутам у мислима по разним предметима. Ретко се кад молим за умрле сроднике, познанике. За живе такође, ретко се молим и ретко дајем имена у цркву за помињање. Тврд сам на прилоге за цркву и сиротињу. Дуго нисам примећивао у себи, а сада почињем да се присећам, премда и с немарношћу, да почињем придавати већи значај новцу, и то неприметно продире у моје срце и ја постајем тврдица чак и за добре циљеве. Мало придајем важности постовима и често их нарушавам, поготову среду и петак. Врло често осуђујем друге, чак их понекад клеветам, на себе се пак не жалим и себе увек оправдавам. Нетрпељив сам, тврдоглав, често се гневим, раздражујем се и у кући и на страни. Исмевам друге, па чак и старије. Лако се вређам и памтим увреде носим их у срцу своме, само хоћу да мени опрашатају, да се не срде на мене. Понекад говорим неистину или полуистину, лажем. Завист понекад продре у моје срце и појављује се злурадост. Бивало је случајева, када сам директно или индиректно присвајао туђе (крао), овим или оним путем. Понекад сам се опијао. Пушим. Користим и дрогу. Нисам често посећивао болне, нисам помагао потребитима. Нечисте мисли и жеље продирале су у моје срце, прљале ме. (Осим мисли блудних, била су и дела блудна: онанија, блуд, прељуба, содомија). При првом искушењу готов сам био да поклизнем, и само Господ није допустио да то учиним. Жаљење, роптање на Бога, на људе, појављивало се понекад у тешким случајевима и сви су изгледали криви, само не ја (често псујем, па чак и највеће светиње. Говорим срамотне речи). Падао сам у униније, чамотињу, тугомору и приближавао се очајању. Само ме је Господ спасао од тако опасног стања душе. Сумње су се прикрадале у душу и нисам се борио са њима, нисам вапио ка Господу, да би их Господ развејао, уразумио ме; подавао им се и оправдавао њима моја нарушења захтева Мајке-Цркве. Примећивао сам у себи жељу да се похвалим, да покажем себе с боље стране. Ко се критички или не благонаклоно односио према мени, сматрао сам га својим непријатељем и истом мером сам му враћао; ко ме је хвалио, ласкао ми, тога сам сматрао пријатељем и хвалио га. Егоизам је дубоко укорењен у мени и ја се бринем само о себи самом. Слабо бринем о својим домаћима, а никако о ближњима. У разним видовима појављује се у мени гордост, а смирења је тако мало. Упорност сматрам за чврстоћу карактера, заборављајући да је упорност последица скривене гордости. Лако нарушавам заповести Божије, идем на компромисе са злом и тако је у мени, мало борбе са самим собом, брижљиво избегавам ту борбу и идем по линији мањег отпора, премда ту појаву код других радо критикујем. На задобијању врлина означених у Блаженствима, не трудим се. Уопште мало радим на умножавању, таланта дарованог ми од Бога. Удобност живота, угађање мојим греховним навикама привлачи ме, а то, да се царство Божије постиже трудом, борбом, плаши ме лењивог и спорог. Неуздржан у јелу и пићу, наслађивао сам се укусном храном, по лакомости до преједања и презасићености. Много времена сам проводио у пустим и празним разговорима, шалама, смеху, осуђивању, сплеткама. Биоскоп, позориште, телевизија, много ми узимају времеиа и учвршћују ме у греху. Ценећи своје спокојство, мало, врло мало сам се бринуо за душу своје деце; нисам се борио са њиховим каприцима, нисам им уливао сазнање греха, неопходности страха Божијега. Са задовољством сам читао новине, пусте романе, књиге које изазивају сумњу; избегавао сам да читам религиозно моралну литературу. Откривам у себи неко нерасположење према духовним лицима, према њиховим поукама, призивима да се мисли о спасењу душе, да се иде уским путем. Често, и због њихове немарности према пастви. Широки пут ми је сладак и пријатан премда знам жалосни крај његов. Без праве љубави према Богу, према људима, живим као грешни егоиста и погинућу, ако ме Господ, Спаситељ мој, не спасе. Сав сам земаљски, сав грехован, премда душа моја и тежи Богу и тугује због мог ропства греху и ђаволу. Све земаљско мени је драго, мило, блиско и пријатно, а други свет, духовни, вечни живот, припремање за њега, блаженство праведних, мучење грешних мало утичу на моју душу, далеко су од мог срца и сазнања. У том односу у мени се примећује неко безосећање оно што се црквеним језиком назива окамењеним неосећањем. Кајем се за све, свима праштам било на кога да сам љут или у завади и молим мога Спаситеља да ми опрости и подигне ме из блата где лежим, да ме очисти од нечистоте греховне и спаси ме. Искрено молим мог духовног оца да се помоли за мене да 6и ме Господ крепио у борби са мојим гресима, мојим страстима, пошто увек падам али увек се не дижем. Молим да се помолите за мене и разрешите ме од мојих грехова. Много сам и заборавио, погружен у таштину живота. И тако, предајући у руке православном читаоцу ове душекорисне поуке Светог Златоуста упућене Теодору Палом, а намењене сваком Хришћанину, сваком грешнику, једна мисао и једна жеља испуњава моје срце: да их сваки читапац прими срцу онако како их је примио сам Теодор, и да у њему донесу овај плод које су њему донеле искрено, дубоко и потпуно покајање и са тим и кроз то - вечно спасење у Царству Оца и Сина и Светог Духа. (Покајање радовање - Св.Јован Златоуст, стр. 13).