Што је у уму, то је и у срцу

Молите се Богу отворених руку. То је тајна светаца. Чим су отворили руке, божанска благодат их је посетила. Оци Цркве користе као најефикаснију монолошку молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Кључ духовног живота је молитва. Нико не може да научи молитви, ни књиге, ни старац, ни било ко. Једини учитељ је божанска благодат. Ако вам кажем да је мед сладак, течан је, ово је и оно, нећете разумети осим ако га не окусите. Исто важи и за молитву, ако вам кажем: „овако је, осећате се овако“ итд., нећете разумети нити ћете се молити, „осим у Духу Светом“. Само Дух Свети, само благодат Божја може да инспирише молитву. Није тешко изговорити молитву, али је не можете правилно изговорити, јер ваше старо ЈА делује. Ако не можете изговарати у атмосфери благодати, нећете моћи да је испуните. Чим чујете увредљиву реч, тужни сте, а чим вам неко каже добру реч, радујете се и сијате? Овим показујете да нисте спремни, немате услове. Да би дошла божанска благодат, морате стећи услове, љубав и смирење, иначе се ствара реакција. Да бисте то могли да урадите у овом „облику“, почећете са послушношћу. Морате прво да се предате послушности, да би смирење могло да дође. Видевши смирење, Господ шаље божанску благодат и тада молитва долази сама од себе, без напора. Ако не послушате и немате смирење, молитва не долази, а постоји и страх од грешке. Припремајте се полако, нежно и изговарајте жељу у уму. Оно што је у уму, то је и у срцу. „Живот и речи“ Светог Порфирија Кафсокаливоског

Буди будан, да те туга не савлада

Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга. Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази. Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питањe је да ли ћеш успети. „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан. Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи и учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“. „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија. Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска. Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга! старац Емилијан

Прича о старцу и врлинама

Ово је прича о једном старцу, пуном врлина, за кога се веровало да је потпуно неувредљив. Неки безобразни западњак је чуо за њега и одлучио да га изазове. По доласку у његов храм, почео је да га вређа и понижава на све могуће начине ... Међутим, током целог догађаја, старац је остао у потпуности прибран, ниједан мишић му се није померио. Западњак није могао да верује. После пола сата, више није могао ни да псује, изгубио је сву енергију и на крају је одлучио да пита старца: По први пут, старац је проговорио: "Синко, могу ли да поставим само 2 питања?" "Наравно", рече човек. Тада старац рече: "Ако ти мени донесеш поклон, а ја га не прихватим, коме тај поклон и даље припада?" Човек рече: "Па, ако не прихватиш поклон, онда и даље припада мени." Потом старац настави: "А сада, сине мој, ако ти за мене имаш само увреду, а ја је не прихватам, коме она и даље припада?"

О греху самољубља и гордости

Наше самољубље и гордост нарочито се испољавају у нетрпељивости и раздражљивости, када не трпимо ни најмању непријатност коју нам намерно – или чак ненамерно – причине други, као ни препреке које нам праведно или неправедно постављају људи или ствари које нас окружују. Наше самољубље и гордост хтели би да све уреде по своме, да се окруже свим почастима и лагодностима овог привременог живота, хтели би да се нашим наређењима брзо и без поговора повинују сви људи, па чак – докле се простире гордост! – и читава природа. Ко је нетрпељив и раздражљив, тај није спознао ни себе ни човечанство, тај није достојан да се назове хришћанином. Ђаво се, знајући за благодат Божију и снагу молитве, на све начине труди да нас од ње одврати или да током молитве расеје наш ум, да нас спотакне разним страстима и житејским приврженостима, журбом, збуњеношћу или нечим другим.

Два друга

Била једном два друга… Једном се деси да се посвађају, и један од њих другоме опали шамар. Овај, иако га је болело, ништа не рече, већ на песку написа: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ опалио шамар.” Они продужише даље, и наишавши на језеро, одлучише да се окупају. Одједном, друг који је добио шамар поче тонути. Други хитро скочи у воду и извуче га на обалу. Када утопљеник дође себи, написа на камену: ”Данас ми је мој најбољи пријатељ спасао живот.” Тада га друг, који му је опалио шамар и који га је спасао, упита: – Када сам те увредио, писао си по песку, а сада пишеш по камену. Зашто? – Када нас неко увреди, то треба да запишемо на песку, како би ветар могао развејати. А када нам неко учини добро, то треба да уклешемо на камен, како га никакав ветар не би могао обрисати. Научи да увреде пишеш по песку, а радости по камену.

Бриге

Док су у шуми скупљали дрва за зиму, младић, замишљен над бригама које је имао у свету, упита старца: Оче, како се треба односити према светским бригама? Старац му, уместо одговора поче стављати дрва у нарамак. Слагао их је све док у једном тренутку младић не рече: Доста је оче! Не видим пут пред собом! Да, то би био уједно одговор на твоје питање! Најзад проговори старац. Тако бива и кад се човек оптерети светским бригама: Ни он тад не види пут пред собом. Светске бриге не можемо избећи, али увек гледајмо да нам ни руке не буду презаузете, ни вид заслепљен, како не бисмо са пута скренули у провалију.

КАКО ЂАВО ОБМАЊУЈЕ ЧОВЕКА

Велики пустињак из околине Александрије ава Иларион, молио се Богу неколико година да му открије лукавство ђавола, како то они успевају да одведу људе од доброг пута, те их чине робовима греха, и одводе их у пакао. И једне ноћи, позове га Анђео да изађе на оближњи пропланак, да узме са собом крст, и да се ничега не боји. Угледао је како се насред пропланка појављује престо, и како долази сатана и седа на њега.. Пљеснуо је дланом од длан, и ваздух и сва околина се испунила ђаволима. Тада им рече: Сакупио сам вас овде да ми кажете најбољу мајсторију, којом обмањујете људе и заглупљујете их, и доводите у моје царство, у вечну муку. Ко буде најбољи, даћу му да три минута управља паклом, и поставићу га генералом над осталима. И изађе један из мноштва ђавола и рече:” Жив био, твоја мрачности! Ево како ја обмањујем људе! Кажем човеку овако: Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио! Пошто ми немамо власт да натерамо човека на зло, ја му убацујем такве помисли, да чини зло, и многи, који су глупи, слушају те наше мисли. Иду и у цркву, али после иду у кафане, код пријатеља, попију, чак им и музика свира; и онда им је џаба што су ујутро били у цркви, када су се увече вратили са наше службе.” “И јеси ли многе тако; бмануо” – упита га сатана? “Многе” рече! Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито – рече сатана. Зашто – упита овај? Ти кажеш човеку; и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на света места, да чини и добро и зло, али и Господ Христос му каже у Еванђељу: “Нико не може два господара служити (уп.Мт.6,24),” тј. мени и Богу. Ти си га подстакао да греши, јер можда није знао, али после долази Анђео Божји и каже му: “Човече, не можеш ходити двема стазама, или с ђаволом, или с Богом. Држи се Бога, јер се нећеш спасити.” “И јесу ли те после напустили многи” – упита сатана овог ђавола? Па, јесу – рече. Ето видиш, рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Због тога знај да ниси добро радио. Водите га и ударите му десет батина, и пошаљите га на дно пакла, јер је глуп. Тада изађе друти ђаво и рече: “Жив био, твоја мрачности!” Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити! “Да те видим, јуначе” – рече сатана. Ја кажем: “Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету ! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. А ако немаш, овде је пакао. Све ти је на овом свету, после смрти нема ничега.” И јеси ли обмануо многе? “Многе” – рече! “И ти си обмануо глупље од себе” – рече сатана. Обмануо си оне који не познају Свето Писмо. А тамо пише да има Бога, да има ђавола, да има Анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају, не верују теби. Чак и више од тога. Бог је човеку дао савест. И чим погреши, нешто, га изнутра гризе и каже: Зашто си тако учинио? Може нико да га не кори. Може нико да не види тај грех, али савест човекова ради у њему, гризе га као црв у дрвету: Зашто си то учинио и зашто си разгневио Бога таквим гресима? Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, а и Свето писмо говори – да Га има. И ти си глуп, и не доносиш велики допринос царству пакла.” И доби овај ђаво батина као и први. Сатана позва следећег. Али нико више није смео да изађе, јер се бојао батина и поруге. Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна коњска, и реп дугачак неколико метара. Жив био, твоја мрачности – рече. Како се зовеш – упита сатана? Куси се зовем. Видим те старог и грбавог, чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, и да их доводиш у моје царство. Куси рече: Ни твоја мрачност не зна што знам ја! Да те видим. Ја сам оматорио у борби са,- људским душама толико хиљада година, и мојом мајсторијом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе сваког дана. Ја не кажем као онај први ђаво, јер човек зна да не може служити два господара, и Анђео га лако приводи Господу. Али не кажем ни као, други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и Анђела и пакла. Ја кажем: Море човече, има Бога, има ђавола, има Анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започнеш добро дело? Ако је дете, кажем му: Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! А ако је младић, кажем му: Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дедо. Сада једи, пиј, проводи се, чин сва зла, та млад си. Оростиће Бог, јер Он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, прекосутра, остави за догодине, касније. Хоћеш да дајеш милостињу, не жури! Покајеш се пред смрт. Хоћеш да постиш, немој, истрошићеш здравље. Пости кад остариш, пост је за старе. Хоћеш да се молиш. Не сада, изгубићеш много сати молећи се Богу. Па сада имаш посла. Треба да гајиш децу, да стичеш кућу, да спремаш мирз. И забуним га животним бригама, и стално му казујем: Остави за други пут. Ако му Анђео каже: Подај подушје за мртве, ја кажем. Сада имаш да одеваш децу, да правиш свадбу, после ћеш. Анђео хаже: Море човече исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, дуван, псовке. А ја му шапнем: Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићеш се свештенику, разрешиће те и готово. С тим ме сви слушају – рече ђаво – и стално одлажу добро дело од данас до сугра. А грех је у човеку, као кад би узео велики ексер и чекићом почео да га укиваш у дрво. Ако удариш пар пута, лако се може извадити. Ако га укуцаш до половине, теже је, а ако га сасвим укуцаш, треба да расцепиш дрво. Тако се и грех укива у људску природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи. И тако многе ја одводим у пакао с једним јединим саветом: Добри људи, има још времена за добро дело, не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овог часа! И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом. Тад му сатана рече: Браво! Најбољи је савет да учиш човека да одлаже покајање и добра дела, од данас до сутра. Зато ти дајем своју круну и штап да владаш паклом три минута, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се с нама мучиле у векове векова. – Након тога сатана пљесну рукама и све нестаде. А ава Иларион остаде зачуђен оним што је видео. Тада му Анђео Господњи рече да оде у своју келију и запише што је видео, да би каснији нараштаји знали како је ђаво лукав, и како вара људе да одлажу покајање од данас до сутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако их одводи у пакао.

АРХАНГЕЛ МИХАИЛ СПАСАВА ГРЕШНЕ

Реч, произнесена Оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Светог Архангела Михаила (6. септембра), да би показао велику милост, даровану од Бога људима. Мир Божији нека сиђе на вас, браћо хришћани. Послушајте, браћо, шта се догодило самном, Тимотејем, слугом Исуса Христа. Једном сам се упутио ка светом животворном крсту и гробу господњем и ка светим местима, којима је ишао господ наш Исус Христос. И тако сам доспео у дом Светог Прохора, љубљеног ученика јеванђелисте Јована Богослова. После дуготрајног тражења, нађох књигу коју је Прохор написао. У тој чудесној књизи прочитах следећу велику утеху Јована Богослова: Једном сам ишао у пратњи Ангела Божијег који ми је објашњавао небеске тајне о људима. И чујем тада шум, сличан шуму многих вода које падају са велике висине. Када са ангелом дођох ближе, видех тада огромно језеро и страшан казан пут непокајаних грешника. Ја упитах мог пратиоца: “Објасни ми, зашто је та јама толико дубока?” Угледао сам огњену лаву са великим димом, она је кључала и са хуком се подизала триста метара у висину, и некакви црви, величине змије, гмизали су по телу грешника у том језеру – бездану. “Оче Јоване, пријатељу Божији, мучење које гледаш страшније је од сваке казне. Ово језеро може да прими у себе сав свет, дубина је његова бесконачна, змије и црви који гризу тела грешника и бране им да се спусте у дубину језера током триста дана а затим им забрањују да се подигну са дна уз помоћ колца за који су грешници привезани.” И Јован горко заплака због погибије грешника. “Не плачи, Оче Јоване,пријатељу Божији, не плачи. Ускоро ћеш угледати велику радост, захваљујући Архангелу Божијем Михаилу. Велика је љубав Божија према Архангелу Божијем Михаилу.” Тада угледах у чудесној лепоти самог ахистратига Михаила у необичној лађи херувима и серафима, у пратњи многих ангела и светих, великих порока и мученика, како се приближавају огњеном језеру. Сви су они украшени неописивом лепотом. Тако се архангели приближавају грешницима, предатим на мучење. Истог часа угаси се огањ, пламена лава престаде да се подиже, животиње се изгубише. Када се све утиша, Архангел Михаило потопи своје десно крило у језеро, изведе их на чврсту земљу. Затим он поново спусти своје десно крило по други пут и извади из језера још више душа него први пут. Тада Херувими и Серафими падоше ничице пред њим и стадоше да га моле да и трећи пут потопи крило. Он упути свој добри молитвени глас ка Господу, принесе молбе за спасење и погрузи своје крило и трећи пут у језеро и изведе на свом милосрдном крилу још веће мноштво душа. Тада архангели и свети, узевши их, омише те душе водом благодати и помазаше их миром радости и поставише их редом пред лице Божије. Тог часа иза завесе Господње изађе глас који рече: “Заступништво Архангела Михаила и мајке моје Пресвете Дјеве и свих мојих ангела изабраних, који су на земљи испунили вољу оца мога, уведе душе у рај блаженства, вечности и покоја.“ При овом дирљивом сусрету Свети Јован се удиви састрадавању Архангела Михаила. Анђео му рече: “Знај Јоване, пријатељу Божији, да се чудо које понавља сваке године 6.септембра (19.) на дан празновања у част Архангела Михаила, јер га је свевидећи Бог одредио за вођу небеске војске због велике победе коју је он извојевао над силама сатане. Када су јудејци непоштедно приковали Спаситеља на крст, Архангел Михаило био је толико тим огорчен, да су небо и земља потамнели, не могавши да поднесу његову велику тугу и жалост. Када је Спаситељ устао из гроба, он је одвалио камен, донео благу вест женама – мироносницама, и задржао Сатану, одузео му оно што је имао. Бог је даровао светом Архангелу Михаилу велику силу и власт, да чак спасава оне који пребивају у мукама. Господ га је прогласио вођом небеских сила и допушта му да сваке године 6.септембра извози лађу од Херувима и Серафима да се у пратњи Светих ангела приближава душама осуђеним на мучење. Архангел Михаило помаже да се спасу они који су чинили милостињу у име његових мученика или светих. Архистратиг Михаило предстоји за оне који су претрпели жалост и страдање за име Господње и заувек их ослобађа од казне. Архангел Михаило неће престати да дејствује на дан 6.септембра до скончања света. Тог значајног дана , 6.септембра, он пада приклонивши колена, пред завесом Божијом, клањајући се ничице и моли се за душе које се налазе у страшним мукама све дотле док Бог помилује људе и све који живе на земњи. Шестог септембра сви ангели скупљају се око Михаила и завесе Божије. По благослову Бога сведржитеља, Архангел Михаило прилази одевен у одежду благости и милосрђа, и навешћује свима да се Бог умилостивио над светом и подарио људима разум и весеља. Ти си видео, Јоване, како ће бити срећан онај човек који је учинио дело милосрђа у име Архангела Михаила, исто као и онај који се потрудио да препише ову књигу, где се налази тај опис, и ако буде читао речи ове повести или пренесе на дар цркви ово свето казивање, или ко постави свећу или упали светилник, кандило или тамјан, учини какав частан принос у име Архангела Михаила, он тога неће заборавити и наградиће благочестивост. Aко неко укаже милостињу сиромашнима , према својим моћима, а након смрти, због свог греховног живота, буде бачен у пакао, тада Господ неће заборавити његово добро и посредством Архангела Михаила спасиће га.

Старац Пајсије Светогорац

Мудар човек је онај који се прочистио и који је очишћен од страсти. Онај ко је осветио свој ум, тај је заиста мудар. А ако му ум није очишћен, мудрост му уопште не користи. Погледајте новинаре, политичаре-мудри су. Али многи од њих због тога што немају освећени ум, када говоре мудре ствари, говоре и безумности. Од велике мудрости говоре велике безумности! Ако човек не усавршава свој ум, ђаво га искористи. Ако не усавршава свој ум у правцу чиињења добра, ђаво га искористи за зло. Старац Пајсије Светогорац

Старац Пајсије Светогорац

Што је човек духовнији, то има мање права у овом животу. Мора да буде стрпљив, мора да подноси неправде, мора да трпи увреде од људи. А духовно искварен човек, који се удаљио од Бога, има многа права: да малтретира друге, да виче и да поступа неправедно.Наша права Бог чува за други живот, а ми из незнања често тражимо нека права овде...Ако нам неко нешто приговори, ми одмах узвраћамо. А после мислимо да верујемо у Бога. То је велика самообмана. Људска правда не значи ништа духовном човеку, али се (духовно) искварени човек веома брине о њој.

Старац Јован Крестјанкин

Нама простим људима тешко је да разумемо. Тешко нам је да се уздигнемо до висине Богословља. Међутим ми верујемо, а вера је изнад знања јер она је свемоћна и то управо тамо где је знање немоћно. Задатак хришћанима је тежак, али узвишен-да сачувамо у себи велику срећу и незлобивост и љубав. Управо је љубав она проба којом се проверава да ли смо слепи или видимо, да ли смо болеснни или здрави. Господ са љубављу прима и последњег као и првог: Он прихвата деле и целива намере. Гледајући на Крст Христов, нећемо заборавити по каквој смо високој цени избављени од вечне смрти. Крст је најкраћи пут ка небу. Сам Христос је пошао њиме. Крст је потпуно поуздан пут, јер су њиме прошли сви свети. Крст је најпоузданији пут јер су крст и страдања-удео изабраних. То су она тесна врата којима се улази у Царство Небеско. Зло и грех прождиру човека и све људско, зло је незасито и незасит је човек у злу. Самоодрицање почиње са борбон са собом. Због снаге непријатеља, победа над собом је најтежа од свих победа јер сам ја сам свој непријатељ. Ова борба је најдужа јер се завршава тек са завршетком живота. Спознавши силу греха који живи у мени и окривљујући самог себе, ја се већ и сам хватам за патње мог животног крста као за спасоносно средство пред греховном смрћу. Према заповести Божијој на земљи се љубављу према Богу, показује само љубављу према људима. Срце хришћцанина може да се греје и да пламти само двоструком љубављу према Богу и према људима истовремено. Желим ти такву утеху која ће ти омогућити да се никада не помућујеђ и да не плачеш, него да живиш радосно и спокојно... Вером у Бога и надом у њега.

Духовно цепање личности

- Старче, како да се ослободим таштине?
Ако се загледаш унутар себе и упознаш се, видећеш такву ругобу да ћеш сама себи постати одвратна. Ако се човек кроз познање самог себе не смири природно онда Божија благодат не може да пребива у њему. Ђаво ће се цео живот играти са њим мачке и миша: ако ђаво убаци горду мисао, човек треба да одговори смиреном помисли. Час побеђује један, час други. Тако ће наставити да свирају у једну фрулу.
- Старче, видим да су ме све сестре чак и млађе превазишле у врлинама. - Сама се ниси смирила тако, како су се други смирили. Знаш шта раде када желе да пусте ракету у космос? Броје уназад: "Десет, девет, осам, седам, ...један, нула!" Када дођу до нуле ракета стартује. Ти си дошла до нуле и сада ћеш полетети увис. Учила си физику?
- Да старче.
- Дошло је време да изучиш духовну физику, како долази до духовног цепања личност.
- Како старче?
- Када познаш себе и смириш се тада долази до цепања твоје духовне личности, ослобађа се духовна енергија и полећеш у космос. Само тако се може доћи на духовну орбиту, у супротном остајеш на овоземаљској. Нема човек никакве користи ако спозна цео свет, а не упозна свој сопствени. Ако он у почетку упозна свој унутрашњи свет, то јест своју личност, онда потом лако може да изучи не само земљу, већ и космос. Када човек спозна себе, онда само по себи долази до цепања његове личности и он почиње да се враћа на духовну орбиту, ван гравитације, без привлачних сила овог света. И он иако живи на земљи као човек, он не осећа привлачне силе греха и уопште овоземаљских похота.
- Ако у човеку остане гордост, да ли то значи да он нема правилну спознају себе?
- Да, још није дошло до духовног цепања његове личности.
- То јест поново се враћамо на смирење?
- Наравно! Човек у коме постоји гордост није спознао себе. Ако се спозна, гордост ће нестати. Познање је - најважније. Без познања нема смирења. И када човек у смирењу спозна себе, онда добија признање од људи.
- А ако постоји познање, а нема смирења?
- Онда нема доброг расположења.

Свети мученик Трифун

Свети Трифун се роди од благочестивих родитеља у Фригији у селу Кампсади, недалеко од града Апамеје. Док је још био мало дете, преблаги Бог благоволи уселити у њега благодат свог Духа Светог и подарити му дар чудотворства, да не само из уста овог детета него и из чудесних дела његових начини себи хвалу. И свето дете Трифун исцељиваше од сваковрсних болести и изгоњаше демоне из људи, о чему се опширно пише у Великим Житијама. Ми ћемо овде изнети само једно од многобројних чудеса његових, да бисмо показали како је велика благодат Божја била у њему, па ћемо прећи на страдање његово. Године 225 завлада римским царством цар Гордијан. Иако беше идолопокланик, он није гонио хришћане. Он имађаше лепу, паметну и мудру кћер, која се зваше Гордијана. Када стиже за удадбу, стадоше је због њене лепоте и памети просити за своје синове многи велики и славни кнежеви. Али, по попуштењу Божјем, у девојку уђе ђаво, и непрестано је мучаше веома, бацајући је у ватру и у воду. Због тога њени родитељи много туговаху и горко плакаху. И довођаху најчувеније лекаре, али јој они не могоше ништа помоћи. Потом сам ђаво, по наређењу Божјем, повика говорећи: Нико ме одавде истерати не може осим младића Трифуна. И одмах цар посла по целоме свету да пронађу Трифуна. И многе са тим именом довођаху, али ниједан не могаде истерати демона из цареве кћери. Тада пронађоше у Фригији, у селу Кампсади, седамнаестогодишњег младића светог Трифуна где крај језера чува гуске. И поведоше га у Рим. А кад се свети Трифун приближи Риму, осети ђаво његов долазак и, немилосрдно мучећи девојку, викаше: Нe могу више овде живети, јер се Трифун приближава! Кроз три дана стићи ће! Нe могу више да подносим! – Тако вичући, зли дух изиђе из девојке. Трећега дана стиже у град свети Трифун. И доведен у царски двор, би с љубављу примљен од цара. Јер га познаде цар према речима које изговори ђаво излазећи из кћери његове: Кроз три дана стићи ће! – А да би се јаче уверио да је Трифун исцелио његову кћер, цар замоли светог Трифуна да им покаже ђавола да га они виде својим очима. Светитељ проведе шест дана у посту и молитви, и доби одозго велику и силну власт над нечистим дусима. И седмога дана, при изласку сунца, цар са Сенатом дође к блаженоме, желећи да телесним очима виде ђавола. А свети Трифун, пун Духа Светога, и гледајући духовним очима на невидљивог духа, рече: Теби говорим, душе нечисти, у име Господа мог Исуса Христа, јави се на очигледан начин присутнима, и покажи им свој наказни и бесрамни лик, и исповеди немоћ своју! – И тог часа се појави ђаво пред свима у облику црнога пса: очи cу му биле као пламен, главу је вукао по земљи. И утшта га светитељ: Ко те, демоне, посла овамо да уђеш у девојку? И како си се дрзнуо да уђеш у боголико створење ти који си сам безобличан и немоћан и испуњен сваке гадости? Одговори ђаво: Послан сам од оца мог, Сатане. Он је поглавар свакоме злу. Он седи у аду. Он ми нареди да мучим ову дсвојку. Опет га упита светитељ: И ко вам даде власт да иступатс против створења Божјег? А демон, и не желећи, но приморан невидљивом силом Божјом, каза истину гласно, говорећи: Ми немамо власти над онима који знају Бога и верују у његовог јединородног Сина Исуса Христа, за кога Петар и Павле умреше овде. Од њих ми бежимо са страхом, сем када нам буде допуштено да некога нападнемо споља помоћу лаких искушења. Они пак који не верују у Бога, и у Сина Божјег, а ходе по свима жељама својим чинећи дела која су нам пријатна, – над њима добијамо власт да их мучимо. А дела која су нама пријатна јесу ова: идолопоклонство, богохулство, прељубе, враџбине, завист, убиства, гордост. Оваквим и сличним делима, захваћени као мрежама, људи се отуђују од Бога Творца свог и добровољно постају пријатељи наши, и с нама ће заједно примити вечне муке. Чувши то, цар и они што са њим беху препадоше се и ужаснуше; и многи се тада одрекоше незнабоштва и повероваше у Христа. А верни се утврдише у вери, и прославише Бога. Свети Трифун нареди демону да иде у место огњено, у ад. И демон ишчезе. А цар подари светоме многе дарове, и отпусти га с миром дому његовоме. Но светитељ, све што доби од цара раздаде успут сиромасима. И дошавши у своју постојбину, он упражњаваше своје уобичајене подвиге: исцељиваше болеснике и угађаше Богу светим и непорочним животом. После цара Гордијана зацари се Филип Али и он није дуго царовао, јер би убијен од својих војника. После њега дође за цара Декије мучитељ. Он диже љуто гоњење на хришћане: безброј верних поби стављајући их на разне муке, а многе плашљиве одврати од Христа и склони на идолопоклонство; свима пак својим епарсима и намесницима широм царства нареди да немилосрдно проливају крв невиних хришћана који неће да се поклоне идолима. У то време беше на Истоку епарх Аквилин. Код њега би оптужен свети Трифун: да је хришћанин, зналац лекарског заната, проходи земље и лечи болеснике, а уједно их учи да верују у Христа, и заводи многе; царске наредбе не Слуша, и руга се великим боговима. Одмах бише послани војници у Фригију да траже Трифуна. И убрзо га пронађоше. Јер се није могао сакрити светилник који гори ревношћу за Бога и светли правом вером и добрим делима. Па и сам св. Трифун, када чу да га траже, не побеже од њих у пустињу, нити се сакри у горе и гудуре земаљске, него се наоружа молитвом и крсним знамењем, и смело приступи тражиоцима, и предаде им се, и весело иђаше к епарху Аквилину, који се тада налазио у граду Никеји. Када Аквилин са великом гордошћу седе на судијску столицу, окружен оружницима, управитељима, слугама и мноштвом народа, доглавник Помпијан рече му: Младић, послан из града Апамеје твојој величини, ево стоји пред светлим судом твоје власти. Епарх Аквилин рече: Нека каже своје име, и постојбину, и фортуну = судбину[7], па онда исповеди веру своју. Светитељ одговори: Име ми је Трифун, постојбина ми је село Кампсада, близу града Апамеје, а судбину ми не признајемо, нити се икада спомиње. Јер верујемо да све бива по промислу Божијем и неисказаној премудрости Његовој, а не судбином, нити током звезда, нити случајно, као што то ви верујете. Ја сам животом слободан, само Христу јединоме служим. Христос је вера моја, Христос – слава моја, и круна хвале моје. Епарх рече: Држим да до сада ниси чуо за царско наређење, да сваки човек који себе назива хришћанином и не клања се боговима, буде предат на смрт. Опамети се дакле, и напусти ту варљиву веру, да не би био у огањ бачен. Одговори свети Трифун: О, када бих се удостојио да у огњу и у свима другим мукама скончам за име Исуса Христа, Господа мог и Бога! Епарх рече: О Трифуне, саветујем ти да принесеш жртву боговима. Јер видим да си млад телом, а савршен умом, па не желим да зло погинеш! Одговори свети Трифун: Имаћу савршен ум, ако Богу мом принесем савршено вероисповедање, и као скупоцену ризницу чврсто сачувам побожну веру у Њега, и будем жртва Ономе који је мене ради принео себе на жртву. Епарх рече: Огњу ћу предати тело твоје, а душу ћу твоју подвргнути најљућим казнама. Светитељ одговори: Ти ми претиш огњем угасивим, коме је крај пепео. A ja вама неверницима претим огњем неугасивим, вечним. Отступи од сујете, и познај истинитог Бога, да се не покајеш после, када будеш запао у огањ вечни. Аквилин се ражљути, и нареди да светога обесе о дрво и бију. Чувши то, блажени Трифун одмах скиде са себе своје хаљине, па смело и радосно предаде дивно тело своје у руке мучитељима. Они му везаше руке позади, обесише га, и стадоше бити. И три сата би жестоко бијен, и показа мушко триљсње: jcp нити jaукну, нити уздахну, него ћутке примашс безбројие ударце. A пoсле тог бијења рече му епарх Аквилин: Покај се, Трифунс, и одбаци своје безумље! Обећај да ћеш се поклонити боговима, јер нико не може избећи горку смрт који се противи царевом наређењу. Одговори светитељ: И ја теби кажем: Нико који се одрекне Небеског Цара, Христа, неће моћи наследити живот вечни, него ће бити послан у огањ вечни који се никада не гаси. Епарх рече: Цар небески није други до Зевс[8], син Сатурнов. Он је отац и богова и људи. Ко се њему не клања, не може жив бити. Њему треба и ти да се поклониш, да би се показао достојан овог слатког живота. Одговори светитељ: Нека твоме богу Зевсу буду слични сви који му се клањају, и сви који се надају на њега! За њега казују, да је био први врач и најбезаконији, и пагубни чаробњак, отац сваког прљавог дела и безбожја; после његове погибије људи који су следовали његовим злим делима, направише му златне и сребрне идоле, и прогласише га себи за бога, да би својој нечистоти и безакоњу имали заштиту, како се нико не би усудио да их кори за њихова гадна дела, пошто им је бог био такав. Следећи безбожним предањима и лажним баснама, ви се клањате мртвим и немим идолима. Нe марите за Бога живог, који небо утврди, земљу на водама заснова, ваздух разли; и када свакој сазданој ствари даде постојање и облик, постави над свима господара, човека, кога најпосле створи; и пошто човек би преварен од завидљиве змије, и западе у безбројна зла, сажали се Бог Логос, добровољно се оваплоти, постаде човек, и на крсту умре, и би погребен, и у трећи дан васкрсе, узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, док Га не позна сва твар; затим ће опет доћи с неба са силом и славом великом, и свакоме дати по делима његовим. Он је Бог над боговима и Цар над царевима, и Судија живих и мртвих. А они које ви сматрате за богове, гореће у вечном огњу са свима који им се клањају. После тога, када једном епарх Аквилин пође у лов, нареди да светог Трифуна привежу његовом коњу за peп. И то беше не мала мука за светитеља: прсти му на ногама отпадаху, не само зато што беше љут мраз а он бос, већ што га и коњске копите дохватаху и гажаху, те му се и стопала распадоше. А мученик, гледајући к Богу, и загревајући се његовом љубављу, ништа не даваше на ове патње, већ певаше речи Давидове: Утврди стопе моје на стазама својим, да не сврну кораци моји (Пс. 16, 5). И опет: Управи стопе моје по речи својој, Господе, и нека никакво безакоње не овлада мноме (Пс. 118, 133). А често понављаше и речи светог Првомученика, говорећи: Господе, не прими им ово за грех! (Д.А. 7, 60). Вративши се касно из лова, епарх поново изведс преда се мученика, и рече му: Ваљда си сада, бедниче, већ донео мудру одлуку да принесеш жртву боговима? или још остајеш при своме старом безумљу? Светитељ одговори: Ти си сам пун безумља и незнања, јер те је ђаво ослепио, те не можеш да познаш Творца свих и да Mу ce поклониш. A ja сам мудар, јер не отступам од истине која ме спасава. – И нареди епарх, те одведоше светога у тамницу, а сам отпутова у околину, и остаде тамо неколико дана. А када се врати у Никеју, он опет изведе на суд светога Трифуна, и упита га: Је ли те дуго тамновање научило да се покориш царевој наредби и поклониш се боговима? Светитељ одговори: Бог мој и Господ, Исус Христос, коме служим чистим умом, поучавајући ме научи ме и утврди ме, да веру у Њега држим непроменљиво и непоколебљиво. Њему, једином истинитом Цару и Богу потчињавам се, и Њему се клањам, а гордост твоју и гордост цара твог презирем, и одбацујем оне које ви поштујете. – Тада епарх нареди слугама: Оштре клинце укуцајте му у ноге, па га тако водите по граду и бијте. Слуге то одмах урадише. И би светитељ вођен, или тачније, вучен по целоме граду и бијен; у ногама је осећао силан бол, не само од укуцаних клинаца него и од љутог мраза и снега. Јер беше тада велика зима. Па ипак, дивни страдалник, имајући Христа пред собом, и гледајући на будуће уздарје, све то поднесе с радошћу. А када га опет доведоше епарху, удиви се мучитељ таквом трпљењу светитељевом, и упита га: Докле ћеш, Трифуне, бити глув за муке? Докле ћеш бити неосетљив за љуте патње? Светитељ одговори: Када ћеш ти познати силу Христову која у мени борави? када ћеш престати да кушаш Духа Светога, бедниче? Зар још ниси схватио, да је свемоћ Христова непобедива? – На то се мучитељ разгневи, и нареди да му руке вежу наопачке. И пошто га обесише о дрво, гвожђем га бездушно бише, па му затим свећама слабине палише. И док мучитељеве слуге то са великом ревношћу чињаху, мученика изненада обасја светлост с неба, и диван венац спусти се на главу његову. Када то мучитељи видеше, попадаше од страха. А свети Трифун, осетивши помоћ која му дође с неба, испуни се радости и весеља, и говораше: Благодарим Ти, Господе, што ме ниси оставио да без помоћи будем у рукама непријатеља мојих, него си заклонио главу моју у дан борбе, и дао ми прибежиште спасења, и примила ме десница Твоја. И сада Ти се молим, Господе: буди свагда са мном, утврђујући ме и штитећи ме! И удостоји ме да несметано довршим подвиг овај, да бих се удостојио добити венац правде са свима светима који су заволели свето име Твоје, јер си Ти прослављен вавек, амин. После тога мучитељ опет изведе преда се светитеља, само без окова. И ласкаво му стаде говорити: Трифуне, принеси жртву великоме Зевсу и поклони се царевом лику, и ја ћу те отпустити с почастима и даровима. А свети Трифун, осмехнувши се, рече: Ја самог цара презрех и безумне наредбе његове попљувах, па зар да се бездушном лику његовом поклоним? Нe било тога! Што се пак тиче Зевса и других лажних богова твојих, питај међу вама оне које сматрате за мудре, какве све басне измишљају око њих, трудећи се да покрију њихова гадна дела. Са тих разлога они им и имена променише, називајући Зевса небом, Јунону ваздухом, Цереру земљом, Нептуна морем, Аполона сунцем, Дијану месецом. Ти исти баснотворци ваши дадоше имена богова ваших обичајима и страстима људским, називајући гнев и рат Марсом, блудну похоту Венером. И тако, напустивши Бога и Творца свију, безумно напунисте васељену идолима, и претпостависте твар Творцу. Па не само што ви сами, отпавши од здравога разума и од правога пута, стрмоглавце срљате у душегубну провалију, него се трудите да и нас са собом повучете, како бисмо и ми постали учесници ваше пропасти и погибије. Али, нећете успети, варалице! јер нећете моћи с правога пута скренути и к идолима вашим склонити оне који се истински надају у Бога јаког и живог. Чувши то, Аквилин се удиви таквим речима његовим. Али се и жестоко разјари, те нареди да свирепо бију мученика. И би светитељ дуго и немилосрдно бијен по целоме телу. А када мучитељ виде да тај непоколебљиви стуб не може покренути, и од вере Христове одвратити, донесе овакву пресуду: Трифуну Апамијском да се отсече глава, пошто се противи царској наредби, и није хтео да принесе жртве боговима, иако је био стављен на велике муке. И одмах га дохватише војници, и одведоше ван града на место посечења. А свети мученик, окренувши се Истоку, помоли се Богу говорећи: Господе Боже богова и Царе царева, Светији од свих светих! благодарим Ти што си ме удостојио да без сметње довршим овај подвиг. И сада се молим Теби: Нека се не косне мене нечастива лоповска рука невидљивог непријатеља, и нека ме не одвуче у дубину погибли, него ме помоћу светих Анђела Твојих уведи у мила насеља, и начини ме наследником царства Твог жуђеног! Прими у миру душу моју и све који буду спомињали мене слугу Твога, и у спомен мој буду Ти приносили свете жртве, услиши са висине светиње Твоје, и погледај на њих из светог обиталишта Свог, дајући им обилне и непролазне дарове, јер си једини добар и издашан давалац вавек, амин. Док се светитељ тако молио, и пре но што је посечен био, Господ прими свету душу његову у руке Своје. To би 250 године. Тело пак његово остаде мртво на земљи. А браћа из Никеје, помазавши мирисима чесно тело његово и увивши га у чисте плаштанице, хтедоше да га сахране у Никеји, да буде заштита граду њиховом. Али светитељ им се јави у виђењу и нареди им да мошти његове пренесу у село Кампсаду, где се родио. И они поступише по његовом наређењу. Тако свети Трифун, од младости Богу посвећен, пошто многе људе приведе Христу, и безбројне болеснике исцели, и пошто велике муке поднесе за Истину, би увенчан непролазним венцем од Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов - Виђење свога греха

Доћи ће оно страшно време, наступиће онај страшни час у коме ће сви моји греси стати разоткривени пред Господом судијом, пред анђелима Његовим, пред целим човечанством. Предосећам стање моје душе у том грозном часу, и зато ме испуњава ужас. Под утицајем тог живог и снажног предосећаја трепетно хитам да се задубим у разматрање себе, хитам да преиспитам у књизи моје савести моја забележена сагрешења која сам учинио делом, речју или мишљу. Одавно нечитане, у ормарима дуго држане књиге прекрива прашина, изједа мољац. Узимам да читам ту књигу и наилазим на велике тешкоће. Таква је моја савест. Нисам је одавно преиспитивао: зато сам је тешко отворио. А и када је отворим не налазим очекивано задовољење. Једино велики греси уписани су довољно јасно; ситна слова, којих има мноштво, готово да су избрисана, и сада не могу да разаберем шта је њима било написано. Бог, једино Бог може да врати избледелим словима јасност и избави човека од зле савјести. Једино Бог може да дарује човеку виђење својих грехова и виђење свог греха – човековог пада, у коме је корен, семе, заметак, укупност свих човекових сагрешења. Призвавши у помоћ милост и силу Божију, призвавши их у помоћ најтоплијом молитвом, сједињеном са ревносним постом, сједињеном са плачем и ридањем срца, поново отварам књигу савести, поново пажљиво проматрам своје грехове, колико их је и какви су, пажљиво испитујем шта су ми донели грехови које сам учинио. Видим: Безакоња моја превазиђоше главу моју, као бреме тешко оптеретише ме, умножише се већма од власи главе моје. Какве су последице таквог греха? Захватише ме безакоња моја, и не могох гледати, и срце моје остави ме. Последице грешног живота су слепило ума, каменосрдност, безосећајност срца. Ум окорелог грешника не види ни добро ни зло; његово срце губи способност за духовна осећања. Ако тај човек остави грешни живот и окрене се побожним подвизима, тада његово срце, као да је туђе, не подржава његово стремљење према Богу. Када Божија благодат открије подвижнику мноштво његових сагрешења, тада он, хтео то он или не, постане потпуно збуњен и падне у дубоку тугу. Срце моје смути се од таквих призора, остави ме снага моја, и светлост очију мојих, и она није са мном, јер се слабине моје испунише поругама, то јест моја делатност је постала пуна спотицања јер сам навикао на грех, који ме је насилно вукао у нове грехове; усмрдише се и загнојише ране моје од лица безумља мога, то јест грешне страсти су остариле и страшно ме озледиле због мог непажљивог живота; и нема исцељења телу моме, то јест, грех ме је целог погодио и заразио, и не могу се исцелити само сопственим напорима. Чим сазнам своје грехове, чим се покајем због њих, чим их исповедам, и жалим због њих, ја бацам то небројено мноштво грехова у пучину Божијег милосрђа. Да бих се убудуће клонио греха, повући ћу се у самог себе и пажљиво размотрити како грех дејствује против мене, како ми прилази, шта ми говори. Прилази ми као лопов; његово лице је замаскирано; умекшаше се речи његове већма од масла говори ми лаж, предлаже безакоње. У његовим устима је отров; његов језик је отровни жалац. „Наслади се“, тихо и ласкаво шапуће он, „зашто је забрањено да се насладиш? Наслади се! Какав је грех у томе?“ и предлаже, злотвор, да нарушим заповест свесветог Господа. Није било потребе да обраћам пажњу на његове речи: знам да је лопов и убица. Али нека непозната слабост, слабост воље, побеђује ме! Пажљиво слушам речи греха, гледам на забрањени плод. Узалуд ме савест опомиње да је пробање тог плода исто што и пробање смрти. Ако нема забрањеног плода пред мојим очима, тај плод се неочекивано појављује у мојој машти, живописан, очаравајући. Осећања срца теже ка саблажњивој слици сличној блудници. Њена спољашњост је заводљива; из ње одише саблазан, украшена је као драгоцене, блиставе утвари; брижно је скривено њено смртоносно дејство. Грех тражи жртву од срца, када већ, због одсуства самог предмета, не може да жртвује тело. Грех дејствује у мени кроз грешну мисао, грешно осећање, осећање срца и осећање тела; дејствује кроз телесна осећања, дејствује кроз машту. Каквом закључку ме води такав поглед на себе? Закључку да у мени, у целом мом бићу, живи огреховљена озледа, да она одобрава и помаже грех који ме напада извана. Сличан сам сужњу окованом тешким ланцима: свако коме је то дозвољено хвата сужња, вуче га куда хоће, јер сужањ везан ланцима не може да пружи отпор. Грех је продро једном приликом у високи рај. Тамо је мојим прародитељима предложио да пробају забрањени плод. Тамо их је саблазнио; тамо је саблажњене погодио вечном смрћу. И мени, њиховом потомку, непрестано понавља исти предлог; и мене, њиховог потомка, стално настоји да саблазни и уништи. Адам и Ева су одмах након греха изгнани из раја и избачени у земљу жалости и бола. И ја сам се родио у тој земљи плача и несрећа! Али то ме не оправдава: Искупитељ ми је овде донео рај и усадио га у моје срце. А ја сам грехом отерао рај из мог срца. Сада је тамо мешавина добра и зла, тамо је љута борба против зла, тамо се сударају неизбројиве страсти, тамо је мука, предукус вечне муке у паклу. У себи видим доказ да сам Адамов син: чувам његову склоност према злу; слажем се са предлозима обмањивача иако поуздано знам да ми нуди обману и спрема убиство. Залуду би било да почнем да окривљујем прародитеље за грех који су ми предали: Искупитељ ме је ослободио од робовања греху, тако да ја од тада падам у грех добровољно, а не на силу. Прародитељи су једном у рају прекршили једну Божију заповест, а ја, налазећи се у крилу Цркве Христове, непрестано нарушавам све божанствене заповести Христа, Бога и Спаситеља мога. Час гнев и злопамћење узрујавају моју душу: у мојој машти сева нож над главом непријатеља, и срце се наслађује задовољеном осветом, учињеном у машти. Час ми се причињавају разасуте гомиле злата: а одмах за њима велелепне палате, вртови, сви предмети раскоши, сладострашћа, гордости које доноси злато и због којих се грехољубиви човек поклања том идолу – средству остварења свих пропадљивих жеља. Час ме прелешћују почасти и власт: тада ме понесе машта и маштам да управљам људима и државама, да им пружам разне пропадљиве ствари, а себи пропадљиву славу. Час, потпуно упечатљиво, видим пред собом столове са топлим и мирисним јелима: смешно и у исти мах жалосно наслађујем се саблазнима које преда мном изничу. Час наједном видим да сам праведан, или, правилније, моје срце дволичи, напреже се да присвоји себи праведност, лаже само себе, брине се да људску похвалу привуче себи. Страсти ме преотимају једна од друге, непрестано ме предају једна другој, узбуњују, узнемирују. И не видим своје чемерно стање! На мом уму је непрозирна завеса мрака; на срцу лежи тешки камен неосетљивости. Хоће ли доћи себи мој ум, хоће ли се упутити према добру? Противи му се срце, навикло на грешне насладе, противи му се моје тело, јер је стекло животињске жеље. Изгубила се у мени чак и представа да је моје тело, иначе створено за вечност, способно за божанске жеље и покрете, да су животињске тежње његова болест, коју је добило кад је пало. Различити делови мог бића – ум, срце и тело – расечени су, раздвојени, делују неусаглашено, противурече један другом; делују у краткотрајној, Богу противној слози једино онда када раде на греху. Такво је моје стање! Оно је смрт душе за живота тела. Но ја сам задовољан својим стањем! Задовољан сам, али не због смирења, него због моје заслепљености, због моје каменосрдности. Не осећа моја душа своју умртвљеност, ни тело, којег је смрт одвојила од душе, не осећа своју умртвљеност. Да сам осећао своју умртвљеност, стално бих се кајао! Да сам осећао своју умртвљеност, бринуо бих се о васкрсењу! Сав сам се предао бригама овога света, мало ме брине моја духовна несрећа! Жестоко осуђујем најмања сагрешења мојих ближњих, а сам сам толико пун греха, толико ме је грех заслепио да сам се претворио у слани стуб, као Лотова жена, и нисам више способан ни за какав духовни покрет. Покајање нисам наследио зато што још не видим свој грех. Не видим свој грех зато што још радим греху. Не може да види свој грех нико ко се наслађује у греху, ко дозвољава себи да га проба, макар и самим помислима и одобравањем срца. Свој грех може да види једино онај који се потпуно и драговољно одрекао сваког пријатељства са грехом, и будно стражари на вратима свог дома са исуканим мачем – речју Божијом, и одбија, посеца тим мачем грех, у ком год облику му се он приближио. Ко чини велико дело да успостави непријатељство са грехом и на силу одвлачи од њега ум, срце и тело, томе Бог дарује велики дар: виђење свога греха. Блажена је душа која је угледала грех у себи! Блажена је душа која је угледала у себи пад прародитеља, застарелост старог Адама! Такво виђење свог греха је духовно виђење, виђење ума којег је Божија благодат исцелила од слепила. Света Источна црква учи да постом и клечањем измољавамо од Бога виђење свог греха. Блажена је душа која се у Божијем закону поучава дан и ноћ! У њему може да види лик и лепоте новог човека, а по њима да увиди и исправи своје недостатке. Блажена је душа која је купила поље покајања тако што је умртвљавала себе за грешне подухвате! На том пољу наћи ће она скривено бесцено благо спасења. Ако си задобио поље покајања, дај се у дечији плач пред Богом. Не тражи, ако можеш да не тражиш, ништа од Бога, предај се самопожртвовано Његовој вољи. Схвати, осети да си дело, а да је Бог Саздатељ. Предај се као дете потпуно вољи Саздатеља, принеси му сам дечији плач, принеси му тихо срце спремно да следи Његову вољу и да се сачува Његовом вољом. Ако због своје детињске слабости не можеш да се погрузиш у молитвено ћутање и плач пред Богом, изговори пред Њим смирену молитву, молитву за опроштај грехова и исцељење од грешних страсти, тих страшних моралних болести, састављених од драговољних, дуго времена понављаних сагрешења. Блажена је душа која је сазнала да је потпуно недостојна Бога и осудила себе, проклету и грешну! Она је на путу спасења; у њој нема самообмане. А ко, супротно овоме, сматра да је спреман да прими благодат, и мисли да је достојан Бога, па очекује и тражи Његов тајанствени долазак, и говори да је приправан да прими, чује и види Господа, тај обмањује себе, тај лаже себе; тај је достигао високу литицу гордости са које се пада у мрачни амбис погибије. У тај амбис падају сви који су се направили важнији од Бога и дрзнули се да бестидно сматрају како су достојни Бога, и из те уображености и самообмане говоре Богу: Говори Господе, чује слуга Твој. Млади пророк Самуило је чуо да га Господ дозива, и пошто није сматрао да је достојан разговора са Богом, изашао је пред свог старог учитеља и молио га за поуку како да се понаша. Чуо је Самуило и други пут исти тај глас како га призива и опет изашао пред учитеља. Учитељ је схватио да је тај глас био Божији глас и заповедио је младићу да на такав позив убудуће одговара: Говори Господе, чује слуга Твој. Исто ово усуђује се да говори сладострасни и надмени маштар иако га нико не призива, занет хвалисавим мишљењем: он ствара у себи гласове и утеху, и њима ласка свом надменом срцу, њима обмањује себе и своје лаковерне следбенике. Сине Источне цркве, једине свете и истините, у свом невидљивом подвигу руководи се поукама светих отаца своје Цркве: оне заповедају да се пре него што те обнови очигледно дејство Светог Духа одвраћаш од сваког виђења, од сваког гласа изван себе и у себи, јер је то очигледан повод за самообмањивање. Чувај ум невидљивим; одгони сва маштања и мишљења која су пад подметнула као истину. Обуци се у покајање и изађи са страхом и побожношћу пред великог Бога, моћног да очисти твоје грехе и обнови те својим Пресветим Духом. А кад дође Он, Дух Истине, увешће те у сву истину. Осећање плача и покајања је једино од користи души која је приступила Господу са намером да добије од Њега опроштај својих грехова. То је добри део! Ако си изабрао тај део, нека се не одузме од тебе! Не мењај то благо за празна, лажна, насилна, привидно благодатна осећања, немој уништити себе лажући себе. „Ако су неки оци“, говори преподобни Исак Сиријски, „написали шта је чистота душе, шта је њено здравље, шта бестрашће, шта виђење, онда то нису написали зато да бисмо то тражили пре времена и да бисмо то очекивали. Писмо је рекло: Царство Божије не долази на видљив начин. Они у којима живи очекивање стицали су гордост и пад… Црква Божија је одбацила оно тражење високих Божијих дарова које је садржано у очекивању тих дарова. То није знак љубави према Богу; то је болест душе.“ Сви свети су сматрали да нису достојни Бога: тиме су показали своје достојанство, садржано у смирењу. Сви самообманути су сматрали да су достојни Бога: тиме су показали гордост и демонску прелест која је захватила њихову душу. Неки од њих су примили демоне који су изашли пред њих у облику анђела и следили их; некима су се демони јавили у свом сопственом облику, претварали се да их је њихова молитва победила и тако их увели у гордоумље; други су распаљивали своју машту, узрујавали крв, изазивали у себи узбуђења, прихватали то као благодатно наслађивање, пали у самообману, у потпуну помраченост, и сврстали се по свом духу у одбачене духове. Ако имаш потребу да беседиш са самим собом, не лажи себе, већ прекоревај себе. Горки лекови потребни су нам у нашем палом стању. Сви који лажу себе већ су примили овде, на земљи, своју плату – своју самообману, похвалу и љубав Богу непријатељског света: немају шта они да очекују у вечности осим осуде. Грех је мој стално преда мном – говори о себи свети Давид: његов грех је био предмет његовог непрестаног преиспитивања. Безакоње моје ја ћу објавити, и бринућу се за грехе своје. Свети Давид се бавио осуђивањем самог себе, бавио се обличавањем свог греха када му је грех већ био опроштен и када му је дар Светог Духа већ био враћен. Још више: он је изобличио свој грех, исповедао га да чује васељена. Када су свети оци Источне цркве, нарочито пустиножитељи, достизали висине духовних вежбања, тада су се сва та вежбања сливала у њима у само покајање. Покајање је обузимало читав њихов живот, сву њихову делатност: оно је било последица виђења свог греха. Једног великог оца су упитали у чему мора да се састоји делање усамљеног монаха? Он је одговорио: „Твоја умртвљена душа је пред твојим очима, и питаш какво мора да буде твоје делање?“ Плач је суштинско делање истинског Христовог подвижника; плач је његово делање од ступања у подвиг до краја подвига. Виђење свог греха и покајање које оно доноси – то су делања којима нема краја на земљи: виђење греха подстиче покајање; покајање доноси очишћење; постепено очишћавано око ума почиње да увиђа оне недостатке и озледе у целом човековом бићу које раније, у својој помрачености, уопште није примећивало. Господе! Даруј нам виђење наших сагрешења да би наш ум, када наше сопствене грешке привуку његову целокупну пажњу, престао да види грешке ближњих, и тако све ближње видео као добре. Даруј нашем срцу да остави погубне бриге о недостацима ближњег, да све своје бриге сједини у једну бригу о стицању чистоте и светости коју си нам Ти заповедио и припремио. Даруј нам да наше укаљане духовне ризе опет постану беле: њих је већ умила вода крштења, и сада, укаљане, траже да се оперу у реци суза. Даруј нам да у нама, уз светлост Твоје благодати, видимо разнолике болести: оне уништавају духовне побуде у срцу и уводе у њега побуде крви и тела, непријатељске Царству Божијем. Даруј нам велики дар покајања, претходницу и последицу великог дара виђења својих грехова. Заштити нас тим великим даровима од провалије самообмане, коју открива у души њена неприметна и несхватљива грешност, а настаје од сладострашћа и славољубља, дакле од онога што она не примећује и не разуме. Сачувај нас тим великим даровима на нашем путу према Теби, и даруј нам да доспемо до Тебе, који призиваш покајане грешнике и одбацујеш оне што сматрају да су праведници – да вечно у вечном блаженству славословимо Тебе, јединог истинитог Бога, Искупитеља заробљених, Спаситеља пропалих. Амин. ИЗВОР: Књига: СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ / АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

⬆ Врх странице