Translate

🏠

БОЖИЈИ ПРОМИСАО - Св. Јован Тоболски

Садржај:

Глава I: У свету нема ничег случајног. Глава II: Божији Промисао о нашим потребама. Глава III: Све несреће и невоље се дешавају по Божијој вољи. Глава IV: Бог допушта невоље и грехе ради добра људи Глава V: Непостижност Божијих судова.

Глава I:

У свету нема ничег случајног

Шта је то Промисао (2)? То је једно од основних Божијих својстава – да види све што постоји, што је постојало и што ће постојати у будућности и поседује свемоћну бригу о сачувању творевине и разумном управљању догађаја које она остварује. Свети Јован Дамаскин о томе каже следеће: «Промисао је Божија воља, која све садржи и свиме разумно управља».

Оно што нам се чини случајним се у ствари дешава по Божијој вољи

Уколико разматрамо било какве догађаје и појаве, не проничући у њихове узроке и последице, онда нам се много тога чини случајним. Уколико погледамо на њих са истинске тачке гледишта, то јест уколико судимо о појавама по Божијем Промислу, увидећемо да у свету нема ничег случајног што се дешава без Божије воље и Промисла. Божији Промисао (Божије старање) је безгранично и обухвата све што можемо да замислимо. Свемогући Бог у једном трену прониче и види сва места: висину неба и ширину земље, дубину мора и непозната места у преисподњи.

У свим делима Божијег управљања дивно светли Његова Промисао и брига, која не само да се остварује на свој творевини, већ јој и својствена и пребива у њој. Ми, слепи, мислимо да се много тога у свету дешава по слепом случају, тада када се све без изузетка дешава по предвечном Божијем Промислу и Његовој благој вољи.

Августин је тачно рекао: «Све оно што не схватајући сматрамо да се дешава случајно, неразумно и без икаквог Божијег Промисла, се у ствари дешава по Божијем устројству». Објаснимо то следећим примером: газда шаље двојицу слуга у једно те исто место, али различитим путевима, не рекавши за то ни једном ни другом. Њихов сусрет у том месту је СЛУЧАЈАН у односу на њих саме: они нису знали да ће се срести, - али није случајан у односу на газду. Тако сиромах налази закопано благо СЛУЧАЈНО, али за Бога, Који је благоизволео да благо буде тамо закопано, како би га сиромах нашао и обогатио се, - то већ није случајност, већ Божији очински Промисао, Којим обогаћује сиромаха. Код Бога нема случајности. Често се преваримо називајући случајношћу то, у чему се открива највиша Божија Премудрост и Промисао.

Библијски примери.

Нису случајно разбојници бацили у Јелисејев гроб тело човека кога су убили, где је исти дотакнувши Јелисејеве кости, тог трена оживео. Није случајно Мојсије био стављен у тршчану корпу и пуштен уз воду, где га је нашла Фараонова ћерка – и посинила. Није случајно Ахав, цар израиљски, био погођен стрелом, која је пролетела између шавова панцира, а то се заиста десило због непажње војника који ју је одапео (Паралип. XVIII, 33). Истина је да је та стрела била направљена Божијом руком, као и та која је погодила Јулијана Одступника; то је била случајност само за онога ко ју је одапео. Нису случајно ластавице улетеле у Товитов дом и овог добродетељног мужа лишиле вида, испустивши му измет на очи (Товит. ИИ, 10). То се десило по Божијој вољи да би се показало његово трпљење као пример наредним генерацијама, што се види на основу речи Ангела, Товитовог пратиоца. Ништа не бива случајно. Није случајна била наредба Кесара Августа да се уради попис становништва у време Христовог Рођења (Лук., ИИ, 1 и сл.). Није се Христос случајно срео са Самарјанком код Сихарског извора и разговарао с њом. Све је то било предодређено и записано у књигама Божанског Промисла још пре свих векова.

«Случајно» Давидово избављење из Саулових руку

Цар Саул је непрекидно тражио Давида, желећи да га лиши здравља и живота; али та трагања су била узалудна јер је Бог штитио Давида. Када се Давид скривао у пустињи Маон, Саул је ту дошао са великим бројем својих војника; они су окружили Давида са свих страна, одагнавши сваку његову наду на избављење. Свима се чинило да је Давид, слично звери, окружен са свих страна мрежама и псима, и сви су мислили да се налази у очајном стању. Саул је скоро већ био победник (када је окружио Давида са својом војском) и свима се чинио као лав који у зубима већ носи плен. Али узалуд: Бог је сакрио и заштитио Давида, јер је изненада до Саула дошао гласник са вешћу о нападу Филистимљана, говорећи: «Пожури, трчи да спасаваш отадзбину; јер су припадници другог племена већ ступили на твоју земљу; не оклевај да одбијеш непријатеље, и истерај их из своје земље». Овај «случај» који је Бог уредио је спасао Давидов живот и слободу: лукаве замисли његових непријатеља су биле разрушене чудним Божијим Промислом.

Непрестано Божије промишљање о сваком од нас

Често нас Бог, мудро промишљајући о нама, води по мукотрпним, једва проходним, животним путевима, али Он добро зна којим путем нас води у Своје рајске вртове. Због чега да узносимо жалосне вапаје против најмудријег и веома поузданог Путеводитеља у нашем животу? Зашто да уколико идемо путем који нам је Бог одредио говоримо: «Куда нас Ти водиш? Чини се да смо већ одавно скренули са правог пута». – «Не тугуј, пријатељу мој! – тајанствено нам говори Бог: само Ми веруј. Провешћу те срећно, и нимало нећеш жалити када завршиш путовање». Тако свакога од нас прати Божији Промисао на животном путу од дана рођења до дана уласка у живот вечни, само уколико останемо верни Божијем руководству, на које нам је наш Спаситељ указао у Свом Светом Јеванђељу.

Околности постављања Саула за цара

Говорећи о Божијем Промислу, не можемо а да не споменемо историју израиљског цара Саула, кога је његов отац послао да пронађе изгубљене магарице, а он је пронашао своје царство. Размотримо овде Божији Промисао о овом мужу. Бог је рекао пророку Самуилу: «Сутра у ово време (било је то у подне) послаћу ти човека из земље Венијаминове и ти га помажи на царовање народу Мојему – Израиљу». Бог је послао Саула Самуилу на следећи начин: Сауловом оцу су негде побегле магарице, и он је послао свог сина да их тражи. Саул је узевши са собом једног од слугу кренуо да их тражи. Прошли су гору Јефремову и земљу Шалишу, али магарице нису нашли; и прошли су кроз земљу Шаалим, и кроз земљу Венијаминову, и нису их нашли. И када су дошли у земљу Цуф, Саул је рекао слуги, свом сапутнику: «Пођимо назад, да не би отац заборавивши на магарице почео да брине за нас и био принуђен да тражи нас саме». На то је слуга рекао: «Овде у овом граду се налази уважавани Божији човек; све што он каже се тако и дешава; могли би да га питамо за магарице?». Саул је овај слугин савет сматрао разумним и корисним. Ето на који начин је Бог послао Саула Самуилу (1 Цар. IX, 1-7). Али пре него што су они видели један другога и почели да разговарају, Господ је открио Самуилу, да је Саул тај човек кога треба миропомазати на царство за управљање јеврејским народом. Све се то десило по непостижном Божијем Промислу, обичним и очигледним редоследом: Саул је нашао магарице и поред тога добио и царство, о коме никада није ни размишљао. О како је непостижан Божији Промисао! Каква највећа тајна! Како се Божији Судови разликују од људских мисли: Саул уопште није размишљао о царском венцу и жезлу, али је Божијом вољом доведен на престо. Дакле, нису случајно побегле магарице, није случајно Саул био послат да их тражи, није случајно такође да дуго времена није могао да их нађе, и није случајно слуга дао савет свом газди да оде код прозорљивца Самуила: све се то десило по Божијем Промислу и тајном сугерисању извршиоцима Његове воље како би Саул био постављен за израиљског цара.

Недоумица о Саулу

Притом се само по себи рађа питање: због чега је Богу било угодно да помаже Саула за цара, ако је Бог за њега предвидео да ће напослетку упасти у нечасност и јадно завршити свој живот?

Уместо директног одговора предложићу своја питања: Због чега је Бог створио у Својој благодати ангеле, за које је унапред знао да ће се успротивити Богу, и бити за векове векова одбачени од Њега због греха, и мучити се у геени? Због чега је Бог населио Адама у рајском врту, када је знао да ће Адам кратко проживети у рају и бити изгнан из њега? Ради чега је Христос уврстио у Апостоле Јуду Искариотског, за кога је унапред знао да ће бити Његов издајник? Због чега је Христос послао Своје Апостоле у Самарјанско село, знајући унапред да они тамо неће бити прихваћени? Који је узрок таквих Божијих одлука? Али таквих случајева се може наћи на хиљаде.

Објашњење блаженог Јеронима Блажени

Јероним овако одговара на слична питања: «Желиш да сазнаш узрок таквих одлука? Ево га: Бог не гледа будуће поступке, већ садашње, и никога не осуђује по Свом провиђењу, иако зна да ће се тренутно добар човек променути у злог; Он га при свему томе по Свом милосрђу поставља на такав положај који он тренутно заслужује и на тај начин му даје снагу, у случају његовог пада, за обраћење на истински пут кроз покајање. Адам није сагрешио због тога што је Бог предвидео његово сагрешење, али зато је Бог и предвидео да ће Адам сагрешити по својој слободној вољи».

Расуђивање св.Амвросија

Слично овоме расуђује и свети Амвросије: «Адам није сагрешио због тога што је добио заповест, или Јуда зато што је био изабран у Апостоле, јер Бог не би наложио то на њих: једноме да преступи заповест, а другоме да – постане издајник. Обојица су да су свето сачували своје обавезе могли да се уздрже од греха. Они, за које Бог зна да ће водити добродетељни живот, су у почетку често зли; а они за које Он зна да ће грешити и постати зли, су у почетку добри. Стојиш ли тренутно, чувај се да не паднеш. Свети Апостол Петар је пао: ти буди опрезан; Јуда је пао да би те упозорио на пад».

Божија помоћ и човекова жеља треба да се поклапају

Никакав наш труд ни ревност не могу да нас сачувају без Божије помоћи; али и Божија помоћ без људске жеље (воље) неће донети користи: примери за то су у Петру и Јуди. Ми треба да избегавамо крајности: не треба да будемо лењи препустивши све Богу, а исто тако не треба да мислимо да сами по себи, без Божије помоћи и Његове воље, можемо било шта добро да урадимо. Јер и Сам Бог не ради све, како нас не би оставио празнима, а исто тако не предаје нама да све урадимо, како се не би сујетно узносили: Бог нас уклања од свега што може да нам штети, а подстиче нас и помаже нам у ономе што је за нас корисно.

Нико се од Бога не може сакрити

Опет подсећам на Саулов пример: колико је био диван Божији Промисао о њему! Јер тај који се у својој злоби више пута трудио да погуби Давида је сам био окружен многобројном војском Филистимљана, и одбачен од Бога обратио се врачари преступивши Божију заповест. Она је позвала душу већ умрлог пророка Самуила, који је наговестио Саулу брзу и неизбежну погибију. Немајући храбрости нити да је избегне нити да је поднесе, Саул је забоо свој мач у земљу, пао на његову оштрицу и на тај начин сам себе лишио живота (погл. Детаље о тим догађајима у Првој Књизи Царева, гл. XVIII-XXXI). Казна и освета нарушиоцома Божијег закона су неизбежни. Саул је сам себе предао смрти, како би избегао непријатељско подсмевање, бешчашће, поруге и прекоре; али није избегао ни то, јер су му Филистимљани одсекли главу са мртвог тела, тело бацили зверима и птицама као храну, а главу су носили уз поруге по целој Палестини! О, Боже! Нико не може да се сакрије од Твоје Промисли нити да избегне Твоје судове. Као што се на тачној ваги све измери како равнотежа тако и претег, тако се и код Бога све мери – истином (Приче XVI, 11).

Мудри судови Божији

Божији Промисао треба посматрати са највећом мудрошћу: обично се сваки преступ не кажњава истог трена, али с друге стране не остаје ни потпуно без казне. Ако Бог не би казнио ни једно зло дело, онда би многи помислили да никаквог Промисла ни нема. А ако би после сваког преступа неизбежно следила казна, онда би у том случају веровали да после смрти нема ни награда, ни казни. И зато Бог кажњавајући само неке преступе, остварује Свој Промисао; ако некога не кажњава тог тренутка после преступа, онда му прети казном после смрти у будућем животу, уколико се не покаје у овом.

Бог све окреће на добро – чак и наше грехе

Све животне невоље Бог окреће на нашу корист и на наше добро: допушта греховне падове ради постизања и завршетка најузвишенијих, непостижних, тајанствених дела Свога Богоуправљања. Јер и чињење добрих дела и допуштање злих је својство, које искључиво припада само Божијем Промислу. Истина, никада Бог не би допустио зло, када не би био толико силан и добар, да од сваког злог дела направи добру последицу. Реци по савести: када се у свету појавило љуће и веће зло од Адамовог преступа и убиства Христа-Спаситеља, новог Адама? - Међутим, првородни грех је низвео Бога с неба на земљу ради примања на Себе људског тела; Христова смрт нам је отворила небо и повратила све што смо изгубили у Адаму. Најузвишенији Бог је истовремено и најмудрији уметник, који претвара свако зло дело у узрок за најбоље последице, слично као што се од грубе масе добија злато. Онима који љубе Бога све је на добро (Рим. VIII, 28): Магдалинина сагрешења су послужила за многе као повод за сопствено исправљање; Петров пад је за безброј људи био пример истинског покајања; Томиним неверјем су се многи утврдили у истинитост Христовог Васкрсења. Одатле се увиђа највећа Божија слава: «Жањеш, где сејао ниси». Бог није посејао грехе, међутим од њих сабира богату жетву врлина. Заиста Бог источава мед из камена, и јелеј из тврдог камена, када од највећих злодела ствара најбоље последице.

На који начин треба размишљати о болестима и несрећама

Божији Промисао брине о нама тако да и наше најмање телесне тескобе не остају непримећене с Његове стране. Као последица тога, свако од нас при телесној тескоби треба овако да размишља: ова болест или друга незгода је последица или мог неопреза или људске злобе, или нечег другог, - али у сваком случају се не би десила без Божијег Промисла, које ју је одредило према мојим снагама, тако да њен почетак и њена тежина (слабљење или појачање) зависи од Њега. На исти начин од Божије Промисли зависи и начин исцељења исте. Он уразумљује лекара и указује на средства, или се супртоставља свему, јер су и добро и лоше, живот и смрт, сиромаштво и богатство од Господа (Сирах. XI, 14). На исти начин у свим догађајима који нам се дешавају треба расуђивати да су предвиђени и допуштени од Бога. Непријатељ злослови и проклиње те, - знај да су сва његова хуљења и речи које изговара злобним устима, стављени пре века на вагу Божијег Промисла: колико му је дозвољено толико ће и рећи, и ни једне речи више од тога. Зашто се ти узалуд противиш и гневиш? Тако исто размишљај и о свим другим твојим невољама чије дешавање, број, тежина, трајање и завршетак одређује Бог. Зато се покори Божијем Промислу, говорећи с Псалмопојцем: «Ја сам нем – и не отварам уста моја» (Пс. XXXVII, 14). Нека буде воља Твоја, Боже мој! По Твом Промислу и допуштењу се све дешава. А уколико си Ти то уредио, онда бих ја био несрећан bezzakonik уколико бих Ти се успротивио. Дакле, Твојој светој вољи Боже мој се повинујем у свему и са благодарношћу ћу примити од Тебе све што ми шаљеш и трпељиво ћу претрпети.

Недоумица која се тиче благостања непоштених и страдања праведних

Августин каже: «Узбуркава се животно море, и Ти Господе видиш зле да напредују, а добре угњетаване: ето искушења, ето буре. Господе Боже! Је ли у томе Твоја истина да зли буду у благостању, а добри да страдају? – И Бог ти одговара: је ли то твоја вера? Да ли сам ти Ја то обећао (то јест благостање)? Или се ти зато називаш хришћанином да би се наслађивао овоземаљским успесима? (погл. Август. Тумачење на 55-и псалм). Смиримо се пред Богом и умиримо наша срца вером у Божији Промисао када видимо непоштене да владају, а благочестиве да страдају. Ништа од тога не би било да Бог то не допусти, Он истина не би допустио, уколико не би имао довољно разлога, ради којих сматра да је боље да их допусти него спречи. Рећићеш: од тог допуштења настају многобројне невоље и највеће смутње. Могуће је жалити о томе, али трезвено: јер је по веома праведним узроцима тако било угодно Богу, Који од највећег зла може да учини дивно добро, тако лако, као што се лако извлачи мач из футроле.

У будућем животу ће све бити разјашњено

Не чуди се томе што су Божији судови тајанствени и непостижни: на Други Христов Долазак, у дан Страшног Суда живот сваког човека ће бити представљен као у огледалу; биће разјашњен и сваки узрок због кога је Божији Промисао уредио овај или онај догађај, и ради чега је тако било уређено свуда: у свим царствима, градовима, породицама и са сваким човеком. Све ће се открити. Откриће се како је милостив био Господ према грешницима, и сваки од њих ће више или мање бити без одговора; а такође ће се показати у ком степену је био сагласан начин Божијег управљања светом са Његовом славом и правдом, и колико је био приличан и благодатан за сву твар.

Бог од зла ствара добро

Не заборавимо да Бог од сваког зла ствара неко добро. Шта је било тужније од грехопада Адама и Еве са целим људским родом? Међутим Бог их је тако подигао да је садашњи положај хришћанина виши од Адамовог рајског положаја. «А ми проповиједамо Христа Распетога, Јудејцима саблазан, и Јелинима лудост; онима пак позванима и Јудејцима и Јелинима Христа, Божију силу и Божију премудрост; међутим она је постала спасење целог света, свим званима част и слава и задобијање вечног блаженог живота (1 Кор. И, 23).

Примедбе:

(1) Преузето из текста св. Јована Максимовича, архиепископа Черњиговског (1697-1712) и митрополита Тоболског и целог Сибира (1712-1715), који се упокојио 10 јуна 1715 године у убројан у лик светих 1916 године. Сам текст је светитељ написао најпре на латинском језику за студенте Кијево-Могиљанске Академије, а после га је превео на словенско-руски језик под називом: «Илиотропион, то јест сунцокрет, који представља сагласност људске воље са Божијом». За овај текст редакција је користила превод Илитропиона са црквенословенског на руски језик (Илиотропион, или сагласност људске воље са Божијом вољом», 5 књига Кијев, 1908 г., стр. 4-40, 345-390). – Подела на главе и заглавља припада редакцији. – На неким местима је тежак слог превода исправљен. – Цитати из Светог Писма од нама прихваћеног текста, највећим делом су измењени сагласно последњем.

(2) Треба приметити да аутор речи «Провиђење, Промисао и Промишљање» употребљава као синониме.

Глава II:

Божији Промисао о нашим потребама.

Бог је брижни Домаћин. Он у Својим рукама држи сва велика и богата животна блага, и само их од Њега треба усрдно молити. Пустиножитељ Марко је обично говорио: ко се не узда у Бога у добијању од Њега привремених добара, онда тај тим мање може да полаже наду на Бога да добије од Њега то, што води човека у живот вечни, например, веру, наду и љубав. «Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одијенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?» (Мт. ВИ, 25). Када нам је Он даровао живот (без наших заслуга, када још нисмо ни постојали), који је драгоценији од хране, и тело, које је важније од одеће, онда ће нам несумњиво дати и све оно што доприноси сачувању живота и потребама тела. Тим пре нас неће одбити у свему томе, пошто је Сам зажелео, по Својој огромној доброти, да нам дарује живот. И ако нам је као дар радо дао оно што је за нас најважније онда може и жели да нам да и увек нам шаље и оно мање важно. Али послаће нам под условом, да и ми не останемо празни: јер нас је Он створио и призвао на земљу, да би је обрађивали и одржавали у реду (Пост. ИИ, 15), а не узалуд, да бисмо се уздали на Њега Јединог, Свемогућег и Сведарежљивог, а не на саме себе. Јов је молећи храну за вране, а не бринући о себи, говорио: «Ко ће припремити врани њену храну, када њени птићи вапију ка Богу, лутајући без хране=» (Јов. XXXVIII, 41).

Учење Исуса Христа

И Сам Христос, узевши птице за пример, нас учи и говори: «Угледајте се на птице небеске: оне нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; и Отац ваш Небески храни их» (Мт. ВИ, 26). Исти Учитељ Небески каже: «Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ниједан од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се дакле; ви сте бољи од много врабаца» (Мт. X, 29-31). Тај први пример против нашег маловерја представљају животиње, које се хране без икакве бриге о самима себи – да би се од њих научили да спознајемо свемогућност Божијег Промисла, у Коме само и можемо наћи смирење и душевни мир.

Други пример су нам дивље растући цветови, кринови пољски. Господ Христос указавши на Божији Промисао о малим птицама и о коси на глави, говори: «Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али Ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не од‌јену као један од њих» (Мт. ВИ, 28-29). И одатле Христос изводи закљућак: Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камоли вас, маловјерни?» (Мт. ВИ, 30). Томе Спаситељ Господ наш додаје и трећу поуку о узалудности наше самобрижности, говорећи: «А ко од вас бринући се може придодати расту своме један лакат?» (Мт. ВИ, 27). Свака наша брига о самима себи која није сједињена са уздањем на Бога је узалудна, о чему Господ и говори: «А ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? Ако дакле не можете ни најмање, зашто се бринете за остало?» (Лк. XII, 25-26). Сујетан је, празан и бескористан ваш труд, уколико га Бог не подржи и благослови. На сваком свом почетку и делу положи сво уздање на Бога, и Он ће (без твог труда) све уредити онако како је најбоље по Својој неизрецивој милости: «Он отвара руку Своју и сити све живо Својом добротом» (Пс. CXLIV, 16).

Зашто међу нама има много сиромашних?

Дакле, ако Господ брине о задовољењу животних потреба свих луопште: јер је Он створио и малог и великог и под‌једнако промишља о свима (Прем. Солом. ВИ, 7), због чега онда постоји велики број сиромашних људи? Чудан је братијо Божији Промисао о сиромашнима. Истинито је о томе рекао св.Златоуст, да не само да сиромашни имају потребу за богатима, већ и богати имају још већу потребу за сиромашнима. Све што је постојало и што постоји у свету добро и Богу угодно устројено је старањем и радом сиромашних, али трудољубивих и богобојажљивих људи. Будући лишени задовољстава и новца, они су се трудили у зноју лица свог, продавајући свој рад богатима; они нису заборављали Бога, молили су се своме Творцу и Промислитељу, Који им је био Покровитељ у њиховом сиромаштву. Многи свети Божији Угодници, пребивајући у крајјњем сиромаштву, волели су га више од сваког богатства и имали су за себе највећи Божији Промисао. Немајући ништа, али као да све поседују, они су слободно, у великој душевној радости узносили молитву: «Оче наш, Који си на небесима ...имајући у устима и срцу речи Псалмопојца: «Стави на Господа бреме своје и Он ће те укрепити».

Божија брига о онима који су Му се предали свим срцем

Заиста, Отац наш Небески има тако велики Промисао и бригу о људима који су Му предали своје срце, да када су лишени људске помоћи, Он им шаље Своју небеску помоћ. Например, такву помоћ је Бог указао пророку Илији. Као прво, Он је наредио вранама да му доносе храну; и вране су му доносиле хлеб и месо ујутру и увече, а воду је пио из потока. Као друго, када је тај поток пресушио, Бог је наредио Илији да иде у Сарпету Сидонску код убоге удовице да се храни. Сва имовина те удовице се састојала од неколико шака брашна у бурету и од мале количине уља, али се по Божијем Промислу за све време пророковог боравка у њеној кући брашно из бурета није потрошило, нити се количина уља смањивала. Треће, када је Илија у сну олакшао своје сиромаштво, јавио му се Анђео Господњи с неба и разбудио је Илију дотакнувши га и говорећи: устани, једи и пиј. Илија се пробудио и видео следеће: поред његовог узглавља се налазила печена лепиња и бокал воде. Појео је целу лепињу, напио се воде и поново заспао. Божији Анђео је то исто поновио и други пут. Такву исту преславну благодат јављао је Сведарежљиви Бог и многим другим Својим Угодницима, када су се налазили у различитим потребама.

Наше маловерје

Иако често добијамо од Бога благодат у својим потребама, често срећемо велико маловерје код многих, који се боје да не буду лишени пристојног и неопходног за одржавање овоземаљског живота. И ми данас говоримо са Јудејима: «Може ли Бог уготовити трпезу у пустињи?» (Пс. LXXVII, 19), и са апостолима Филипом и Андрејем: «Ни за двјеста динара хљеба није им доста, да свако од њих само мало добије», пет хљебова јечмених и двије рибе – «шта је то на толико мноштво?» (Јн. Ви, 7-9). О, маловерни смо ми људи! Отац наш Небески зна, да нам је све то неопходно: зар је благодат Божија данас мања у поређењу са пређашњим временима?

Примери из црквене историје.

Светом Павлу, првом пустиножитељу, врана је у току шездесет година доносила по пола хлеба; али када је код њега дошао св.Антоније Велики, врана је донела цео хлеб. Јован-пустиножитељ се четрнаест година, у току којих га нико од људи није видео, хранио млеком женке јелена. Многи од пустињака су имали и храну и одећу од урминог дрвета: оно им је служило и за шивење и за печење хлеба. Шесто педесет трећег лета од Христовог Рођења Јудок, син британског цара, је одрекавши се царског престола ступио у монаштво и постао отшелник. Он је на острву окруженом водом направио цркву и основао манастир. Био је такође дарежљив према сиромашнима. Једном се десило да је у манастиру остао само хлеб за братију која је радила, али је он наредио да се тај хлеб подели на четири дела и да се први део да сиромаху. Тај сиромах је променивши своју одећу долазио четири пута у току тог дана да проси милостињу, и добио је сва четири дела, тако да ништа није остало за братију. А потом је један од њих почео да ропће и укорава игумана за његову превелику дарежљивост. Јудок је тешећи га рекао да треба да очекују помоћ Свише. После неколико часова су до манастира допловиле четири лађе пуне намирница, којима се изобилно прехранила изгладнела братија. Истинито је рекао Августин: «Мислиш ли да онај који храни Христа (то јест сиромашне) неће и сам бити нахрањен од стране Христа?». Настојатељ једног манастира је отпустио двојицу братије ради неког манастирског посла. Када је путнике затекло вече, они су исцрпљени од рада, изморени од глади и тужни, почели да уздишу због тога да ће доћи у сиромашно село, и да тамо неће имати никаквих познаника, те се тако неће ни одморити нити окрепити храном. Неки странац их је срео и упитао за узрок њихове туге, и када су му открили своју невољу, он им је рекао: «Ви сте све оставили ради Бога са највећим уздањем на Њега, а сада тугујете као да сте лишени сваке наде: Бог храни животиње, а зар ће оставити синове гладне?». Рекавши то, постао је невидљив. Када су ушли у град и помолили се у цркви, градоначелник их је позвао код себе на вечеру; али један други становник тог града им је пришао, желећи и молећи их да дођу код њега кући; трећи је пришавши и видевши двојицу да дискутују, решио спор тиме рекавши да први муж као поштован од свих има преимућство; том одлуком су сви били задовољни, пошли су код њега кући и он их је све изобилно угостио. Међутим, ови и слични примери не искорењују наше маловерје; без обзира на све што нам Бог шаље, ми се ужасавамо оскудице, тугујемо уколико немамо свега и превише.

Причају људи о једном сиромаху, који је погледавши у своју торбу увидео да је она пуна корица хлеба, које је сакупио од многих дародаваца, и рекао: сада сам ја богат. На тог сиромаха веома личимо и ми сами: ми се тек тада уздамо у Бога када су наше трпезе пуне сваког добра, која ће нам бити довољна за много година.

Поучни пример св.Јована Милостивог

Такав није био и свети Јован, патријарх александријски. Претрпевши огромне губитке – када је морска бура уништила тринаест црквених бродова са пшеницом, које је на сваком броду било по десет хиљада мера, - положио је сво своје уздање у Јединога Бога, и у Њему је нашао највећу радост. Такав губитак су истовремено имали скоро половина александријских грађана, и зато су се сви спасени путници окупили у Александрији, као у тихом пристаништу. Свети Јован је свима њима одмах послао писмо, ради утехе, у коме је писао следеће: «Господ дао, Господ и узео; како је угодно било Господу, тако се и десило; нека буде благословено Име Господње!» (Јов. И, 21). «Потрпите децо, и ничега се не бојте!». Сутрадан се код њега окупио велики број грађана ради утехе у невољи. Али он их је предухитрио, ставивши сву кривицу на себе, говорећи: «Бог ме је сачувао од великог греха: није се десило то да бих се узносећи умом погордио и имао о себи високо мишљење да делим много милостиње сиромашнима, и да сам дарежљив; због тога је Отац праведно казнио свога вољеног и сујетног сина, како се не би преузносио. Бог нас милостиво укорава, наневши нам неколико рана, како бисмо Му се брзо обратили. Али Он је Тај исти Сам Бог, Који је био и у време Јова, толико Свемогућ и толико милосрдан. Он нас неће оставити». Тим речима је патријарх развеселио оне који су дошли ради утехе. Убрзо је Господ Бог двоструко надокнадио Јованов губитак, а он је давао сиромашнима најобилнију милостињу. Сумњати или бити малодушан поводом сличних случајева значи исто што и тврдити: Бог је или шкрт, или забораван; али таква расуђивања припадају нечаснима, безбожницима; њих треба да се клонимо.

Уздање у Бога пустињака Аматија

Аматије-пустиножитељ, свети муж, је својевремно био живо огледало. У њему су били обавезни да се огледају сви, који Божији Промисао схватају неправилно или га одбацују и хуле на њега. Аматије се потрудивши се тридесет година у манастиру, удаљио у пустињу, где је на камену који је изабрао живео у великом уздржању. Један од манастирске братије му је сваког трећег дана доносио комад хлеба и чашу воде – то је била једина његова храна. Такво уздржање није било угодно ђаволу: и долетела је врана, преврнула ногама чашу са водом, а комад хлеба узела у кљун и однела. Тако је подвижник био лишен тродневне хране. Како је на то гледао добродетељни муж? Можда је проклињао врану, или је хулио на Божији Промисао, или је почео да пориче замке злих духова? – ништа од тога он није урадио. Ми тако поступамо у сличним случајевима, а он је подигавши руке и узневши ум ка небу, узвикнуо: «Захваљујем Ти Господе Боже мој, што Ти је било угодно да ме оставиш у нешто дужем посту по Твојој светој вољи. Знам да ће ми то бити веома корсно убудуће, јер се у свету ништа не дешава без Твоје Промисли, без Кога ниједан листић не пада с дрвета». А ми грешни мислимо, да горење кућа у пожару, потапање бродова, отимање имања, личне увреде се дешавају када Божији Промисао спава или не види, - једном речју не верујемо у Божији Промисао. То су чак и идолопоклоници боље схватали од нас; јер су они здравомислећи међу њима расуђивали да се све у свету не дешава по људској вољи нити по слепом случају. Заиста, све долази од Бога, по Његовом праведном Промислу; због чега онда ми негодујемо и често чак и ропћемо?

Безбројна сведочанства Божије помоћи

На размишљање о Божијем Промислу нас наводе многобројни примери. Један богобојажљив муж је прешавши девет миља од града, али не стигавши на одредиште, измучен врућином, глађу и жеђи, уз јауке легао под крушкино дрво; лежећи почео је да изговара молитве и тада је на врху дрвета угледао једну воћку. У то време је поред дрвета пролазио неки странац, приближио се путнику намернику, и сазнавши узрок његове изнемоглости од глади и умора, извадио је чист хлеб и један његов део дао изнемоглом ради укрепљења његове снаге. То је истина, и хиљаде сличних примера постоје, и ми сами смо имали прилике да их видимо. Без обзира на то, ми се тако мало уздамо у Божији Промисао! Уколико наши судови, сандуци и житнице нису напуњени до врха свакојаким добром, ми клонемо духом; али када је наш дзак пун, новчаник набијен новцем, тада имамо наду. О слепи ли смо! Истинско уздање у Бога је онда када налазећи се у великим тескобама, највећој нужди и сиромаштву, не клонемо духом, већ са трпљењем побеђујемо све наше незгоде: јер што више страдања поднесемо, то нам се више славе и венаца припрема. Блажени Јероним је поучавајући о томе рекао: «Човек нека буде оно што треба да буде, и тог часа ће му послати све Онај, Који је све створио». Праведно узвикује блажени Августин: «О Боже мој! Ти се толико бринеш за сваког човека, као да имаш само њега; тако се бринеш о свима, као о сваком човеку појединацно». Свети Григорије каже: «Бог се брине о сваком тако као о свима, и о свима примишља, као о једном». Тако се и за тебе читаоче брине Божији Промисао, као да нема ни о чему другом да брине. Многобројност народа, о коме се Бог брине не смућује Божији Промисао, нити Га оптерећује: за Њега је брига о једном човеку таква као и брига за безборј хиљада људи. Као што је раније бринуо о Ноју са члановима његове породице или о једном Адаму у рају, тако Бог и сада под‌једнако брине о свима.

Глава III:

Све несреће и невоље се дешавају по Божијој вољи.

Све у свету, што чак изгледа и зло (сем греха) се дешава по Божијој вољи. Богослови то објашњавају на следећи начин. Зачетак зла је грех. Сваки грех има свој 1) узрок, и 2) његову неизбежну последицу – исправљање казном. Узрок греха је лажљивост или својевољност горедљивог грешника; казне се као горке последице својих узрока дешавају по Божијој вољи, ради исправљања или искорењивања греха. Дакле ако из појма греха одбацимо његов узрок – лажљивост и својевољност, онда неће бити ниједне од његових горких или злих последица, које се не би дешавале по Божијој вољи. Како невоље појединачног човека тако и овоземаљске такозване природне непогоде, као што су: глад, суше, епидемије и томе слично, често немају непосредан однос према греху појединца, већ се дешавају по Божијој вољи. Зато се све људске невоље дешавају по Божијој вољи ради достизања праведних циљева Божијег Промисла; само је грех противан Богу (слично томе како је зло противно добру, или лаж истини), али га Бог допушта ради ненарушавања личне људске воље, или његове слободе.

Зло, које нам људи чине, није ван Божије воље

Многи се варају из свог потпуног незнања мислећи, да само зло које настаје због природних узрока (то јест: поплаве, земљотреси, неродне године, непријатне атмосферске појаве, болести, изненадна смрт итд.) настаје по Божијој вољи; јер у највећем броју такве несреће немају директан однос ка гресима. Али зла дела, која су последица противзаконитих људских намера (као што су увреде, ругања, преваре, лукавства, крађе, убиства итд) се дешавају независно од Божије воље и Његовог Промисла, али захваљујући људској злоби и развраћеној људској вољи, која сама причињава и наноси ближњима сваковрсно зло. И зато се не само у давно прошлим времена, већ и данас често чују жалбе: «Оскудица у храни и неопходним средствима за живот не потиче од Бога, већ од зеленаша». Те жалбе су жалбе људи који не знају за Бога: оне нису достојне хришћанина.

Тему, о којој тренутно говоримо, чемо појаснити примером. Неко, ко је намерио да лиши ближњега све његове имовине и желећи да испуни своје намере у тајности, прикрада се тако да га нико не примети у његову кућу, ставља запаљене ствари под њу и неприметно излази из куће. Ускоро настаје пожар; пламен се повећава, и пребацује због ветра и на друге зграде; људи са свих страна трче да гасе ватру и да заштите од пожара суседне куће. Пироман такође трчи са другим људима како би гасио пожар, али он има другу намеру: он се користи пожарном стихијом и износи из запаљене просторије ствари као да би их тобоже спасао од пожара; а у ствари их пљачка и скрива. Иако сва ова дела која је починио пироман представљају непосредан узрок штете коју је поднео домаћин куће и лишавања његове имовине, уколико се разматрају искључиво саме по себи то јест независно од зле намере пиромана, оне се ни по чему неће разликовати од такозваних физичких непогода. Оне су од Бога: слично томе, као што по Божијој вољи гром убија човека, муња пали кући или дрво, ураган разноси покошено сено, тако и пироман: он не може ни да уђе у кућу, нити да изађе из ње, нити да подметне пожар, без Божијег допуштења. Сама та дела су безразлична – нису ни зла, ни добра, јер могу да послуже како на зло, тако и на добро. Али, зла воља, лукава намера, којима је руковођен пироман, и чији узрок више није Бог, већ слободна воља пиромана. То је његов грех, иако му је Бог дозволио да на делу оствари своју злу намеру; јер је Бог могао и да спречи то дело, да Му је то било угодно. Али Господ није спречио остваривање те зле намере, већ је допустио њено остварење по Свом праведном Суду. О узроцима таквог допуштења ће бити речи касније.

Ако у Богу није зачетак нашег моралног пада (који и јесте једино истинско зло) онда то не може ни бити: “Чисто око Његово не може видети зла” (Аввак. И, 13) и “заволе правду, и омрзну bezzakonje” (Пс. XLIV, 8), онда је потпуно истинито да се све невоље, које се дешавају због споредних узрока, разумних или неразумних, без обзира на који начин се дешавају, дешавају по Божијој вољи, која се шаље Његовом крепком Десницом, по Његовом Промислу. Љубљени! Бог је усмерио руку да те удари; Бог је покренуо језик онога који вређа или клеветника да те увреди или оклевета; Бог је допустио нечастивом да те савлада. Сам Бог потврђује то устима пророка Исаије, говорећи: “Ја сам Господ, и нема другог; нема Бога сем Мене; Ја сам те опасао, док ниси знао за Мене…Ја дајем светлост и таму, стварам мир и невоље; Ја, Господ, радим све то” (Ис. XLV, 5, 7). То још јасније потврђује пророк Амос: “Да ли у граду бива невоља а да је Господ не допушта” (Амоса ИИИ, 6)? Као да говори: нема ниједне невоље, која се не дешава по Божијем допуштењу, које дозвољава злу намеру, а притом за њено остварење указује на начин и даје снагу.

Тако Бог, желећи да казни цара Давида за грех његове прељубе са Уријином женом и за убиство самог Урије, грехом мешања крви његовог сопственог сина са његовом женом говори Давиду преко пророка Натана: “Ево, Ја ћу подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твојему (Авесалому), те ће спавати са женама твојим на видику свакому. Јер ти си учинио тајно (то јест прељубу и убиство), али ћу Ја ово учинити (то јест Авесаломово мешање крви) пред свијем Израиљем и свакому на видику” (2 Цар. XII, 11, 12). Ову мисао је веома добро објаснио блажени Августин, говорећи: “На тај начин Бог исправља добре људе преко злих”.

Непоштени цареви, као Божија оруђа

Божије правосуђе такође често користи непоштене цареве и зле кнезове, као Своја оруђа, ради учења трпљењу праведних и ради кажњавања непоштених за њихове преступе и поступке. Ево примера: Бог, преко пророка Исаије, прети развраћеном израиљском народу, његовим погубљењем и пустошењем Палестине од стране Асираца, говорећи: “Тешко Асиру, шиби гњева Мојега, ако и јест палица у руци његовој Моја јарост. На народ лицемјерни послаћу га, и заповиједићу му за народ на који се гњевим, да плијени и отима, и да га изгази као блато на улицама. Али он неће тако мислити и срце његово неће тако судити, него му је у срцу да затре и истријеби многе народе” (Ис. X, 5-7). Овде Бог јасно показује да то није воља асирског цара, већ Његова света воља која се остварује помоћу Асираца. Он их назива палицом гнева и шибом негодовања Његовог на bezzakonja Израиља, и Сам Себи их приписује као казну. “Ја сам их послао”, - као да Он говори, “да узму њихов плен и умире непокорне Мени и веома погорђене умом својим: они су одбацили веру у Једнога Бога, и поштовали многобожачке идоле безумним и суровим обредима и жртвама. Сам асирски цар (извршавајући Божију вољу) ће мислити другачије, сматрајући да то ради по својој сопственој вољи, и неће се уразумити, већ ће се усредсредити на убијање и коначно истребљење народа; међутим, он ће послужити Мојој вољи. А када казним људе Моје ратом са Асирицима, и исправим их, о! тешко тада жезлу томе, тешко Асирцима, јер ћу их као непотребно оруђе бацити у огањ”. На исти начин треба гледати и на друге праведне казне, које Бог попушта на нас ради наших неправди.

Римски император Тит, је при опсади Јерусалима, сам лично обилазио његове зидине и видевши јаме, пуне телима мртвих људи, из којих је истицала крв, тешко је уздахнуо и подигао је очи и руке ка небу, и рекао: “Боже милостиви, то није моје дело!”

Због чега је могуће “противити се” Богу у невољама?

Неко може да нас упита: ако је истина да нас све невоље сналазе по Божијем допуштењу, онда је значи узалудно да се противимо Његовој светој вољи? Узалудно је употребљавати лекове у болести? Због чега водити наоружане пукове против непријатељског напада? Зашто да му добровољно не предамо кључеве наших утврђења и не пустимо га у нашу земљу а на нашу погибељ? Због чега не следимо блаженог архијереја Лупа, који је поздравио Атилу следећим речима: “Поздрављам те Атила, бичу Божији!”. Одговарам онима који постављају ово питање да се рушилачки ратови и сличне невоље не дешавају без Божије воље, и то је јасна ствар (као што смо показали раније); али одатле не следи да се не треба ни наоружавати против непријатеља, нити прибегавати лечењу наших болести, сматрајући те поступке супротним Божијој вољи. Међутим болеснику је непозната Божија намера о периоду трајања његове болести, и зато њему није забрањено да прибегава различитим средствима исцељења. И када већ, после употребе многих лековитих средстава не оздрави, онда може да буде уверен да је то Божија воља да трпи дуготрајну и тешку болест. Тако смирено расуђуј сваки болесни брате да је Богу угодно да још будеш болестан. Али пошто не знаш да ли Бог има намеру да страдаш до смрти, онда није грех да прибегаваш средствима за исцељење ради оздрављења или олакшања болести. Безгрешност лечења се доказује још и тиме да уколико Богу није угодно да ти поврати здравље, Он може да лиши свако средство његове исцелитељске силе. Тако треба расуђивати о непријатељима и ратовима. Бог је више пута допуштао непријатељима да поробљавају израиљски народ, да тај народ не би чинио лоша дела и заборављао на Бога свога; И Израиљци су се не знајући Божију вољу супротстављали својим непријатељима. Али су зато другачије поступили када им је пророк Јеремија открио Божију вољу да се покоре цару Набуходоносору. На исти начин, уколико пожар уз сво старање народа и пожарне бригаде не може да буде угашен, онда је очигледно да је Божији суд одлучио да та кућа не само да треба да буде запаљена већ и да треба да изгори ради испитивања трпељивости Божијих пријатеља и кажњавања непријатеља. На сличан начин треба расуђивати и о свим другим догађајима у нашем животу.

Поуке блаженог Августина

“Погледајте, љубљена браћо, - поучава блажени Августин, - никада не говорите: то ми је ђаво урадио (ту несрећу ми је нанео покварени непријатељ), већ све што ти се дешава, и добро и зло, приписуј Богу својему, знајући да ђаво не може ништа да ти уради, уколико Свевишњи Бог, Који има власт над животом и смрћу, не допусти му да ти нешто уради ради казне или твога исправљања. Казне Бог допушта за нечасне, који свесно поступају против своје савести, јавно одбацујући истину итд., а исправљање попушта на оне синове који су у нечему погрешили: “Кара онога, кога прима” (Јевр. XII, 6). И не надај се да ћеш остати без казне уколико не мислиш да будеш одвојен од небеског наследства: “Кара сваког сина, кога прима (признаје за наследника)”. Да ли је то тако? Да ли сваког? – Где си хтео да се сакријеш од казне? Кара свакога и нико не бива изузет од казне: нека ти буде јасно да Сам Јединородни Син Божији, не учинивши никакав грех, није био изузет од казне”. Ова поука је заиста достојна блаженог Августина. <п>Прича о Јосифу <п> Сетимо се Јосифа Предивног, првог велможе после цара у Египту. Какве је он невоље и зла дела трпео пре него што је добио највећу част и власт! Најпре је имао проблема са братском мржњом; она је била узрок породичне нетрпељивости према њему, и повећавала се и достигла такав степен да је био продан као заробљеник Исмаилћанима и одведен у Египат. Ни тамо није наишао ни на шта боље: наклоност његове газдарице према њему се показала штетнијом и погубнијом за њега, него братска мржња. Јер када је тај предивни младић заволео чистоту и целомудреност, није пристајао на саблажњиве предлоге своје газдарице на прељубу, и тада га је она оклеветала пред њеним мужем и без кривице је бачен у тамницу, где је провео три године. И заиста, он није тог тренутка после свог доласка у Египат био уз почасти постављен на тријумфални престо, већ је ишао ка њему трновитим степеницама највећих невоља и незгода. Све се то дешавало по непостижном Божијем Промислу, у шта нас уверава и сам Јосиф, који је напослетку рекао својој браћи: “Нисте ме ви послали овде (у Египат), већ Бог” (Пост. XLV, 8). “Не бојте се, зар сам ја мјесто Бога? Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ” (Пост. Л, 20). Свети Златоуст о овоме расуђује на следећи начин: “О томе није довољно само слушати, већ треба и ми сами да поступамо на тај начин. Дакле, умиримо и утешимо оне који су нам учинили зло, не узимајући им то за кривицу, већ подносећи све трпељиво и добродушно. Јер мудри Промислитељ Бог невоље Својих пријатеља обраћа у радосне догађаје. Често нам нанесена увреда доноси велику срећу; многи су падали и кроз свој пад долазили до онога што је за њих најбоље. Божији Промисао, ради остварења Својих циљева, не користи само добре поступке, већ и греховне падове. Да ли си спознао Јосифове путеве? – уништи злобу његове браће, удаљи њихову завист, одбаци њихов предлог за Јосифово убијање – и искоренићеш све то што је доприносило очувању целог Египта … Желиш ли да пратиш непостижну тајну Христовог искупљена целог људског рода? – уништи среброљубље у срцу Јуде Искариотскога, као и завист Јудеја према Христу Спаситељу: заједно са тим би удаљио спасење целог света, Христову проливену крв и смрт. Искорени ђаволе – тог трена ће се умногоме смањити благочестиви подвизи, победе и награде добијене за њих. Истреби мучитеље – како ће настати свети мученици? Такви су закони Божијег Промисла: достизање добра не само кроз врлинске, већ и кроз злобне људе па чак и преко самих ђавола. Јосифову продају од стране његове браће је заиста уредио Сам Бог, али само извршење исте, покривено злобом браће, је била дело њихове злобне воље”.

Давидов однос према свом увредиоцу Симеју

Када је цар Давид побегао од непокорног сина Авесалома који је устао против њега, неко од Симеја, из рода дома Саулова, истрчао пред Давида и почео да га вређа најувредљивијим речима: “Одлази, одлази, крвопијо и зликовче! Обрати Господ на тебе све крви дома Саулова, на чије си се мјесто зацарио, и предаде Господ царство у руке Авесолому сину твојему; ето те сада у твом злу јер си крвопија” (2 Цар. XVI, 5-8). Ето поражавајућег обрасца људске злобе! Авеса, брат Јоава војног начелника, је видевши такво вређање Давида, рекао: “Због чега тај мртви пас злослови господина мога, цара? Отићићу, и скинућу му главу”. Али цар, увидевши у том односу Божију вољу, постаје заштитник свог гонитеља, говорећи својим сапутницима: “Оставите га нека злослови, јер му је Господ наредио да злослови Давида: ко може да каже – зашто ти то радиш?” – Симеј је тешко сагрешио, проклињући Давида, јер иако га је Бог употребио као оруђе за вређање цара, он није био узрок његове злобне воље: Он ју је само мудро употребио ради кажњавања Давида. Слично Давиду, свако од нас треба да разматра нападе и злобе злих људи, чију самовољу свемилостиви Бог користи ради уразумљења невиних, или казне кривих.

Старчева кротост

Свети Доротеј прича да један старац богоугодног живота, током неколико дана није могао да узима храну због болести свог желуца. Помоћник је желећи да укрепи старца храном, смислио да припреми за њега пријатнију и укуснију храну. Он је из два суда, који су личили један на други, узео грешком за спремање хране тај, у коме се чувало старо покварено уље. Тако је при свој својој доброј жељи да угоди старцу, изобилно усуо у његову храну не мед, већ скоро буквално речено саму смрт, спремивши му такво јело које не би јео ни гладан пас. Болесник је једва пробао храну која му је донесена и тог часа је схватио грешку свога помоћника, али је прећутао и јео на силу. Потом, када његов желудац више није могао да прима ту храну, одложио је кашику, не изговарајући ни речи о неодговарајућој храни. Али помоћник је почео да га нуди да узме још више тог предивног јела, говорећи: “Спремао сам га са трудом и усрдношћу; оно ће укрепити твоје здравље”. Добри старац не само да није изговорио гневну реч на помоћника, већ се ни у мислима није прогневио на њега и одбио је да узме храну само због тога што је већ сит и што не може више да једе. Тада је помоћник сам пробао то јело и тог тренутка се бацио пред старчеве ноге и с тугом му рекао: “Убио сам те часни оче, због чега си својим ћутањем сакрио моју непоправљиву грешку?” – “Не смућуј се сине мој; да је Богу било угодно да једем слатко, ти би ми донео слатко”. Притом свети Доротеј примећује: старац је рекао истину, да да је Богу било угодно да болесни старац једе укусну храну, онда Он не би допустио да помоћник направи грешку или би покварено уље претворио у свеже. Тако, слично старцу, поступа онај, ко у свему признаје Божији Промисао: он ни у коме не жели да види злонамерност, никога не подозрева, али истински признаје да све што се са њим дешава бива по Божијем Промислу и вољи.

Захвална молитва царице Ирине

Грчка царица Ирина се када је у Цариграду била свргнута са царског престола од стране презреног слуге, обратила Богу следећим речима: “Захваљујем Ти Господе што си Ти мене сироту недостојну поставио на царски престо; али пошто си допустио да будем лишена тог престола, сматрам то последицом својих грехова; нека буде са мном воља Твоја! – У свему лошем и добром нека буде благословено Име Господње”. Истина је да нико не може да нам нашкоди у томе, у чему сами шкодимо себи. Због тога је тачно рекао блажени Августин:”Веруј Господу Богу без икакве сумње, и препусти Му се у потпуности, колико је то у твојој снази: тада те неће одбацити, и неће престати да те привлачи к Себи, и неће попустити никакво зло на тебе, иако би ти био убог и незнатан”. Ову поуку свако од нас треба да зна у потпуности и треба чврсто да држи на уму следеће: ништа противно нама не може да се деси без Божије воље и допуштења; ни ђаво и нико од људи не могу да нам нашкоде, уколико то Бог не допусти. Треба чврсто веровати, да иако нас постижу најтеже невоље по Божијем допуштењу, Он их као врховни Цар шаље на нас као најмилостивији Отац на нашу корист, ради нашег уразумљења и исправљања, и ради наших неправди и греха. Тако да сходно томе, нико други сем нас самих не може да нам нашкоди.

Глава IV:

Бог допушта невоље и грехе ради добра људи

Пошто ни ђаво нити ико од људи не може да нам нанесе никакво зло без Божијег допуштења, онда размотримо следеће: шта Бог допушта, на који начин, и ради чега – који је узрок Божијег допуштења?

Шта Бог допушта?

Треба разликовати две врсте зла које Бог допушта. Прва врста зла обухвата разне туге, тешкоће, болести, нанесене увреде или понижавања (осиромашење, затвор, изгнанство, депортовање), смрт, - све то не може да буде чак названо у ужем смислу злом, већ само горким леком, који нам Бог шаље ради душевног исцељења. Друга врста зла, која представља зло у правом смислу, су – наши греси, преступи Божијих заповести. Прву врсту зла Бог допушта по Својој вољи или као казну за нечасност, или као меру исправљања за синове и кћери. О злу друге врсте, то јест о гресима се не може рећи да их Бог жели, већ их само допушта. Све, што постоји у свету, постоји по вољи и речи Господа, «и без Њега ништа не би имало живот, или истинско постојање» (Јн. !, 3).

Природа греха

Али грех није нешто реално, већ само привидна супротност истинском постојању. Грех постоји због несавршенства, лажи и лукавства разумно-слободних бића које је Бог створио, а која му се не повињују; тако је грех првобитно и настао и данас се дешава супротно Божијој вољи, али није од Бога, већ по Његовом допуштењу. Узрок допуштања греха је сакривен до времена у тајни савршеног и непогрешивог Божијег управљања светом, или Његовог Промисла. Богу је потпуно позната читава будућност, и Он може лако да не дозволи мрски Му грех, али га допушта желећи да од зла створи добро, и из неправилног правилно, ради уразумљења и исправљања људи, да би они увидели какве последице повлачи грех за собом и у односу на онога који је сагрешио, и у односу према његовим ближњим, и према друштву. У томе је разлика између Божијег и људског допуштења, које се не може у почетку спречити и пресећи људским мерама, иако извршење допуштеног није пожељно. Напротив, Бог има и могућност да не дозволи и да пресече испуњење зле намере, а поред тога и вољу која допушта извршење овог или оног зла. Притом се поставља питање: због чега Бог дозвољава чињење греха, или који је побудни узрок ради кога Бог дозвољава људима да чине грех?

Због чега Бог дозвољава грех?

Бескрајна Божија милост никада не би дозволила да се на земљи дешавају тако зла bezzakonja, уколико се из њих не би добијала највећа добра и уколико се оно што је учињено из злобе не би обраћало на спасење. Бог је дозволио да се појача мржња браће против недужног Јосифа, али да ли је то било ради неког доброг дела? Није ли то било ради спасења од смрти глађу не само његових родитеља, браће и рођака, већ и целог Египта? Бог је допустио нечасном Саулу да на све начине злоби кротком, незлобивом Давиду, али није ли то било ради користи самог Давида и целог јеврејског царства? Да, било је то ради највеће користи не само њих, већ и целог људског рода, преко Давидовог потомка, Христа Спаситеља нашега. Бог је допустио да невино оклеветан пророк Данило буде бачен у јаму са разјареним лавовима; али ради чега? Ради постизања вишег степена славе њега самог и његових пријатеља. Али зашто да наводим многобројне чињенице из Старозаветне историје, када су Божијим допуштењем завидни првосвештеници, фарисеји и јеврејске старешине предали на распеће Јединородног Сина Божијег, Исуса Христа, и то допуштење се преобратило у спасење целог људског рода? На тај начин, од сваког допуштења потичу и откривају нам се највећа богатства Божије славе и Његових добрих дела према сваком човеку и целом људском роду. На основу свега нам се откривају: Божија доброта и Његово милосрђе, дарежљивост, свемогућност и величанство, и Његова Промисао. Одатле нас нама незнаним путевима обасјавају и Његова најузвишенија мудрост и правда, и самим тим подстичу многе људе да се врате добродетељима, и умножавању тешких, али славних подвига.

Обраћање зла у добро

О, како се дивно и величанствено пројављује Божији Промисао у свакодневним Својим допуштењима! Није ништа чудно направити добро од добра, али је веома задивљујуће дело – претворити зло у добро. Постоји изрека: «На мирном мору сваки морнар може да кормилари». Није нека велика мудрост уз погодан ветар, јак брод, мирно море, умешност морнара и видљивост пристаништа довести брод до њега. Али сасвим је друга ствар када је на мору бура, брод оштећен, посада малобројна и лоше опремљена, а при свему томе капетан тако искусно управља да безбедно избегава опасности – то је задивљујуће дело: капетан брода је својим делом доказао своју мудрост и своју искусност да управља бродом. Слично је и у Божијем управљању светом: оно што бива допуштено Божијом вољом и чини нам се да не води ка добру, Бог доводи до најбољег завршетка по Својој неизрецивој премудорсти и правди. Допуштањем противзаконитих дела и тужних дешавања Бог понекад bezzakonike обраћа у Своје најчасније пријатеље. По Божијем Промислу, Који све усмерава ка најбољем завршетку, злобне замисли против некога се често обраћају на његову корист и част; напади и увреде на некога често повећавају његове снаге. Највећа bezzakonja нечасних људи утврђују многе у благочестивости и врлинама и чувају их од погибељи. За многе људе, за које сматрамо да су већ потпуно погружени у бездан погибли, показује се да су већ кроз то само већ спашени.

Докази из Библије

Јосифу затвор служи за почасти и његову највечу славу; братска завист му је донела више користи него добре жеље целог света; Саулова злоба је Давиду донела царски венац; јама са лавовима је увела Данила у част и славу, какву нису достигли ни овоземаљски цареви; Христос је са Крста ушао у рај заједно са покајаним разбојником, а са Тавора се узнео на небеса и сео с десне стране Бога Оца. При Божијим допуштењима и добра и зла воља ради у прилог Богу, и без обзира какве намере људи имају, све се на крају крајева одвија ради постизања најбољих циљева. Заиста, свети су све то што им се дешавало у животу, пријатно или непријатно, приписивали Божијој вољи, због тога што нису обраћали своју пажњу на туђе грехе, али су све људске поступке разматрали, као Божији дар или Божије допуштење за своје грехе. Свети су расуђивали на следећи начин: свеблаги Бог никада не би допустио ништа зло, уколико не би знао да ће из тога настати многобројна и велика добра дела.

Сведочанства Светих Отаца

Сличну мисао је изрекао и блажени Августин: «Бог претвара зло у добро, јер будући Свеблаг, Он ни на који начин не би допустио зло у Својим делима, уколико не би био толико свемогућ и добар, да не би могао од зла да створи добро». И опет, праведно је говорио учитељ Теофил: «Бог се непостижно уплиће у наше заблуде и у наше грехе, не ради њихове похвале нити узимања учешћа у њима, већ гнушајући се њима, мрзећи их и исправљајући их; Бог ствара из зла много тога доброг, слично томе као што је огањ претворио у воду». Овде треба напоменути и његову другу поуку: «Свако онај ко нас растужује на било који начин као да у себи има два активна лица – једно свесно, и друго несвесно. Као прво, он жели ради свог злог расположења према нама да делује непријатељски против нас: с намером да повреди нашу личност, да нас лиши имовине итд., иако у тој својој намери увек не успева; при свом успеху, а кроз Божије допуштење, он постаје друго несвесно лице, у својству оруђа у Божијим рукама, Који кажњава или исправља наше понашање, и самим тим он несвесно служи Богу».

Примери из историје

Познате несвесне Божије слуге су били: Навуходоносор, Атила, предводник Хуна, Тотила, цар италијанских острогота, Тамерлан, и други Божији бичеви; то су били и Веспазијан и његов син Тит, који су се ради славе и ширења Римске империје, трудили да уништавају Јевреје, али су се у томе преварили.

Од човека зависи само жеља, али не и дело

Дозволи да те питам, љубљени мој брате хришћанине, чије жалбе веома често од‌јекују небом и земљом. Шта те толико растужује – да ли воља, или намера човека који хоће да ти нанесе бол, или само његова власт, могућност да оствари своју замисао, или и једно и друго? Ти одговараш: «Растужује ме и једно и друго заједно». Као одговор ћу ти рећи да ни злонамерна воља, нити њено испуњење (власт) не могу да ти нанесу бол: зла намера (воља) је ништавна без власти, и не може да ти нанесе никакву штету, а њено испуњење зависи од допуштења, то јест Божије воље, која је праведна и света. Познато ти је да је свака власт од Бога – због чега онда тугујеш и жалиш се на онога који ти наноси бол, кад он није урадио ништа друго сем онога што му је Бог дозволио? У супротном, без Божијег допуштења, он не би могао да ти нанесе бол. Кажеш: «Мој противник ми је нанео највећу увреду» - «Реци, какву? – јер те Бог кажњава за твоје грехе, или те учи трпљењу, или повећава твоју награду за невино претрпљену увреду (бол) – и ти се сматраш увређеним»? – «Мрзим тог лукавог човека, - рећићеш, - и његову злобну вољу». – «Али, ти увек обраћаш своју пажњу на дела других људи, а ја ти саветујем да је боље да свој поглед обратиш ка Богу и ка својој савести. Шта је могла да ти уради људска воља, па била она зла и нечасна? У чему је њен успех? Ти се не жалиш толико на то, што је твој противник желео да ти нашкоди, колико због тога што ти је нашкодио и што је могао да ти нашкоди! Од кога је то потекло, и зашто он може да ти нашкоди? Није ли то по власти и вољи Божијој? Ако је тако онда је то увек праведно, достохвално и свето.

Дакле, или се ућути или обрати своје жалбе Божијем допуштењу – и чврсто запечати у својој души, да Бог никада не би допустио да ти туђа зла воља нанесе било какво зло, који ти не би послужило на корист, уколико ти сам себи не нашкодиш.

Поуке блаженог Августина

И ко може да нам учини зло уколико ревнујемо у свему добром? Предивно је рекао блажени Августин: «Не бој се непријатеља: он може толико да ти нашкоди, колико је за то добио власти од Бога. Бој се Онога, Који је силан да учини оно што пожели, и Који не чини ништа неправедно, већ све што чини – чини праведно; а ако би нам се нешто учинило неправедним, онда се то несумњиво десило по Божијој вољи, и веруј дакле да је праведно и истинито». Питаћеш: «Ако је неко убио невиног човека, да ли је то праведно или неправедно?» - «Нема сумње, да је то неправедно и достојно казне». – «Због чега је Бог, - питаћеш опет, - допустио такву неправду?» - «Ти желиш да водиш спор са Богом, пре него што си постао достојан да питаш Бога: из ког разлога си Ти Боже допустио то? – Божије намере за то, или Његова допуштења ти љубљени мој не могу објаснити, јер је Премудрост Божија недокучива за људски ум, али могу да тврдим само то, да је с једне стране човек који је убио невног човека учинио неправедно дело, а друго да тог убиства не би било да га Бог није допустио из нама непознатог, праведног разлога. Говорећи другим речима: убица је учинио неправедно дело, које захтева казну; али Божије допуштење је праведно и премудро, али скривено од нас до времена».

На сличан начин блажени Августин разматра дело убијања Христа, нашег Спаситеља: «Јуда, bezzakoniti Христов издајник, - каже Августин, - и Христови гонитељи – су све bezzakonici, неправедници; међутим Отац није поштедео Сина Свога, већ Га је предао (допустио да буде убијен) ради спасења свих нас». Ето тајанственог узрока Божијег допуштења за убијање Јединородног Сина Свога од стране законопреступника – узрока, који је у то време био необјашњив. Не чуди се томе што Бог допушта зло: допушта га по Свом најправеднијем Суду мером, бројем и тежином. У Њему нема неправде, те се ти сам у потпуности предај Њему.

Однос према увредама

Ради сопственог умирења после нанешених нам увреда је познато само једно право средство: када те је неко увредио или ражалостио, не обраћај своју пажњу на његову злобу, већ се обрати праведном Божијем суду, који је допустио противнику да те увреди, и не враћај му злим за зло које ти је учинио: јер је њега Бог допустио ради постизања добрих и праведних циљева, који су ти непознати до времена. Тога су се држали сви свети Божији угодници: они нису испитивали ко и зашто их је увредио, већ су увек обраћали своја срца ка Богу, смирено признајући праведност Божијег допуштења; и зато су нанесене им увреде сматрали добрим за себе, а своје противнике – за доброчинитеље, говорећи: ево наших истинских доброчинитеља, који нам не ласкају; они који нас хвале и величају у очи, ласкају нам и штете нашем унутрашњем усавршавању. Због тога су свети увек свој мислени поглед обраћали ка Богу, и у сваком делу су се уздали у Божији Промисао и свако добро су очекивали од Бога.

Грех против ближњега остаје грех, иако би из њега настало добро

С друге стране, из горе реченог се види да грех који учињен против ближњега кроз Божије допуштење, због кога не заслужује ни најмање олакшање грешникове кривице само зато што је његово противзаконито дело дало Богу повод да од зла учини веће добро. Намера онога који је сагрешио је била и остала зла. Тако например ако би неко од злобника запалио кућу сиромаха, а други добри и часни човек му из сажаљења изградио нову на истом месту и то знатно бољу, онда то у том случају не би могло да послужи као разлог за умањење кривице пиромана без обзира на то колико је кућа била лоша, и што је после тога тај сиромах добио знатно бољу кућу.

Глава V: НЕПОСТИЖНОСТ БОЖИЈИХ СУДОВА

У току целог свог живота треба често да понављамо изреку царског Пророка: “Правда је Твоја као горе Божије, судови Твоји бездана велика” (Пс. XXXV, 7). На тај бездан као да прстом указују две библијске првобитне слуге Египатског Фараона: пехарник и пекар. Оба су слуге једног цара, оба су упали у његову немилост, оба су ухапшена и затворена због тешке кривице, на обојицу је цар положио свој гнев, обојице се сетио у време свог дворског пировања, обојицу је могао да помилује да је то било угодно Божијој правди, или је обојицу могао да осуди на смртну казну због под‌једнаке кривице; међутим, једнога је осудио на нечасну казну, а другоме је повратио своју милост и поставио га на пређашње место служења: пекара је наредио да обесе и дају као храну дивљим вранама, а пехарнику је наредио да се врати својој пређашњој дужности – да служи царској трпези. Такви су судови Божији, једне по праведном Свом суду удаљава од Свога лица, а друге удостојава гледања Његовог лица по великој Својој милости. “И ко може истраживати велика дела Његова? Ко може измерити силу Његовог величанства? И ко може изрећи милост Његову?” – каже син Сирахов (XVIII, 3, 4). Колико су само тајанствени и непостижни Божији судови о Навуходоносору, цару Вавилонском, и о Фараону, који није знао Јосифа (Исх. И, 18)! Њих је лепо описао блажени Августин: “Један (Навуходоносор) је за своја безбројна зла дела био кажњен од Бога, и преко тога био приведен ка спасоносном и веома корисном покајању (сопственом исправљању). Супротно томе, Фараон је био озлојеђен, и без обзира на Божије казне, пренебрегао их, и погинуо у Црвеном мору са целом својом војском. Они су обојица били људи: обојица су били многобожачки цареви и обојица су били кажњени. Због чега њихов крај није био исти? – Један је разумео карајућу Божију руку, раскајао се и исправио своје понашање; други се није повиновао Божијој вољи, остао је у својој греховној упорности – и погинуо.

Ево другог примера непостижности Божијих судова: један од најбољих јудејских царева је био Аса, који је чинио добро пред Богом и учврстио своје царство, свргнуо све идоле по целој јудејској земљи, искоренио идолопоклонство – тај порок првих царева у колену Јудином и Венијаминовом, разрушио поклоњење планинама и шумама. Међутим, тај славни цар, који је дуго време похвално царевао, и тридесет година био пример благочестивог цара је при крају свог царевања изгубио своју првобитну славу, променивши се на горе. Затворио је у тамницу пророка Ананију, који је разобличавао његове бесмислене поступке, казнио је многе невине грађане, и на крају када се страшно разболео на ноге, није се обратио Богу са покајањем због својих сагрешења и са молитвом за своје исцељење, већ је само прибегао лекарима. О, како се он променио на горе, и како његова последња дела не личе на прва! Првобитно благочестиви цар је постао самопоуздани непослушник Божије воље, која му је јављена преко пророка (2 Паралип. XV-XVI). – Напротив, najbezzakonitiji и током целог свог живота најнечаснији Манасија, који је јудејски народ довео до тог степена непоштења, да је постао гори од оних народа, које је Бог истребио од лица синова Израиљевих, спознао је у свом непоштењу тешку Божију руку на себи, обратио се к Богу, раскајао за своје непоштење и задобио Божију милост и опроштај (2 Пар. XXXIII, 9). О, Боже! Судови Твоји су бездана велика, бездана без мере дубока!

Саул и Давид (први цареви Израиљског народа), су за нас задивљујући због различитости Божијих судова над њима! Обојица су у почетку били достојни похвале, али су обојица тешко сагрешили саблазнивши цело царство, обојица су подвргнути тешким казнама, али како су само те казне деловале различито на њих! Саул је отврднуо у свом непоштењу и завршио у мукама; Давид је казну преокренуо на сопствено исцељење и постао омиљени Божији изабраник. Овде нема места за питања: зашто је то тако? И ради чега? Таква питања се јављају према сугестијама злих духова, и многе су погубили. “Шта, заиста је Бог рекао: не једите плодове ни са једног дрвета у рајском врту?” – упитала је некада жену (Еву) најлукавија животиња (Пост. ИИИ, 1). На то питање је Ева требало да одговори лукавој животињи на следећи начин: “Знамо да нам је Бог заповедио да не једемо плодове само са дрвета познања добра и зла, али зашто и ради чега је Он то заповедио – то не треба да питамо Бога”. Његовој светој вољи је тако било угодно, а ми не треба да испитујемо узроке такве Његове воље: “Ко би познао ум Господњи? Или ко Му је био саветник? Или ко Му је дао унапред, шта Он треба да уради? Јер све (што постоји) је из Њега, Њиме и к Њему” (Рим, XI, 34-36). Мислим, да ће се увек наћи они који тврде да није забрањено да се понекад пита за узрок ове или оне заповести. – Али кога? Зар не Бога, Коме је Једином познато шта је добро или само дозвољено? Ако слуга од свог газде или потчињени од свог начелника захтева да му објасни узрок неке казне или распореда, онда ће први то сматрати за увреду, а други за бунт и неповиновање њему, И зар си се ти дрзнуо против Бога? Осим Његове свете воље нема другог узрока Божијег Промисла.

Свети Антоније Велики

Свети Атанасије, архиепископ Александријски, описује у делима Антонија Великог следећи догађај: два монаха су се упутила на пут, како би посетила св.Антонија у његовој пустињи. Али, пошто су ишли по безводној врелој пустињи, потпуно исцрпљени од жеђи, један од њих је већ умро, а други је био близу смрти. Свети Антоније се налазио неколико миља далеко од њих. Седећи у свом манастиру на камену, он је хитно позвао два своја монаха и рекао им: “Трчите што брже можете у пустињу, и понесите са собом суд воде, јер је један од двојице братије који су ишли према нама већ умро од жеђи, а други још дише, али веома страда и веома је ослабио; ако не будете пожурили, ни другога нећете затећи међу живима: то ми је Бог открио док сам стајао на молитви”. Добивши заповест, монаси су се брзо и радо упутили на пут: нашавши странике, тело умрлог су закопали, а другог су освежили водом и укрепили храном, и повели са собом код светог Антонија. При том опису Атанасије благоразумно примећује да нико не може да пита: “А због чега свети Антоније није послао своје монахе раније ради спасења страника, још пре смрти једног од њих?”Такво питање је заиста неприлично за хришћанина, јер то није било дело светог Антонија, већ је то био Божији суд: Сам Бог је изрекао Свој праведни суд над умирућим и жедним – живим; Он је открио Своју свету вољу светом Антонију о спасењу страника.

Антоније Велики, размишљајући сам у себи, дивио се тајанствним и недокучивим Божијим тајнама, и смирено говорио Богу: “О, Господе, Боже мој! Теби понекад бива угодно да дарујеш дугогодишњи живот људима који су очигледно некорисни и погружени у бездан bezzakonja, а понекад превремено лишаваш живота људе који су веома корисни за добро друштва. Једни, који су мало сагрешили, бивају тешко кажњени; а други, напротив живе без икаквих невоља, срећно, и тако добијају смелост да чине преступе”. У време тог свог размишљања Антоније је чуо глас: “Пази на самог себе: то о чему размишљаш је суд Божији, и не истражуј га и не испитуј”.

“О, како су велика дела Твоја, Господе! Веома су дубоке помисли Твоје! Човек неразуман не зна, и незналица не разуме то” (Пс. XCI, 6, 7). Заиста си Ти Бог тајни.

Чудесно спасење при земљотресу

Хиљаду сто седамнаесте године, када је у целој Италији био земљотрес, неки од становника града Милана су се окупили (прича Рогерије) у једној кући да би расправљали друштвене потребе. Од‌једном се из дворишта чуо глас, који је по имену звао једног човека који је био у тој кући, да изађе. Тај човек, кога су звали није знао ко га зове и зато је журио да изађе очекујући понављање позива. Неочекивано се неки незнанац приближио вратима, и замолио да позвани брже изађе; тек што је овај изашао неколико корака из куће, кућа се срушила и погубила својим рушевинама све који су се у њој налазили. Поставља се питање: због чега је само један човек који је био у кући спашен од смрти, а сви остали су погинули? – Судови Господњи су велика бездана! Ко не види јасно у том догађају понављање древних чуда? Тако је Анђео Господњи извео Лота са његовом децом из Содома, а све остале становнике је оставио као жртве огња. Таквим чудним начином су били сачувани и многи други људи, који су били заједно са великим бројем људи, који су погинули из неког разлога, који је довео до опште пагубе.

Неочекивано исправљање bezzakonika

Хиљаду петсто деведесет седме године, живео је на Сицилији, на месту које се звало “Царска Гора”, човек, који је упорно проводио распусни живот. Његов познаник, благочестиви монах га је много пута саветовао да се исправи и напусти богопротиван живот, разврат са непотребним женама, али он и даље није одустајао и није се исправљао. Прошло је неколико дана после последњег савета, и он је погинуо у загрљају непотребне жене, на њеној постељи, изненада пробијен бајонетом. Други неки човек, сличан првом, bezzakonik, чуо је за погибију свог друга и оставио је bezzakonje. Поставши целомудрен преко казне и погибије првог bezzakonika, он је преосталих шездесет година свог живота проживео у усрдном покајању за своје грехе. – Шта рећи о свему овоме, сем праведне изреке: Судови Твоји Господе су бездана велика и неизмерна!

Дивно Божије опредељење о Исааковој деци

Божанственом апостолу Павлу је било веома дивно Божије опредељење за два Ревекина близанца – Исава и Јакова, јер док се они још нису родили, нити учинили ништа добро или лоше, и због чега би се један од њих претпоставио оном другом, Бог је већ унапред рекао: Јакова сам Ја заволео, а Исава омрзнуо. – Шта да кажемо на то? Зар је Бог неправедан? – Никако! О, човече, ко си ти да се спориш са Богом? Хоће ли ствар рећи ономе ко ју је направио: зашто си ме тако направио? Нема ли лончар власт над глином, како би од те смесе направио један суд за почетну употребу, а други – за ниску (Римљ. IX, 11-13. 14.20.21)?

Зар је између лончара и глине мања разлика него између Бога и човека, ништавног црва? Ко ће се дрзнути да каже Богу: због чега Ти Господе тако радиш?

Прича авве Доротеја о двема девојчицама

Свети Доротеј прича: у неки град је стигао брод са заробљеницима, а у том граду је живела једна света девица. Она се чувши да је стигао брод веома обрадовала, јер је себи желела да купи малу девојчицу, и мислила је: узећу је и васпитаћу како ја хоћу, како уопште не би знала за пороке овога света. Послала је по власника брода, и позвавши га код себе, сазнала, да он има две мале девојчице, управо такве какве је она желела, и тог часа је с радошћу изговорила цену (за једну од њих) и узела је код себе. Када је власник тог брода напустио то место, у коме је живела та света жена, и једва се мало удаљио, срела га је једна блудница, веома развратна, и угледавши с њим другу девојчицу, пожелела да је узме; договоривши се с њим, рекла је цену, узела девојчицу и отишла с њом. Видите ли Божију тајну? Видите ли Божији суд? Ко то може да објасни? У ствари, света девица је узела ту малолетницу, васпитала је у страху Божијем, упућујући је на свако добро дело, обучавајући је монашком животу, то јест краће речено, у благоухању светих заповести. Блудница је узевши другу несрећницу, направила је ђавољим оруђем. Јер чему је она могла да је научи сем погубљењу сопствене душе? Дакле, шта можемо да кажемо о њеној страшној судби? Обе су биле мале, обе су биле продане, не знајући ни саме куда иду, и једна се нашла у Божијим рукама, а друга је упала у ђавоље руке” (1). Ко ће у овом догађају испитати дубину и тајанственост Божијих судова? Судови су Твоји Боже бездана велика!

Различита судбина тетака светог Григорија Великог

Нешто слично је пронашао и сазнао Григорије Велики у кругу својих рођака. Тај свети муж је имао три тетке: Емељану, Тарсину и Гордијану, које су све три посветиле свој живот Христу, поступивши у женски манастир. Две од њих су ненарушиво чувале своје завете и до краја живота су остале у девству. Трећа, Гордијана, је не слушајући никакве савете и не повинујући се манастирској власти, прекинула своје општење са светим сестрама, удаљила се од њих и предала светском животу: судови су Твоји Боже бездана велика!

Исповест Јова и пророка Давида

“Бог је свемогућ и све држи крепошћу Својом, - И да ли ће се наћи неко силан као Он? Ко је у стању да истражује дела Његова и да Му каже: Ти поступаш неправедно” (Јов. XXXVI, 22.23)? Благоразумно и веома обазриво се по том питању изразио царски Пророк, говорећи Богу о себи: “Био сам незналица и нисам разумео; био сам као живинче пред Тобом” (Пс. LXXII, 22). Другим речима: “Твоје судове ја не испитујем Боже, ја, ништаван пред Тобом: моје је да слушам Твој глас и да се повинујем своме Господу, а не да истражујем Твоја дела и предодређења”.

Смиреност Серафима

То још није ништа чудно, што је Давид од детињства напасавши стадо, и не бавећи се високим наукама, схватао самог себе и судио о себи тако скромно по доброти свога срца и по савету Божијем. Али сами Серафими, виши Ангели – слуге Божије, тако поступају пред Богом; јер када је Реч Господња огласила небо и земљу о одбацивању јудеја од стране Бога, тада су Серафими (сваки од њих има по шест крила) са два крила прекривали сваки своје лице, са друга два крила су прекривали своје ноге и са преостала два су летели, показујући тиме, да они својим разумом не могу да досегну до те висине, на којој се дешавају чудна и непостижна дела Божија, јер никакав разум творевине не може да досегне Божанске судове свог Свемогућег Творца: за њих је довољно да знају и да буду уверени да је Трисвети Бог Свет, и да једни пред другима исповедају Његова неизрецива Божанска дела, узвикујући Му: Свет, Свет, Свет, Господ Саваот: препуни су небо и земља славе Твоје (Исаија, ВИ). Ако се небески разумни духови тако смирују, и исповедају непостижност Божанских тајни, тим пре нама, прашини земаљској, иако смо по Божијем дару добили “дисање живота и реч разума” приличи да се исповедамо пред Богом, узвикујући: Праведан је Господ у свим путевима Својим, и Свет у свим делима Својим (Ps.CXLIV, 17).

Нама не само да није јасна будућност, већ ни садашњост

Често видимо да се у васељени дешавају чудни преврати и промене, неочекивани догађаји, и имамо довољно материјала за који можемо упитно да кажемо: “Да видимо како ће се то завршити?”. Понекад се и нама самима дешава нешто што нас задивљује својом неочекиваношћу, и ми бескорисно ропћемо и говоримо: “Нисам ни мислио да ће се то десити”. Јадне смо ми незналице у одређивању будућих догађаја! И у садашњим догађајима тешко можемо да схватимо њихове истинске узроке, осим једног који прожима све догађаје, а који је притом истински и несумњив. Ово или оно се десило због тога што је тако било Богу угодно да устроји или допусти по Његовом премудром, за нас незнаном, али увек праведном и благом Промислу: “Моје мисли – нису ваше мисли, ни ваши путеви – нису путеви Моји, - каже Господ. Али колико је небо више од земље, толико су путеви Моји виши од путева ваших, и мисли Моје више од мисли ваших” (Исаија, ЛВ, 8.9). Свети Григорије је рекао: истраживати скривене узроке Божијих судова значи супротстављати нашу греховну гордост Његовим саветима или опредељењима. Наша обавеза је да при сваком необичном догађају поновимо речи светог Павла: “О, бездна богатства, и премудрости, и знања Божијег! Како су непостижни судови Његови и неистраживи путеви његови” (Римљ. XI, 33).

Много тога ће бити откривено тек у будућем животу

У нашем овоземаљском животу ми много тога никада нећемо досегнути својим разумом. За нас је довољно да знамо и без сумње верујемо да Бог није неправедан, и да се у последњи дан неће наћи нико од оних којима се суди, ко би могао Господу да каже нешто друго сем речи: “Праведан си Ти Господе, и праведни су судови Твоји” (Пс. CXXIII, 137). Некада је Цар Давид, видећи нечасне срећнике овога света, који су својим примером повлачили и неке из народа Божијег, желео да разуме Божије судове о њима. Дуго и безуспешно размишљајући о томе, смирено је спознао: “Тешко ми је да то разумем, док не уђем у светињу Божију” (Пс. LXXII, 16. 17). Предстоји нам да до будућег живота одложимо потпуније разумевање непостижних судова и циљева најузвишеније Божије премудрости!

Дакле, престанимо да ширимо крила нашег радозналог суђења о стварима које су нам непознате. Таласи безграничног океана Најузвишенијег Ума, се непрестано приливају и одливају, подижу и спуштају, превазилазећи бистрину сваке мудрости, не само људске, већ и ангелске. И како бисмо ми могли да досегнемо крајње узроке најдубљих Божијих судова? Ко може да досегне Божију предодређеност: због чега се неко родио у паганству, а други у хришћанству? Због чега се Јеванђељска проповед у многим земљама огласила довољно касно, тада када се у другима ширила рано? Због чега је једна држава пуна јеретика, а друга слободна од свих тих порока лажне вере, и у њој је утврђена благочестивост? Због чега Божија казна некога заобилази док се не испуни време, а друге стиже? Због чега некад невини бивају предати суду, бивају окривљени и гину, а греси неких људи се пројављују на њиховој деци и њиховим даљњим потомцима? Због чега неко умире у младости, а други доживљава дубоку старост? Због чега неко мало погрешивши у нечему гине без покајања, а други дуго време погружен у тешка bezzakonja се на крају исправља и заслужује смрт достојну хришћанина? Због чега се неко купа у богатству и раскоши, а други нема ни корицу хлеба, нити копејку?

Немирни и веома радознали уме! Шта ти треба да то истражујеш? Бог је дозволио, Бог је желео, Бог је све створио. Воља Божија за нас треба да буде најсавршенија правда, а најузвишенија мудрост – драговољно и мирно следовање Њој.

Крај

▲